-

Naslovna Autorski članci Specijalna izdanja Balkanrock odabrao najbolje u 2018: Top 25 regionalnih albuma

Balkanrock odabrao najbolje u 2018: Top 25 regionalnih albuma


Iz godine u godinu redakcija Balkanrocka trudi se da ovo praznično vrijeme provede u detaljnijem “pretresanju” godine koju ostavljamo iza sebe, ne bismo li se prisjetili svih albuma vrijednih spomena. Ni ova 2018. ne razlikuje se previše od prethodnih. Prema mišljenju redakcije, ova godina nije ponudila baš zavidan broj sjajnih izdanja, ali zato je ovih 25 zbilja vrijedno slušanja. Nadamo se da će već sljedeća biti bolja, a do tada provjerite što se to sve slušalo ove godine.

Anton + Hevi Hipi Bejbi – Rečeno, učinjeno ili ne, od toga sve zavisi! (Odličan hrčak)

Da li je Mirko rešio da se podmladi napustivši svog dugogodišnjeg saborca Slavka? Da li je moguće da će se dva tela, a jedna duša razdvojiti? Da Antonova gitara i Canetov glas neće više živeti u iskrenoj i emotivnoj simbiozi? Ovaj album je u javnost još jače vratio sva ta pitanja. Ona su, naravno, totalna nebuloza, jer tako nešto prosto ne može da se dogodi kada stvari potpuno srastu jedna za drugu. Recimo samo da im je kao svakom paru u ozbiljnoj vezi  trebalo malo više prostora za sebe. “Rečeno, učinjeno ili ne, od toga sve zavisi!” nam glavne ruke Brejkersa donosi i na jedan drugačiji način, jer se Anton ovaj put osmelio i da pusti glas. Hrapav, prljav, šuškav, iskusan i odlučan. Pesme su pune korisnih saveta i smernica upućenih slušaocu (“Brate“), dok su neke introvertne i  duboko lične. Njima Anton zavija rane (“Ma šta“), buntovnički se suprotstavlja (“Više nego što ti pripada“) ili objašnjava suštinu svojih principa i načina života (“Suvišni“, “Junk“, “Parče“, “Lice“). Sve na izdanju je potpuno sirovo i prirodno. Nema efekata koji će sviranje učiniti moćnijim niti vokale tačnijim, dok sama suština puca u epicentar i pokreće zemljotres. Bluz prepun ožiljaka, rokenrol u plesnim cipelama i pank čeličnih stavova koji zajedno piju pivo i puše džoint je sve što se da zateći ispred Hevi Hipi Bejbi marketa.

Video: Suvišni


Bajaga i Instruktori – U sali lom (PGP-RTS)

Legendarni beogradski bend se vratio na velika vrata albumom koji kombinuje apsolutno sve aspekte zbog kojih ih generacije obožavaju. „U sali lom“ je kompaktan presek karijere i dokazni materijal zbog čega je Momčilo Bajagić legenda Balkana. Na trenutke podsećajući na kasnije Springstinove radove, ovaj album nas vodi kroz Bajagin Beograd i gotovo fantastičnu perspektivu života, rokenrola, ljubavi i prolaznosti koju niko drugi na ovim prostorima ne ume tako detaljno da dočara. Izbalansirana mešavina rokenrola („Može da te ubije grom“, „Savršen dan“, „Nikad te više neću zvati“ i naslovna) i nežnijih stvari („Bilo bi lako“ se izdvaja). Možda nije klasik kao „Jahači magle“, ali stoji ponosno u katalogu najvećeg rokenrol sina Beograda.

Video: Nikad te više neću zvati


Edo Maajka – Put u plus (Dallas Records)

Kritika i publika su se odmah složili u konstataciji da je ovo najbolji album novije Edine diskografije… ako ne i uopšte. Još od prvog, direktno političkog singla „No pasaran“ videlo se da Edo fantastično pliva u bendovskim vodama i da bi ovaj album mogao da bude buđenje iz matrično-autotjunovanog koordinatnog sistema konfuzije. Nad celim izdanjem visi ozbiljan ton baziran na ličnim i globalnim problemima i to nebežanje od stvarnosti je ono što ga čini toliko jakim. Čak i jedan od singlova, „Od sutra“, svojim vedrijim vajbom odudara od ostatka i možda ruši celinu atmosfere. Favorite je gotovo nemoguće izdvojiti i svi gosti na albumu su pokidali svoja učešća, počev od Yaye (Jinx) u „Bolje je bolje“, preko Dina Šarana (Letu Štuke) u „Otrovu“ pa do Saše Antića (TBF) u završnoj „Novi dan“. Ono što je na neki način čudno je to što uprkos svih 10 nijansi sive koje se smenjuju ipak na kraju proviri neka doza skromnog optimizma koja nam je sasvim dovoljna da guramo dalje i koja, na neki način, opravdava ime albuma.

Video: Otrov


E-Play – Sloboda (Long Play)

Novi album E-Playa formirao se veoma atraktivno, s pesmama “Da budemo samo dobro“, “Srešćemo se neki drugi put” i “Šamarčina“, koje su od starta obećavale da će biti veliki hitovi i (bar približni) naslednici za sada najvećeg hita “Divan dan”. Na albumu “Sloboda” bend nastavlja nekim utabanim stazama, kojima je krenuo na prethodnom albumu, ali nam donosi i neka nova (stara) uzbuđenja, kao u pesmi “Uzmi mi sve” koja potpuno podseća na neke pankerskije početke ovog benda. Novi gitarista Nemanja Velimirović pokazao se kao odličan izbor za novog člana, jer je svojim unikatnim stilom uspeo da učini ovo izdanje dodatno specifičnim. Oseća se zrelost i profesionalnost koju je Maja Cvetković stekla kroz sve ove godine. Lirički, ovo je dosta drugačije od svega što je prethodilo, ovaj put je zaista uspela da se potpuno približi i pronađe zajednički jezik sa publikom. Pored singlova koji su ga najavili, kao posebno lepa i upečatljiva pesma na albumu ističe se “Japan“, koja u isto vreme poseduje neku omamljujuću melanholiju u strofama, ali i veliku odlučnost u svom refrenu.

E-Play je uspeo da ovim izdanjem sigurno dopre do nekih ljudi koji možda ranije i nisu bili zainteresovani za rad ovog benda. Pesme gotovo pozivaju na puštanje na radiju i televiziji, brzo ulaze u uvo i pamćenje i tamo se zadržavaju dugo, dugo dodatno se ulepšavajući. Svakim novim slušanjem, album će vam se činiti sve lepšim i kvalitetnijim.

Video: Srešćemo se neki drugi put


Galija – U raju iznad oblaka (PGP RTS/Long Play)

Dve decenije Galija je provela u pokušajima – više ili manje uspešnim; u prve se ubrajaju “Trinaest” i “Voleti voleti”, u druge “Dobro jutro, to sam ja” i “Mesto pored prozora” – da snime album koji bi po umetničkoj vrednosti mogao primirisati trilogiji. Mora se priznati da je “U raju iznad oblaka” znatno uspeliji no druga dva albuma grupe objavljena u ovom veku. Da su „Voleo sam“ (Pero Zubac), „Don Ramiro“ (Milorad Mitrović) i „Kad bi ti otišla iz ovog grada“ (Matija Bećković) pesnički najvrednije pesme na albumu bespredmetno je isticati; ono što treba istaći jeste da na ovom albumu poetski intrigantnih momenata u stihovima Predraga Milosavljevića nema mnogo. Tekst naslovne numere, sa promišljanjima na tragu Lennonove „Imagine“, i pokoji stih u „Svira muzika“ (koju je Predrag i otpevao) i „Živ sam“ svakako su vredni pažnje. Sa druge strane, tekstovi pesama „Nešto me goni“ i „Predosećam“ doimaju se pisanim iz potrebe da uz kompozicije idu i neke reči, dok tekst pesme „Muzika izgubljenih duša“, metrički neprecizan i stoga malo pevljiv, uz sintetičke ritmove i tanatostičku atmosferu (ova pesma kao da se pokušala osloniti na atmosferu pesme „Dodirni me“) doprinosi neuspelosti komada (mada je pažnje vredan sket solo Nenada Milosavljevića).

Darovitost braće Milosavljević nipošto ne treba potcenjivati – naprotiv! Čini se, samo, da je za stavljanje te darovitosti u pun pogon potrebna injekcija ideja i energije sa strane. Rezultat nakon poslednje takve injekcije vrlo je dobar; no konačni sud bio bi: pristojno, prijatno za uho, uz par dobrih komada. Jer sve što je Galija snimila (i što će snimiti) meri se prema albumima “Daleko je sunce”, “Korak do slobode” i “Istorija, ti i ja”. A takve se ploče snimaju jednom u sto godina.

Video: U raju iznad oblaka


Gazorpazorp – S/t EP (samostalno izdanje)

Konačno stiže nešto malo drugačije, svežije i zanimljivije iz Beograda, a ne konstantne varijacije na temu bendova koji žele postati novi Repetitor reciklirajući ideje jedni od drugih. Gazorpazorp definitivno ima mnogo uticaja sa svih strana, ali bar ne zvuče kao da žele da kradu ili dele publiku s bilo kojim bendom na sceni, već guraju svoju priču. Ovde se može naći i gomila disharmoničnog i prljavog prašenja, post-pankerskih gitara i bas deonica, agresivnih i nevoznih bubnjeva, nesvakidašnjih tekstova i vokala koji su čas melodični, čas potpuno besni i režeći. Pažljivim slušanjem ovde se mogu osetiti zanimljivi uticaji ex-yu bendova poput Buldožera i Pekinške Patke. Jedina jača zamerka na ovaj EP je njegova preterana odsečnost delova u aranžmanima. Odlično je potpuno iznenaditi slušaoca, ali ako se to ovako naglo dogodi u skoro svakoj pesmi to malo gubi poentu. Sve u svemu, ovo je bend koji izleće iz jednoličnog sivila beogradske scene i vredan je toga da mu date šansu, ako ni zbog čega, onda bar jer nisu puka kopija.

Video: Jedan kratak dijalog


Goran Bare i Majke – Nuspojave (Croatia Records)

Konceptualno ništavilo – prekriveno vrhunskom tvrdoćom pratećih instrumenata, razliveno kroz beskrajno dugačke instrumentale, uz volšebno poigravanje sa stihovima – koje proizilazi iz ovog muzičkog (remek) dela, daje jednu sublimiranu poruku vapaja u tmini gde vladaju isključivo Strava & Užas.

Trebalo bi biti neprevaziđeno zaostao da bi ovaj album posmatrao samo kao muzički; naprotiv, „Nuspojave“ predstavljaju jedan četredesetpetominutni krik u bespućima pomračenja, gde tobože ne postoji nikakva nada, nikakav spas, nikakva pomoć, već samo jedna svirepa grozota, koja pokušava da uništi ono poslednje što čoveka čini živim bićem, a to je ljubav.

Ovo Goranovo jevanđelje bolesno insistira na iščitavanju, hvatanju i pronalaženju poruka „između redova“; ono predstavlja jedno posttraumatsko svedočanstvo o hororičnom vremenu u kojem se nalazimo. Pre svega, iz šturo muzičkog pravca gledanja, album ispunjava sve pisane i nepisane standarde tvrdog bunkera rock’n’rolla; od zastrašujućih akorda, lomljave bubnjeva, besprekornih padova u trans i opskurnih dizanja tokom ispevavanja stihova, i sve to pod okriljem utopijske unesenosti u bolje sutra.

Video: Ljubav krvari


Hurleur – JA! (RnR Records)

Kada u nepostojećem sistemu vrednosti – u zemlji u kojoj je svaki smisao dobio apsurd i besmisao, u društvu koje je samo sebe svojom megalomanijom sahranilo iz bilo kakvog racionalnog razlučivanja – izleti, na svetlost zimskog dana, toliko tvrd, toliko beskompromisan i toliko odvažan album previše mlade ekipe, onda, svega mi na svetu, nekako mi se, ipak, vrne osmeh na lice. Naime, njihova potreba da iskale svoj sirovi gnev, svoj ugnjetavani bes i svoju neiživljenu mladost kroz jedan teškaški album, koji im je ujedno i prvi, onda bi ovako nešto trebalo pred javnošću, ne samo pohvaliti, već i nagraditi. Svaka numera, koja u proseku traje po 2 i kusur minuta, i više je nego dovoljna, da Tamo Negde, pa makar i u Negotinu, ukaže na postojanje sjebane mladosti, koja sada lunja bespućima apatije i monotonije, tražeći poslednju utehu u pravljenju ovakve muzike.

Video: Sam


Igralom – Sunovrat (Ammonite Records)

Kada se pre dve godine pojavio prvenac ovog eksperimentalnog sastava Pogrešna poznanstva generalni utisci među slušaocima su zasigurno bili različiti, slojevno diferentni, a u najekstremnijim slučajevima i antonimni.

Mehanizmi“ su verovatno najbolji primer napretka benda za samo dve godine, ukoliko ćemo je direktno uporediti sa pandanom sa prethodnog albuma, “Obrati pažnju na mene”. Linearna, osmominutna kompozicija; na početku ogoljena i degradirana, a vremenom obogaćena efektima atmosfere u pozadini pokazuje sklonost trojca za progresijom u svom zvuku.

Kraj najavljuje prvi izdat singl sa albuma, „Zlato“, svojevrsna simbioza neumornog bubnja Marka Tomovića, haotičnosti gitare i linearnosti koju unosi bas i glas Dimitrija i najbolji dokaz šta i koliko ovaj bend može. Radijus tog umenja se učestalo širi i spretnost niškog trojca da dočara imaginaciju kao stvarnost nas izvodi iz ovog četrdeset-i-kusur-minutnog iskustva uz mutnu i tešku „Reku“ nakon koje se, eventualno, album vraća na početak, iskustvo neprestano ponavlja ispočetka i bezbroj puta dok osećaj gradacijski jača onoliko puta koliko se celo iskustvo ponovi.

Video: Zlato


Ivica – Kakvi ste to ljudi (Kontra)

Vrteći muzički rulet u nadi da ću naići na nešto, barem, iole kvalitetno, da me malo oko srca, duše i nogu ugreje, nailazim na jedno propušteno, snegom zatrpano, a toliko dragoceno melodramično iskustvo sastavljeno od sedam pesama, pod nazivom “Kakvi ste to ljudi“. Naime, radi se jednom monoterapeutskom delu, izuzetno melanholičnog tempa, još depresivnijeg zvuka, i pet puta sporijeg glasa, koji se milozvučno razliva kroz čarobnih petnaestak minuta, koliko i traje ovo čudo. Sada bez šale – Ivica, kako je sebi nadenuo nadimak, nam, površno gledano, daje jedan tobože slatkomučni album prepun emocija, tugaljivih osećaja i lepršavih momenata, ali ono što se ispod površine krije su jedna gorka patnja, potresne ispovesti i žučne misli, sve profesionalno upakovane, da ih prosečan slušalac ne oseti. Anyway, ovaj albumičić je bez premca jedno veličanstveno otkrovenje i srednji prst za ove pređašnje, naizgled, srećne i praznične dane.

Video: Kakvi ste to ljudi


Jednogled – MKB10F10 (Tribal Rajber Label)

Iz večito muzički plodnih istočnih krajeva Srbije, dolazi nam knjaževačko-borski Jednogled, koji nas je konačno udostojio izdanja i pred nama se sredinom januara našao EP “MKB10F10”. Neukom uhu će ovaj sastav zvučati kao šaljiva saradnja drugara koji nikada nisu planirali da stvari krenu ozbiljnijim tokom. Iako to nije daleko od istine, stvari jesu krenule malo ozbiljnijim tokom nego što je zamišljeno pa je tako ovaj izvrsni EP najsvežiji (i jedini?) primerak čudnovatog žanra koji autori zovu torlachian smrt’n’roll. Jednogled već prvim utiskom odaje ton šaljivosti, čemu doprinosi i apsolutno pridržavanje za dijalekt po kome je poznat kraj oko dva Timoka. Torlachian smrt’n’roll zapravo zvuči kao lepa mešavina screamoa i modernih hardcore žanrova, uz obavezan upliv “growl” vokala u nekim trenucima. Da sve ne bude izvrnuto na čistu šalu, potrudili su se najpre tekstovi basiste Aleksandra Nikolića (zvuči poznato, zar ne?), koji kroz prepoznatljiv stil uspeva da kombinuje vrlo ozbiljne teme sa humorom koji “ne shvata sebe ozbiljno”. Tako imamo prevaru i kajanje u “While Šapke Still Imao His Hair“, egzistencijalna pitanja u “Heavenly Gates of Trgoviška Tara“, ali i jednu od najbolnijih tema srpskog društva, nasilje u porodici i položaj žena u njoj, izvrsno pokrivenu u “Belmuž Boy“. S muzičke strane, Jednogled uspeva da iznese melodije koje lako ulaze u uši, teško izlaze iz njih, a pritom se oslanjajući na moćne gitare sa slojevima distorzije. Pehar za produkciju ide Vladimiru Milosavljeviću Valdezu, dok je maestralni artwork uradio gospodin Nenad Tasić, poznat kao ”mastermind” niške Paydo Komme. Ovo je jedan od onih bendova koji ne sme da ostane na nivou drugarskog dangubljenja.

Video: MKB10F10


Jonathan – To Hold (samostalno izdanje)

Bend je ponovo uspeo da napravi potpune hit pesme poput “Something to Cry About“, “I Never Meant To Be There, “Seasons” i editorskuWake Up Call“. Što je ustvari pola njihovog albuma, a to nikako nije malo. Bendovi danas ne uspevaju da izguraju dva hita sa celim albumom, a od ove 4 se ne zna koja teže izlazi iz glave. Ali kad ih pogledamo po njihovim aranžmanima i karakteru, one se totalno razlikuju, što je apsolutno pohvalno. Jonathan se nije uhvatio poznatog šablona za pravljenje hitičnijih pesama, ili onog po kom je mogao da uvidi da im je uspelo ranije. Vidi se da je na ceni za njih mnogo više sam kvalitet pesme i to da joj daju svoj lični pečat, nego razmišljanje o tome da li će se ona primiti kod šireg auditorijuma. Radeći na svoj način, oni ipak nekako postižu i jedno i drugo.

Iskrenost je nešto što krasi ovaj bend od samog početka, a na ovom albumu je ona dostigla svoj vrhunac. Oseća  se potpuna prepuštenost muzičara stvaralačkoj stihiji i spremnost da se spontano zakorači u sve nepoznate ili duboko skrivene predele svog bića. Na takvom mestu krije se sve što ih muči kroz život, ali i sve ono što im ga čini besprekorno lepim i vrednim uživanja. Sve te stvari, ma kakve one bile, deo su života svakog od nas. Neka ovaj album bude vaš šumski put kojim dolazite do svojih iskrenih emocija i razmišljanja koja će vam pomoći which way to go.

Video: I Never Meant To Be There


Kolja – 4 prsta (Long Play)

Autor ovu našu monotonu sivilost pokušava da prefarba šaljivim crnilom koje sa sobom nosi pregršt sirovih, suvih i nefiltriranih emocija zbog kojih ćemo zajedno sa Koljom, tokom njegovog ispevavanja, padati u najmračnije vilajete ljudske imaginacije. Nikola poput hipnotičnog interpretatora sve vreme slušaočevo uho uporno drži, dok ga, iz pesme u pesmu, voda u novu pripovetku za odrasle.

Bipolarnost ovog albuma je ono što je oduvek Kolju i odvajalo od svih ostalih. Slušalac čitav njegov koncept od sat vremena može da izabere kako će čuti: da li kao jednu tužnu ljudsku ispovest, ili pak kao parodičnu dramu, ili, što je možda i najbolje, kao šizofrenu, mračnu bajku.

U svakom slučaju, kada se presavije tabak, “4 prsta” su jedno sofisticirano, a u isto vreme i agresivno remek-delo, koje – bez imalo zastajkivanja, bez imalo milosti prema utučenom okruženju i bez imalo želje da britkost otupi – svojoj publici predstavlja tvrdokornu stvarnost na okrutno-komičarski način, stvarajući od nje jednu prelepu, vanvremensku i božanstveno-šarenu stranu crnila.

Video: Svaku noć je isti mrak


Kralj Čačka – Spusti svetlost na put (POP Depresija)

Kralj je svojim podanicima (čitajte slušaocima), u 12 nastavaka, podario maestralno opevanu, mračnu realnost balkanske svakodnevnice sa svim svojim karakteristikama, odnosno nedaćama. Svaki slušalac se morao prepoznati, što direktno, što posredno, u makar jednoj od brojnih slika otpevanih toliko uverljivo da biste mogli pomisliti “pa, bokte, ovaj je sve u pravu”.

Nema ko nije poželeo da ima propeler i odleti daleko iz ovog mračnog smetlišta, sramnog društva, u neku svoju zemlju snova. U njoj ne bi bio doveden u stanje da cepa diplomu uz flašu dobrog vina iz razloga što ga na poslu, na kojem radi dve smene, a treću uvek u kafani, čekaju kolege Kriminalić, Izdajić, Osvetić, Mutljavić, braća po prljavim rukama. Ali nema propelera pa čovek mora da se sklanja od ljudi i vežba na dimu da bude na vodi ili doživljava krah i saopštava: “zbogom zauvek, dok tražim novi dan”. Preživljava i rola dok čeka da neko spusti svetlost na put, jer upravo nam “Svetle stvari” trebaju pod ovim tamnim nebom koje natkriva mržnju posutu kvascem.

Zato je ovaj album bitan. Odlično dočarava okrutne društvene odnose zbog kojih žena gubi posao jer je ostala u drugom stanju, a ostatak društva zbog sopstvene patnje nema mesta za apatiju i primoran je na životarenje. U takvoj konstelaciji odnosa normalno je reći komšiji “tako ti i treba”, a on mučan kasni na posao iz ko zna kojeg razloga. Kralj je sve to uočio, zapisao uglazbio i otpevao da bi lakše došlo do slušaoca. Tako nas, možda nesvesno, opominje, pružajući sveoubuhvatnu mračnu sliku, da treba tražiti, noktima kopati do svetlih stvari, zatrpanih blatom i njima posvetiti mnogo više pažnje jer je “U mraku strah”.

Video: Mama kupi mi propeler


Ludwig Ludwig – Popodnevna zabava za ljubitelje žabokrečine (Take It Or Leave It Records)

Nakon raspada kultne grupe Katabazija, osetili su se izvesna praznina i razočarenje, sve do pojave spota “Idu gradom” pod imenom Ludwig Ludwig i Ponoćnog Vodeničara u prepoznatljivoj odori koja više otkriva nego što sakriva. Nakon ovog, zavrteli su se i singlovi “Kao san“, “Moj Bog“, “Naglo“… a dve godine kasnije, sve je zaokruženo u vidu albuma „Popodnevna zabava za ljubitelje žabokrečine“. Sa osam autorskih numera i jednom obradom (posvećena Valteru Kocijančiću i legendarnim riječkim Parafima – “Narodna pjesma”) publika je imala priliku da se upozna tokom živih nastupa ovog sastava.

Dvočlani post punk electro industrial sastav Ludwig Ludwig postoji od jula 2016 godine. Ovaj nesvakidašnji kruševački duo čine lideri grupa Katabazija (Ljubiša Jovanović aka Ponoćni Vodeničar – vokal) i Scarps (Saša Ognjanović – gitare & programiranje, kompletan grafički dizajn izdanja).

Ako ste voleli Katabaziju, bićete hipnotički privučeni i radom dua Ludwig Ludwig, zato pravac preslušavanje ili, ako imate sreće, posetite neki njihov živi nastup. Jer, hteli ili ne hteli, svi smo mi okruženi žabokrečinom kroz koju “idu (gradom) neki ljudi, više neki nego ljudi”.

Video: Idu gradom


Magma – iMental (samostalno izdanje)

Album “iMental” benda Magma je došao bukvalno niotkuda. Kakvu sirovinčinu zvuka i kakav samo gruv poseduje ovo celo izdanje. Aranžamani, iako nimalo jednostavni, ostavljaju celinu poprilično pitkom. Mnogo puta ćete se naći iznenađeni uletom u neku deonicu, ali ćete se već posle nekoliko njenih taktova osećati kao da je mogla biti samo ili nigde drugde. Domaća Pantera se ovim izdanjem uz još par metal bendova kod nas pokazuje kao potpuno dominantna na ovoj sceni. Poslušajte samo pesme “Crawling“, “Don’t Ask” i, već poznatu, “Hear me talking” na kojoj gostuje Kojot i uvidite koliko je samo slojevita njihova muzika i šta su sve sposobni da urade. Lepota ovog albuma je, takođe, što se ne oslanja na nebulozne i dugačke gitarske solaže, koje stoje same za sebe, već sve ide u svrhu dinamike i atmosfere pesme. Svaka pesma je agresivna, oštra, beskompromisna i direktna, na albumu prosto nema mesta za bilo šta mlako i kilavo. Sve je muški utegnuto i snažno udara u potiljak, terajući na mlaćenje glavom, od kog nema šanse da se iskulirate. Hvala za ovakvo iznenađenje pred sami kraj godine i nadamo se da novi album nećemo morati da čekamo još x godina, već da nas uskoro očekuje nastavak ove ozbiljne metal priče.

Video: Crawling


Michel – Clubmaster (samostalno izdanje)

Ako biste ikada voleli da čujete kako se koriste muzički uzori iz prošlosti, a da pritom bend koji ih koristi ne zvuči staromodno i izlizano, novosadski Michel je pravi izbor za vas. Njihov prvi EP “Clubmaster” donosi vam kul arogantnost i pevačka rešenja Džima Morisona, povremene izlete u muziku osamdesetih koja se da okarakterisati kao Depeche Mode na trodonima, sve to je začinjeno s malo The Culta na gitarama i Pink Floyda na klavijaturama, ali i velikom dozom svežine dobijene od slušanja savremenije pop i rok muzike. Bend poseduje odličan osećaj za pravljenje gruva, tako da pesme nisu preterano brze, ali vas svojom silinom uvek pokrenu. Vokali u svim pesmama su osmišljeni do detalja i postaju sve agresivniji i upečatljiviji kako se bliži kraj bilo koje od pesama, takođe aranžmani su poprilično iskusni, a iznenađenja u njima nisu na silu ugurana. Svaka numera je drugačija i nigde nema uzaludnih ponavljanja fraza, ali i pored te različitosti ceo EP zvuči kao potpuno zaokružena celina u kojoj svaka pesma može biti hit.

Video: Clubmaster


Novembar – Novembar (Nocturne Media)

Čekali smo pet godina (od zadnjeg albuma “Proklet“) i dočekali novi, šesti studijski album niškog punk rock benda Novembar. Nažalost, u junu prošle godine preminuo je njihov frontmen i jedan od osnivača benda, Goran Kostić Kosta pa je tako album “Novembar” sastavljen od pjesama na kojima uglavnom gostuju poznata imena s regionalne rock scene. Bend je ubrzo nakon njegove smrti objavio pjesmu “Sve zaboravljam“, na kojoj možemo čuti Kostu, a koja je bila drugi singl s albuma, nakon objavljene “Magle“, na kojoj je gostovao Nikola Vranjković. S obzirom na gostovanja različitih muzičara, ovaj je album i zvukom dosta raznovrstan, što ga čini posebno zanimljivim. Ističe se, uz već navedene, “Coackroaches blues” gdje se koketira s bluesom, a na kojoj gostuje Petko Slaveykov (DNC), kao i gostovanja Seje Sexona na “Ne okreći se sine” te Hornsman Coyotea na “Absence of Light“. Cijeli album možete poslušati na YouTubeu, sigurno ćete pronaći svoje favorite.

Video: Magla


Paydo Komma – Narkonamija (Tribal Rajber Label)

Iza opskurno fluorescentnog i „šta koj kurac“ dizajniranog omota se i dalje krije trip-hop duo u koji ste se zaljubili na EP-ju „Povest eksplicitnog uma“ i albumu „Strano“, u to budite sigurni. Nišlije se na drugom albumu vraćaju originalnoj zamisli da više barataju semplovima nego „živim“ vokalima, ali je prvi udarni singl „Nad sobom“ ipak bio u saradnji sa pevačicom Sensim i gitarskim guruom H.P Orlijem što čini ovu numeru idealnom za probijanje leda. Ostatak izdanja, međutim, nije baš toliko pitak i „na prvu loptu“, ali vas mračna atmosfera već od starta nekako veže da se vraćate pesmama kako biste kopali dublje u audio grobove rasejane u svih 45 minuta. Od gostovanja treba pomenuti i pesmu „Humanitarna nemoć“ na kojoj briljira niška legenda slem poezije Bojan Ilić Bokerini dok je posebna poslastica obrada „Mustafe“. Pesma “Prokleto seme“ koja zatvara album verovatno je i vrhunac drugog poglavlja ovog sjajnog benda.

Video: Nad sobom


Punčke – Valovi (Mark Mrakovčić STUDIO)

Poput superherojskog spasitelja na moje redakcijske slušalice, sa četiri pesmičice pod plaštom na kojem piše „Valovi“, sleće družba iz Zagreba pod imenom Punčke. Obasjan radošću, ozaren njihovom simfonijskom rock harmonijom, koja ukupno traje oko dvanaest minuta, sa zanosnim glasom vokalistkinje, veštim orkestrom, skužio sam da su oni jedna od dragocenijih varnica, koje će, ako ništa drugo, zasijati poput plamena u ovom beznadežnom mraku apatične i, ubibože, dosadne muzike. Da ne tupim, njihova grupacija je izašla iz antologijske stereotipnosti, mladalačke otupljenosti i balkanske rapsodije, pretvarajući ovaj EP u jedan rock’n’roll isečak novogeneracijske muzike dostojan svačije pažnje.

Video: Valovi


Quasarborn – Odyssey To Room 101 (samostalno izdanje)

Bez straha da eksperimetišu sa drugim žanrovima, sigurno se opredeljujući za konceptualni album baziran na dvema velikim knjigama (Hakslijevom “Vrlom novom svetu“ i Orvelovoj “1984“) i koristeći svoju veliku veštinu muziciranja, Quasarborn se odupire jeftinim rešenjima i gradi album s upečatljivom atmosferom i višestranim kvalitetima.

The Odyssey To Room 101“ zvuči kao da je u nju ugrađeno svo umeće sviranja, komponovanja i produciranja koje bend poseduje. Ova pesma, što je najvažnije, poseduje najviše duše i emocija, to se oseća i u sviranju, ali najviše u vokalu i tekstu Luke Matkovića koji ovde dostiže svoj vrhunac.

Quasarborn je ovde stvarno uspeo da prodrma uspavani kavez metal scene u regionu. Odavno nije bilo nečega u metal žanru da poseduje ovoliko emocije, atmosferičnosti, originalnosti i hrabrosti za eksperimentisanjem. To je ovaj bend upravo dovelo do toga da, ne igrajući na sigurno, uspe da stvori nešto drugačije, upečatljivije i moćnije.

Video: The Odyssey To Room 101


Stray Dogg – Look At The Moon (Odličan hrčak)

Kada su objavili album “Come Along Wind” još 2015. godine, komentarisali smo, upravo na ovoj listi, da je album imao malo više rokenrola i električnih gitara, ali da su uspeli još depresivnije da zvuče. Na novom izdanju ima njihove amerikane, ima dream popa (“Sunset“) ali ima i opasnog rokenrola (“Devils dance“). U tom nekom pogledu možda je prethodni album bio samo potraga za novim zvukom benda, a na “Look At The Moon” je to to, našli su ga. Stray Dogg ponovo zvuči sveže. Iako melanholični, nekako pre su smirujući nego li depresivni… a možda i zavisi od raspoloženja slušaoca. Lepo je videti da bend ne miruje i radi na unapređenju samog sebe. Iza nas je jedno lepo izdanje, leglo kao kec na desetku pred kraj godine. Zanimljivo je pomenuti i da bend ima i prvu pesmu na srpskom – “Kraj“, i zvuči čudno, treba da se naviknemo malo na Dukata i njegov maternji jezik.

Video: Worried Mind


Svemirko – Tunguzija (Više manje zauvijek)

Posle izvanrednog debija „Vanilija“, hrvatski dečki pod imenom Svemirko nastavljaju da haraju u istom smeru. Paradoksalno sveža kombinacija zvuka osamdesetih i univerzalnih tema se i ovog puta pokazala kao dobitna. Marko i ekipa uspevaju da vas nateraju na ples, da vas zamisle i, što je najvažnije, da vas nateraju da želite još kada se sve završi. Sve to u besplatnih pola sata. Od „Dizajnerice Laure“ do „Odgovornog ljubavnika“, Svemirko će vas povesti na putovanje kojem se niste nadali.

Video: 34,5


The Strange – Echo Chamber (Dancing Bear)

Da nema straha oko kvalitete ovog albuma i da smo dobili The Strange za novo tisućljeće, očito je već nakon prve stvari na albumu – „Lonesome Rider“. Pjesmu karakterizira pomalo meksički prizvuk koji pjesmi daje puhačka sekcija, dok je tu i vrlo prepoznatljivi zvuk gitare u „Bambi-surf“ stilu.

S naslovnom „Echo Chamber“ The Strange ubacuje u viši ritam i daje možda i najzarazniju kompoziciju na albumu. Svakako s najpamtljivijim referenom. „Dead End Shore“ je još jedan sjetni trenutak na albumu, nama zanimljiv i zbog toga što na njemu gostuje Irena Žilić. Prema službenom track listingu, na albumu su dvije pjesme koje je snimila „originalna“ postava The Strange – radi se o „Last Summer Song“ (koja je izabrana i za prvi singl) te mračno atmosferična „Shoot The Bear“.

U svakoj pjesmi s ovog albuma se može uživati na svoj način i radi se doista o albumu bez ijednog slabog mjesta. Bez ijednog „fillera“ i pjesme koju se može smatrati šablonskom i lijeno napravljenom. „Echo Chamber“ se već sada može smatrati klasikom ovog milenija i zaista svjetskim proizvodom u svakom pogledu.

Video: Last Summer Song


Turisti – Levo ili desno (samostalno izdanje)

Taman kada sam se spremao da skočim sa terase, jer mi je Majka Sudba (čitaj: Balkanrock) ožalošćeno saopštila da ne postoji više nijedan bend vredan slušanja za ovaj mesec, odjedared na mojih omanjim, polukvarnim i izdrndanim zvučnicima, kreće da dopire jedan neobjašnjivo tajanstveni zvuk začinjen sa digitalnim čarolijama muzičke industrije. Zapravo, ne radi se o novom svetskom čudu muzikalne harmonije, niti su Turisti izmislili nov muzički pravac sa ovim albumom, na ovoj brljotini od regiona – ne, ne, ne – već su uz malo truda, više iskustva, previše neprospavanih trenutaka i prolivenog znoja, napravili nešto što se, u ovom budalastom narodu, kaže “jedinstveno”. Njihova privlačnost, kroz deset pesama, sastoji se iz okultnog spoja sirovog, tvrdog, vlažnog & alternativnog, koja će vam definitivno zalepiti neoprano uvo za zvučnik, dok god vas ne uveri da je “Levo ili Desno”, u stvari, jako dobar album.

Video: Levo ili desno

2 KOMENTARA

POSTAVI ODGOVOR

Unesite svoj komenar!
Unesite svoje ime ovde

Izdvajamo

Još zanimljivih tekstova
Odabrano samo za tebe