fbpx

-

Naslovna Autorski članci Specijalna izdanja Balkanrock izabrao najbolje u 2019: Top 50 albuma

Balkanrock izabrao najbolje u 2019: Top 50 albuma

TOP 50 2019

Odabrati najbolja ostvarenja svetskih muzičara nikada nije lak zadatak. Ipak, zanimljivo je podsetiti se muzike koja se vrtela u našim plejerima tokom prethodnih 365 dana, muzike koja nas je terela na razmišljanje, uz koju smo pevali, plesali, opuštali se ili plakali.

Pred vama je lista najboljih izdanja inostranih muzičkih autora za 2019. godinu po izboru redakcije portala Balkanrock.

Alcest – Spiritual Instinct (Nuclear Blast)

Post black metal, shoe/black gaze, dream pop? kako god ih okarakterisali, Alcest je previše dugo bio potcenjen, a sa najsvežijim izdanjem “Spiritual Instinct”, napokon dobijaju pažnju koju zaslužuju. Već od prve pesme “Les jardins de minuit” je jasan vajb celog albuma. Kao što je i frontmen Neige rekao, u pitanju je katarza, jednostavno je morao da izbaci to nešto iz sebe. Sa tematikom i prizorima u spotovima kao što su priroda, tama i svetlost, dualnost čoveka, dovoljno neodređeno a opet pogađa pravo u centar, pogotovo ako ste u daunu dok slušate. Međutim, to je lepota ovog/ovih žanrova, pa i Spiritual Instinct-a kao albuma, bilo da ste u hajpu ili u bedaku, savršeno se uklapa.

Hipnotišući akordi, efekti na gitari, dupla bas pedala i kontrast između melanholičnog clean vokala i autentičnog Neige-ovog scream vokala (poznat fanovima Peste Noire-a) kroz album postavljaju atmosferu neizvesnosti koja kulminira u fantastičnom prelasku iz tame u svetlost, iz očaja u konačni mir. Sa svega šest numera, Spiritual Instinct se veoma lako, i iz jednog daha da preslušati, i definitivna je preporuka. Bonus poeni za svakog ko provali na kom jeziku je tekst pesme “Sapphire”!

Video: Sapphire


Baroness – Gold & Grey (Abraxan Hymns)

Iako su pretpreli razna tumbanja u bendu, nova Baronica, ovog puta obučena u zlatno sivu odoru, prosto rečeno kida. Nova gitara i pravo osveženje benda je draga Gine Gleason koja se odlično uklopila u bend i svojim pevanjem i gitarskim deonicama naglašava svoju pristutnost u bendu. Šareni “Gold & Grey” ima akustične elemente, karakteristočne prog rok deonice, psihodelične rok raskoše i uzbudljive metal rifove, sve što se poželeti može. Prvi deo albuma je očigledno eksplozivniji i dinamičniji, dok baš negde na pola spuštaju loptu i savršeno uplivaju u emotivniju i osetno tišu luku. Frontmen sastava John Baizley je još jednom uspeo da oboji zvuk, iako to vrlo dobro zna da radi četkicom.

Video: Tourniquet


Blut Aus Nord – Hallucinogen (Debemur Morti Productions)

Francuski avangardni blek metalci iz Mondvilja iznenadili su ranijim pojavljivanjem albuma od onog koje je zakazano, ali i zvukom svog 13. albuma. Kao da su poprimili nekoliko osobina blackgazea, Vindsval i kompanija ovog puta ne zvuče apokalitpično kao na svim prethodnim izdanjima. Da li je to loše? Ma kakvi! Blut je i dalje Blut i crn je metal, al’ Blut je crnji. No, kako krene uvodna “Nomos Nebuleam” i kada sintovi zazvuče gotovo rajski, dok gitare mešaju sirovu agresiju bleka i lepote post roka, pogledaćete u naziv albuma, pogledaćete u album art i sve će biti jasno. “Hallucinogen” je blek metal album u svemiru, na pečurkama, sa mnogo muzičkih slojeva, sa kvalitetnom produkcijom, vokalima od kojih se ledi krv u venama. Iako sudeći po prethodnim izdanjima nikako ne biste nalepili etiketu “pristupačno” ovom bendu, ovde to može da bude slučaj očas posla. To nikako ne čini “Hallucinogen” lošim, štaviše, onaj karakteristični “zid jezivog zvuka” je i dalje tu, samo lepše upakovan i sa više melodije.

Video: Anthosmos


Bob Mould – Sunshine Rock (Merge)

Bob MouldOvaj skoro šezdesetogodišnji pionir koledž roka i uopšteno alternativne scene u Americi i dalje gura, plutajući, normalno, alternativnim vodama ali na potpuno mainstream nivou uzevši u obzir prvoklasnu produkciju gotovo svih njegovih dosadašnjih albuma (izuzevši period sa Hüsker Dü). Na svom tek objavljenom albumu Bob predstavlja dvanaest friških, takoreći, trominutnih radijskih hitova upakovanih u jedan posve duboki sklop. U njegovom glasu i dalje ima snage koja ga i u ovim poznim godinama još uvek ne izdaje, a glas i gitara “kod muda” se suštinski ne menjaju još od osamdeset i prve. Bob svakako ne može biti mlađi, ali se čini da je za prženje spremniji no pre trideset godina. Naslovna numera “Sunshine Rock“, te i druge na prvu loptu prijemčive stvari poput “Lost Faith“, “Send Me a Postcard“, rasturajuća “Thirty Dozen Roses” i možda najlepša poslednja pesma sa albuma svih vremena “Western Sunset” će zasigurno pogurati ovaj album unutar Billboard-ovih top 100 i na čelo brojnih zvaničnih i nezvaničnih alternativnih lista.

Video: Lost Faith


Brutus – Nest (Sargent House)

Pored silnih kritika o ovom Belgijskom bendu kao najsimpatičniji opis izdvaja se “Devil comes in three, so does Brutus”. Čitavih 45 minuta energija na ovom albumu ne splašnjava i to zahvaljujući fenomenalnoj Stefanie Mannaerts. I da odmah budemo na čisto, ne kida zato što je žensko koje se drznulo da svira bubnjeve i to dobro radi, Stefanie kida zato što je frontmen koji iz sedećeg položaja svojim glasom i svirkom apsolutno diktira tempo i konstantno drži punu pažnju. Iako je bilo pitanje hoće li ovo izdanje nadmašiti prvenac “Burst”, ova trojka otklanja svaku sumnju, osvajajući fanove gitarama koje obiluju shoegaze trenucima i upečatljivim bas linijama, koje su nošene vokalom koji veoma često jednostavno vrištećim samoglasnicima izaziva anksioznost, toliko intenzivnu da pokreće. Iako teže ka haosu, ipak ne dostižu tu granicu i kad god pomislite da su blizu nje, prevare vas. Upravo ta dinamičnost i svežina doprinose da se “Nest” izdvoji u moru post-rockish dela.

Video: Sugar Dragon


Catfish and the Bottlemen – The Balance (Island Records/Capitol Records)

Velšanska četvorka je obradovala svoje fanove trećim studijskim albumom The Balance aprila ove godine. Smer kojim ide ova ploča je pravolinijski, veoma sličan prethodnim izdanjima The Balcony i The Ride. Jaki i upečatljivi refreni, catchy strofe i na oko tvrđi zvuk. Vokal Vana MekKena je zavodljiv, melodičniji nego ranije i svršeno prati tok pesama na celom albumu. Melodije su ambijentalne, zvuk gitara je omamljujući, vokal koji vas vodi preko zelenih predela jugozapadnog dela Britanije, more koje zapljuskuje litice. Prvi singl sa albuma “Longshot” predstavlja mini prikaz zvučnog pravca kojim ide ovaj bend a ujedno je i najslušanija pesma ovog benda na svim listama u UK.  Za one koji nisu upoznati sa ovim momcima, dovoljno je reći da publika na njihovim nastupima peva svaku pesmu od početka do kraja. Ono što ova četvorka zapravo ne poseduje je njihova “signature” pesma. Preslušavanjem albuma stiče se utisak da prisustvujemo puštanju set liste sa nekog od njihovih koncerata. Melodije uplivavaju jedna u drugu i ceo album se čini kao jedna konceptualna celina. Nema pretencioznosti ni eksperimentisanja ali to je upravo i šarm ovog benda, držati se formule koja uspeva. Ono što jeste primetno na ovom albumu je iskustvo koje su stekli tokom prethodnih godina. Od tinejdžerskog indie rock benda, postali su jedan od najmelodičnijih sastava koje je iznedrio Vels.

Video: Longshot


Cave In – Final Transmission (Hydra Head Records)

Užasna sudbina donela nam je prelep album. Caleb Scofield, basista benda Cave In, poginuo je u saobraćajnoj nesreći neposredno nakon snimanja albuma “Final Transmission” i nikad nije uspeo da čuje finalni proizvod. Posebnu emotivnost albumu daje uvodna pesma, po kojoj i album nosi naziv, koja je ništa drugo do Scoefieldov demo snimak na akustičnoj gitari. Ova pesma je bila njegov poslednji trag i na njoj se nalazi poslednji glas koji su njegovi prijatelji čuli od njega za njegovog života. Album je dosta grubo podeljen na dve celine. Prvu koju čine melodičnije numere bliže alternativnom rok zvuku ovog benda, dok je drugi deo prepun masivnih rifova, distorziranih bas gitara i olovno teških bubnjeva. Posebno se ističu pesme “Shake my blood” iz prvog dela i “Strange Reflections” koja je svojevrsna mešavina dve atmosfere koje album nosi. Sve je kako treba samo nema Scoefilda da pusti svoj moćni urlik, ali u tom odsustvu se najviše i vidi njegova veličina i značaj za ovaj bend. Hvala i zbogom!

Video: Strange Reflection


Chelsea Wolfe – Birth of Violence (Sargent House)

Kantautorka Chelsea Wolf nas je počastila svojim novim, šestim studijskim albumom Birth of Violence novembra ove godine. Ono što na prvo slušanje može da se primeti na ovom albumu je još jedan skok dalje i demonstracija njene svestranosti. Kao majstor koji je na svojim prethodnim ostvarenjima uspeo da pomeša elemente industrijala, gotike i doom metala, ovog puta je donela svesnu odluku da se “stiša” i zasvira akustične pesme, mnogo intimnije. Emocije dominiraju ovim albumom kroz bledu psihodeliku. U prvom planu je vokal koji nas vodi na transcedentno putovanje dok muzika samo pluta naokolo uz jedva čujno milovanje gitare. Album kao celina zvuči poput jedne duge pesme koju biste pustili tokom meditacije. Prva pesma sa albuma “The Mother Road” sadrži osećaj kao da ste na putu kroz sanjive predele koje posmatrate glave proturene kroz prozor automobila. Odmah za njom nam stiže “American Darkness” kao proganjajuća uspavanka i njen glas lebdi u vazduhu uz minimalnu instrumentalnu pozadinu. Od ove pesme podilazi jeza ali u isto vreme vas nežno grli. Lirika na celom albumu daje ravnotežu između ličnog preispitivanja i opažanja sveta. U pesmi “When anger turns to Honey” glas je nabijen sumornom energijom koja plovi kroz note. Za one koji su očekivali album pun metal energije imamo loše vesti ali ne nužno jer je ova ploča nešto što, jednostavno, morate da poslušate ili još bolje, da počnete sa meditacijom uz nju.

Video: American Darkness


Elbow – Giants of All Sizes (Polydor Records)

Jedan od trenutno najcenjenijih mančesterskih bendova na svom osmom studijskom izdanju ponovo je ljut! To izuzetno raduje sve fanove kojima su prethodnih nekoliko albuma bili lepi ali jednolični u svom tugaljivom tempu. Naravno, oni koji prate rad benda znaju da to ne podrazumeva tvrde gitare (ili nešto slično) ali je izuzetno uočljivo u dinamici samog albuma koju nismo mogli da čujemo još od “The Seldom Seen Kid”. Guy Garveyeva osećajnost i interpretacija nikada se nisu dovodili u pitanje. Čovek prosipa dušu na mikrofon kao retko ko. Ali na “Giants of All Sizes” ponovo vidimo ono zbog čega su se ljudi zaljubili u ovaj bend, a to je njegovo umeće da jednim jedinim stihom izdigne celu pesmu tri sprata iznad “opštih mesta”. I kao što smo na debiju iz 2001. na prvoj pesmi imali “Don’t play Coltrane / You’ll sleep at the wheel” sada album otvara “Dexter & Sinister” koja se završava rečima “And everybody stares with Eastwood eyes at the horizon”. Tematika deluje kombinovano. Sa jedne strane tu su porodične tragedije članova benda (Garveyu je u toku snimanja preminuo otac) a sa druge strane naravno Brexit, koji je u svoj svojoj gluposti makar postao neiscrpan izvor inspiracije za ostrvske umetnike. U stvari, lajtmotiv se možda može ukratko predstaviti jednom rečju: razočaranje. Jer prvo što čujemo na albumu je: “And I don’t know Jesus anymore”. Isto tebra…isto!

Video: Dexter & Sinister


Felix Marc – Substance (samostalno izdanje)

Mark je talentovan i temeljan autor. Njegov solo projekat je praktično „one man show“ jer on posvećeno komponuje i aranžira pesme dok ne postigne besprekoran ishod. On od početka do kraja sigurno razvija pesmu bez ikakvih suvišnih detalja. U velikoj meri album “Substance” govori o emocijama, međuljudskim odnosima i poverenju, zbog Feliksove spoznaje u mladosti i borbe od pre nekoliko godina sa činjenicom da je usvojeno dete.

Za album se može reći da je dobro izbalansirana zbirka melanholičnih i melodičnih pesama („Totem“, naslovna „Substance“, „To the World”, prvi singl „The Fortress“), sintpop hitova („Оur Time“, „Omen“, „Satellites“) i „tvrđih“ plesnih, klupskih naslova („Lost in Grace“ i „New Waves“ – nešto duže od ostalih, „Vertigo“). Ova stilska raznovrsnost pruža široku lepezu zvukova, tako da oni slušaoci koji vole kompletne albume mogu da budu više nego zadovoljni, ali će i oni koji su privrženi hitovima moći da izaberu svoje favorite.

Ljubitelji Depeche Mode, ako još nisu imali prilike da čuju muziku Feliksa Marka, svakako treba da obrate pažnju na njegovo stvaralaštvo. Pravim fanovima sintpopa ovaj album će se svakako dopasti, drugi pak treba da poslušaju ovaj album jer se Feliks Mark još jednom potvrdio kao muzičar, tekstopisac i producent, kao jedan kompletan stvaralac čiji rad svakako treba i ubuduće pratiti.

Video: The Fortress


Fontaines D.C. – “Dogrel” (Partisan Records)

Nesumnjivo je da je fokus britanskih muzičkih medija do nedavno bio van granica ozbiljnije gitarske muzike. Bavili su se (poput svojih mainstream kolega iz ostatka sveta) trepom i modernim, polu-umetničkim pop derivatima. Šta se promenilo pa su počeli da se vraćaju na “pravi put”? Verovatno mnogo toga, ali je možda najjednostavnije sve sumirati u IDLES. Bend iz Bristola je prethodne godine napravio pravi bum na Ostrvu i doveo do toga da se NME, Guardian, BBC i ostali ponovo pozabave besnim momcima sa gitarama. Kroz istoriju smo videli da su pomenuti mediji majstori da od nekog naprave relevantno ime (što se naročito videlo u indie revoluciji od pre 10-15 godina) i jedan od novih bendova na koje je pao pik su upravo Fontaines D.C iz good ol’ Dublin town-a. S obzirom da im je ovo debi album, a samo na osnovu par singlova su već dizani u nebesa, bilo je interesantno videti da li će ispuniti očekivanja. Na njihovu sreću, apsolutno jesu. “Dogrel” je energetska bomba od nervoze koja figurira u podskupu post-punka, punka, indie-ja… pa i britpopa. Odiše iskrenošću i pametnim (ali ne i napadnim) neskrivanjem irskih korena i brilijantnim tekstualnim minijaturama poput ove iz numere “Big”:

Dublin in the rain is mine, a pregnant city with a Catholic mind

Video: Too Real


Hozier – Wasteland, baby! (Rubyworks/Island)

Ne pamtim kada me je početak nekog albuma ovako oduvao. Okej, “Nina Cried Power” se pojavila na EP-u prošle godine, ali odluka da njome otvori ovogodišnji album jedna je od boljih koje je mogao da donese. Irski (skoro) tridesetogodišnjak odavno je napravio svoj bum, ali albumom kao što je “Wasteland, baby!” dokazuje da taj bum nije nešto što bi trebalo shvatiti olako. Dok će ga dežurni cinici odbaciti kao još jednog autora muzike za tržne centre, mi ćemo se potruditi da temeljnije sagledamo ovog indie pop izvođača koji svojim vokalnim melodijama, tekstovima, ali i aranžmanima dokazuje da se sa njim nije šaliti. Moćan vokal, inteligentni tekstovi koji kontriraju ispraznim pop klišeima, pametni aranžmani i zvučna raskoš najbolje opisuju ovaj mali biser od albuma. Da li je u pitanju epski moćan vokal u “Nina Cried Power”, zavodljivi gitarski rif u “Dinner & Diatribes”, moćno aranžirana “Be” ili nešto levo, ali nešto u ovom albumu tera da mu se vraćate. Od toga bolje preporuke nema, ako ste u pop vajbu.

Video: Nina Cried Power


Ian Brown – Ripples (Polydor)

Ripples je sedmi studijski album legendarnog frontmena sada već nepostojećeg mančesterskog sastava The Stone Roses, Iana Brauna. Nakon pauze od 10 godina, Braun se vraća sa novim solo albumom na veliku žalost svih fanova koji su očekivali nove Stone Roses. Ovaj album nosi sličan zvuk kao i Braunov debitanstski solo album iz 1998. godine Unfinished Monkey Business. Prvi singl “First World Problems” podseća na Loaded, hit grupe Primal Scream ali je vodeći vajb pesme autentičan mančesterski zvuk. Braun sanjivo peva o večnosti sadašnjosti u pesmi “The Dream and the Dreamer” gde je muzičar opisan kao večni autsajder. U “From Chaos to Harmony” on se osvrće na prošlost i kaže “Dried up roses all turn to stone, too much poison to ramble on…” i zaključuje porukom svima koji su sumnjali u njegov solo uspeh nakon raspuštanja benda – “I am still here, singing my song”.

Iako ovo izdanje ne donosi ništa novo i neočekivano, Braunov glas je čini se bolji nego ikada, poput melema. Ripples objedinjuju sve ono što Braun predstavlja, mančesterski swagger, duh Stone Roses-a koji izgleda da nikada neće umreti. Album nam govori da iskusni muzičari nemaju čega da se plaše, oni samo stvaraju pod svojim uslovima ne osvrćući se na mesta na muzičkim listama. “It’s not for glory nor for riches”. Upravo to je i slučaj sa ovim albumom, ništa manje i ništa više.

Video: From Chaos to Harmony


Iggy Pop – Free (Loma Vista Recordings)

Iggy Pop - FreeSamo iskusan, odmeren i nenadmen čovek može biti tako slobodan i siguran da precizno odabere druge umetnike kojima može poveriti svoju emociju i pustiti ih da kroz njihovu ekspresiju ta emocija dođe do slušaoca. Kao svoje trbuhozborce Iggy je odabrao Lerona Thomasa, džez trubača iz Hjustona, i gitarsitkinju Sarahu Lipstateu, koja je možda poznatija pod pseudonimom Noveller. Njih dvoje su kroz muziku i tekstove (sem u dve numere) preneli Iggyjevo duševno stanje na novom, osamnaestom albumu jednostavnog naziva, ali jako komplikvanog značenja – „Free“.

Pustite album, dobro se zagledate u omot, a silueta poput sirene izvire iz okeana i veli dubokim glasom „Želim biti slobodan“. Klavijature se razlivaju i šire, dočaravaju beskrajnost, a za to vreme Thomasova truba vas vodi kroz ne najbolje osvetljen, zamagljen prostor, prelama obrise beskrajnosti, predočava emociju ploče.

Video:Loves Missing


In Flames – I, the Mask (Eleven Seven Music/Nuclear Blast)

Evidentno neopterećeni zaostavštinom iz prvog perioda svoje karijere, tokom devedesetih godina XX veka (The Jester Race, Colony, Clayman…), In Flames dalje hrabro istražuju granice kreativnosti i muzike u okviru svog žanrovskog opredeljenja, modernizujući svoj zvuk. Iako su članovi benda duboko zašli u četrdesete i zrelije pristupaju samom stvaralačkom procesu, u osnovi njihovog muzičkog identiteta zauvek će biti utisnuta dihotomija melodije i agresije.

Iako su se tokom godina usavršili i umirili, još uvek su sposobni da kroz svoju muziku pruže i dosta brutalnosti. Najbolji primer za to je naslovna “I, the Mask” koja je dopadljiva fanovima iz bilo kog perioda benda. U sličnom maniru je i “Burn”, dok, po zvuku prelazne, “I Am Above” i “(This Is Our) House” lagano pripremaju za potpuni zaokret ka mirnijim i harmoničnijim pesmama na albumu koje odlikuju clean vokali i dopadljive gitarske deonice, čak i akustični momenti potpomognuti jedva primetnim klavijaturama.

Tematski, pesme sa albuma predstavljaju socijalni komentar sveta uhvaćenog u mrežu izolacije i usamljenosti, zbog načina na koji je tehnologija potkopala našu potrebu za istinskom ljudskom povezanošću. Jer, umesto da se povezujemo, mi se međusobno delimo u grupe i grupice noseći maske iza kojih skrivamo težnju da budemo bolji.

Video: Call My Name


James Blake – Assume Form (Polydor)

Iako smo navikli da nas James Blake baca u bedak svojim soulful vokalom preko jezivih (i jezivo dobrih) matrica, ovog puta je posredi nešto drugo. “Assume Form” je zaista forma za sebe – zaljubljeni James Blake nije depresivan i alijenizovan, već iz skoro svakog takta izbija nada i određeni zen. Bilo bi jako jako licemerno reći da je preterano veseo, ali Blake ovde ne isijava isti onaj mrak (isijava mrak?) kao nekad. Sa dosta gostovanja (Andre 3000, Travis Scott, Rosalia), nekako se čini da je mladi autor više nego ikada spreman da eksperimentiše i sebe stavi u drugi plan. Nekada će se ta filozofija osetiti u samim aranžmanima, recimo u pesmi “Can’t Believe The Way We Flow”, gde će optimistični aranžman instrumenata nadjačati Blakeov glas u nekoliko momenata. Na čudan način udoban album koji kombinuje Blakeovu prepoznatljivu elektroniku sa toplinom R&B-a.

Video: Can’t Believe The Way We Flow


Kate Tempest – The Book Of Traps and Lessons (American Recordings)

Trebalo je nekoliko godina (i albuma) da se pesnikinja iz Londona uglavi među BBC-jeve muzičke pulene. Ali pravda je konačno zadovoljena njenim trećim albumom bez kojeg teško da može proći bilo koja ozbiljnija godišnja lista na Ostrvu. Što se tiče samog albuma, formula je i dalje slična kao na prethodnim izdanjima. Kate je, čini se, ipak dodatno usavršila svoju kombinaciju poezije, hip hopa i spoken word performansa tako da “The Book Of Traps and Lessons” klizi znatno lakše od svojih prethodnika. Pogrešno bi bilo reći da je muzika skrajnuta u drugi plan, više je pametno urađena da ostavlja prostora samim rečima (nešto ko Leonard Cohen na poslednjim albumima) što celokupni album čini znatno nežnijim, iskrenijim, pa ako hoćete, i tužnijim. Sve pesme deluju kao povezana ispovest i kada odslušate zadnji stih osećate se kao da je vaš sagovornik prekoputa sa poslednjim gutljajem piva tužno zaključio “to ti je što je, jebiga”.

Video: Firesmoke


Korn – Nothing (Roadrunner Records/Electra Records)

Prošlo je mnogo godina od kada je Korn izbacio poslednji album vredan pažnje. Legende i jedni od nosilaca nu metal scene naglasili su 2016. godine blagi povratak albumom “The Serenity of Suffering”, a ove godine konačno predstavili “The Nothing”, album koji je potpuno zaslužio da ga preslušate ako ste u životu voleli bar jednu pesmu ovog benda (znate koju). Muzički gledano, na ovom albumu nema mnogo inovativnosti, ali su sami aranžmani dosta kreativniji i bolje rešeni u odnosu na neka od prethodnih izdanja, a Džonatan Dejvis koji nas je navikao na svoje depresivne tekstove je i na ovom albumu nastavio da rečima leči svoje unutrašnje demone. Bravo za Korn, “The Nothing” je povratak posrnulog velikana na velika vrata.

Video: You’ll Never Find Me


Leonard Cohen – Thanks for the Dance (Columbia Records/Legacy Recordings)

Petnaesti studijski album Lenarda Koena “Thanks for the Dance” objavljen je posthumno i došao je nakon “You Want It Darker” koji je bio savršen oproštaj od publike. Ipak, Koenov sin, Adam, verovao je da je njegov otac ostao nedorečen te je skupio nezavršene ideje i nežnošću ih zakrpio u jedno pravo malo remek delo. Tako se na poslednjem albumu našlo devet pesama za koje su vokali snimljeni u roku od dva sata, a za pozadinsku muziku se pobrinuli Adam Koen, Havijer Mas, Dženifer Vorns, Demijen Rajs i Lesli Fajst. Prvi objavljeni singl, “The Goal” logičan je nastavak na “You Want It Darker” jer priča priču o odlasku i pomirenju sa krajem. Drugi predstavljeni singl “Happens to the Heart” donosi nam Koena kakvog ga svi poznajemo – upetljanog u večnu mrežu seksa, samospoznavanja, tuge, duhovnosti i smrti. “Moving on”, gde je poezija više nego igde prevladala nad suptilnom mandolinom u pozadini, dokaz je da je zapravo trebalo da čujemo ovu pesmu ispričanu Koenovim glasom (kao i mnoge na albumu prethodno objavljena u knjizi poezije “The Flame”), jer niko uverljivije ne bi mogao izgovoriti “As for the world the job the war I ditched them all to love you more”. Posebna je i “The Night of Santiago” jer je zapravo omaž Koenovom omiljenom pesniku Lorki i malo izmenjena verzija njegove “La Casada Infiel”, pa otud i flamenko gitara kao podloga. Izdvajaju se i “It’s Torn” i “Puppets”. Iako na trenutke zvuči kao sirovi materijal koji nije ni namenjen javnosti, upravo to ovom albumu daje posebnu draž. Odaje utisak da nas je pesnik lično pozvao na intimno druženje u kom nam još jednom otkriva najintimnije delove svoje duše.

Video: The Goal


Liam Gallagher – Why Me? Why Not? (Warner Records)

why me why not liam gallagherOno što lako može da se primeti, pri prvom preslušavanju albuma, je gitarska boja koja se provlači kroz ceo album. Za razliku od prethodnog, “Why me? Why Not?” poseduje grublji zvuk , ali je istovremeno vokalno melodičniji i podseća na albume Oasis-a “What’s the Story Morning Glory” i “Be Here Now”.

Na albumu može da se oseti oporavak Galagerovog glasa. Pesme su komponovane u znatno nižim tonalitetima nego što je to bio slučaj sa prethodnim albumom. Tekstualno, album je znatno ličnije prirode. Lijam se kroz metafore obraća svojoj ćerki, devojci, porodici i svom otuđenom bratu Noelu Galageru. Pesma “One of Us” , ujedno i četvrti singl sa albuma za koju je urađen i spot, govori o porodici i otuđivanju. Njome Lijam pruža ruku pomirenja svom bratu. Isti je slučaj i sa pesmom “Once”.

Ovo je zreliji, slušljiviji i svakako upečatljiviji album, ličnije prirode, sa slobodom izraza na viskom nivou.

Video: The River


Lingua Ignota – Caligula (Profound Lore Records)

Svako malo naiđe tako neki “daywalker” od albuma koji svojom inovativnošću i kvalitetom  privuče publiku iz najrazličitijih žanrovskih redova. Kada to uradi Kendrick Lamar to i nije tako čudno, ali kada to uradi OVO… onda je to već i te kako vredno pažnje. Kristin Hayter (kako glasi pravo ime ove umetnice) je, kako kažu interneti, potkovana klasičnim muzičkim obrazovanjem. OK, to objašnjava deo priče. Drugi deo, na kome bi joj pozavideli black metalci i harsh noise droneri se izgleda jedino može objasniti time da je Kristin doživela ozbiljna traumatična sranja. Sve to skupa dovodi do toga da je “Caligula” poprilično težak album za slušanje ali da, sa druge strane, ništa bolnije i izmučenije niste čuli godinama. Sve pršti od psovki, iskrivljenih hrišćanskih motiva, opere i vrištanja. Ovo je ono što ne želite da vas uhvate da slušate jer će vas roditelji ili prijatelji upitati: “Jel’ ti dobro?”. I što je najcrnje: nećete znati šta da im odgovorite, a da ne slažete.

Video: If The Poison Won’t Take You My Dogs Will


Mark Lanegan Band – Somebody’s Knocking (Heavenly Recordings)

Ili kad smrt tri puta zakuca na vrata princa tame iz Seattlea. Mark Lanegan, vlasnik jednog od najupečatljivijih glasova na svetskoj rokenrol sceni, kaže da i muzika može da spase život, kao što je i njemu spasila nebrojeno puta.

Mračan i šarmantan, i nakon 35 godina karijere, Lanegan i dalje drži do beskompromisne, sirove estetike. Kao veliki fan bendova New Order i Depeche Mode, oduvek je imao želju stvarati zarazan, plesni zvuk. Upravo kao takav može se opisati ovaj sa novog albuma. Buđenje elektonike na postelji grubog rocka. Ali, ne zavaravajte se – princ tame ostaje princ tame.

Šta se dogodi posle života? Šta je sa one strane vrata? Pred vama je propoved čoveka vuka koji je više puta gledao smrti direktno u oči. Pred vama je opaki grozničavi bariton koji vas drži za ruku i potpuno sigurno, gutajući strah, vodi kroz hodnike svojih najmračnijih halucinogenih vizija.

Video: Playing Nero


Mayhem – Daemon (Century Media Records)

Jedan od najeminentnijih i najkontroverznijih black metal sastava, Mayhem, ove jeseni se vratio na velika vrata sa svojim novim čedom nesuptilnog imena, Daemon. Već po objavljivanju prve pesme krajem avgusta, „Worthless Abominations Destroyed“, videlo se da ovaj album i te kako obećava – a momentalna poređenja sa njihovim kultnim „De Mysteriis Dom Sathanas“ izdanjem su dodatno doprinela tome. Daemon je leden, okrutan i brutalan u svakom segmentu – atmosferi koja provejava od prve do poslednje sekunde, Attilinim vokalnim deonicama koje zaustavljaju krvotok, Hellhammerovim nadaleko čuvenim blast beatovima, kao i jezivo prelepim gitarskim melodijskim linijama. Može se slobodno reći da je pomenuti DMDS dobio propisnog naslednika i to čitavih 25 godina kasnije – ali čekanje je vredelo, čemu prvenstveno svedoče trake poput, osim već navedene WAD, i „The Dying False King“, „Bad Blood“, „Falsified And Hated“, „Of Worms And Ruins“ itd. Mayhem u kvantitativnom smislu možda i nema bogatu diskografiju, ali kad se radi o kvalitetu, toga im nipošto ne manjka – a ovaj album to višestruko potvrđuje zadovoljavajući apetite svih okorelih black metal fanova – i ne samo njih.

Video: Falsified And Hated


Methadone Skies – Different Layers of Fear (Haywire Records)

Postoje neke barijere koje sami sebi pravimo u glavi kada su u pitanju određene države, ko bi recimo ikad pomislio da jedan opasan psychedelic stoner bend može da nastane u tamo nekom Temišvaru u koji su naši roditelji išli pre trideset godina da šverciju krompir i benzin? Ali da, scena u susednoj nam Rumuniji je poprilično jaka, što dokazuje i “Different Layers of Fear”, četvrti album benda Methadone Skies. Bend je nastavio da eksperimentiše sa zvukom, ali se sa sigurnošću reći da je ovo njihovo najzrelije izdanje do sada. Methadone Skies su veoma aktivni čak i kod nas, pa se nadamo da će te ih uhvatiti sledeći put kada budu pravili stanicu u nekom od naših gradova.

Video: Contra


Mgła – Age of Excuse (No Solace)

Pravo iz poljske blek metal kuhinje, stiže nam četvrto studijsko izdanje sastava Mgla, “Age of Excuse“. Već sa prvom numerom ovaj bend vas postavlja u neku vrstu post-apokaliptičnog, nihilističkog i pre svega mračnog ambijenta. Od škrgutanja zuba gitariste na samom početku “Age of Excuse”, dok slušate na slušalicama, imaćete osećaj kao da vam neko otvara lobanju. Možda zvuči smešno, ali poslušajte sami! Mgla i na ovom albumu uspeva kombinacijom klasičnih blek metal melodija i struktura da napravi koherentnu celinu koja čak i sa prvim slušanjem ostavlja veoma upečatljiv utisak na slušaoca. Motiv nešto sporijeg početka, zlobne melodije koja postepeno ubrzava, do konačne kulminacije blast beat-ova i potpunog haosa će vam držati pažnju iako su pesme nešto duže. Verovatno najinteresantnija i svakako “najdisonantnija” pesma je “Age of Excuse III“, koja se poigrava sa temeljima black metala dok i dalje donosi osvežavajuć i jedinstven vajb. Omot albuma zajedno sa numerama upotpunjuje priču. Jahač poput jednog od četiri jahača apokalipse jednom rukom krije lice, dok u drugoj drži mač sa dve oštrice iznad mase koja iščekuje svoju neminovnu propast. “We cover our eyes in a call to arms and turn one edge toward ourselves”. U odnosu na prethodna studijska izdanja, perfektan balans prepoznatljivog i novog.

Video: Age of Excuse III


MONO – Nowhere Now Here (Temporary Residence Limited)

Ako bi uspoređivali svih deset albuma grupe MONO, evidentno je kako se konstantno osjeti mješavina tame i svjetla, depresije i ljepote, agresije i slatkoće, odnosno rock i orkestralni zvuk zbog kojih dinamika izuzetno dolazi do izražaja.

“Nowhere Now Here” čije ime nosi i sam album trajanja je od skoro 10 i pol minuta u čijoj se izvedbi jasno iščitava definicija crescenda, dakle prijelaza iz slabog u izuzetno jak ton. Ili, preciznije rečeno, na 3:14 osjeti se sinkopirani udar naglašen attackom. Ako ste se ikada više divili filmskim elementima power metala sa daškom srednjovjekovnog i magičnog upliva, no zgražate se nad prenaglašenim vokalima – ovo je nedvojbeno vaša stvar.

Moglo bi se reći kako MONO i dalje ima isti žar kojim se vodi i stvara ove iluzionističke melodije kombinacijom dobrog punk – rocka i suvremene klasične glazbe, u kojem je novotarija uveden vokal u spomenutoj pjesmi “Breathe” te udarci o bubnjeve novog člana Cipolle koji se nadasve dobro uklopio u kao posljednji kvartet ovog dvadesetogodišnjeg sastava.

Video: After You Comes The Flood


Neil Young and Crazy Horse – Colorado (Reprise/Warner Records)

Izgorela mu je kuća u Malibuu, u Kaliforniji. Razlog tome video je u divljim požarima koji su nastupili usledi klimatskih promena. Uzbunjivao je javnost mnogo pre tog nemilog događaja i konstanto pokušava da podigne svest o ozbiljnosti problema s kojim se čovečanstvo suočava. Najbolje to radi kroz svoju muziku. Preselio se u hladni Kolorado i snimio istoimeni album. Sedamdeset četvorogodišnji Mladi Neil je u roku od mesec dana napisao pesme, poslao materijal članovima Ludog Konja i okupio ih u Koloradu kako bi materijal snimili. Imao je jedno pravilo – nema proba. Da, nema proba. „Ukoliko zvuči dobro sviramo, ukoliko zvuči loše ne sviramo više, pesme su lake…“ rekao je Neil novinaru muzičkog časopisa Mojo. Tako smo dobili novi album Neila uz pratnju Konja. Brujanje gitara preko kojeg se tanan i mili glas, mnogo uhu miliji nego glas Grete Tunberg, Neila Younga razliva i u nekoliko navrata na albumu nam ukazuje na problem. Najzvučniji stih „I saw old white guys trying to kill mother nature“ pojavljuje se u numeri dugog trajanja „She Showed Me Love“. Majka priroda mu je pokazala ljubav, svako ko joj egzistenciju bude ugrozio imaće posla sa Neilom. Ne iritirajte ga, opevaće vas.

Video: She Showed Me Love


Nick Cave & The Bad Seeds – Ghosteen (Ghosteen Ltd)

Nick Cave & The Bad Seeds - GhosteenS obzirom na to da ovaj album predstavlja završetak trilogije koju čini zajedno sa prethodna dva albuma, Push The Sky Away” (2013) i Skeleton Tree” (2016), ne čudi što se, posebno pri prvom slušanju, može učiniti da zvuči veoma slično njima zbog elektronskog zvuka, za koji je svakako zaslužan Kejvov najbliži saradnik, Voren Elis. Ipak, na ovom albumu je njegov uticaj posebno očigledan, muzika je još apstraktnija i minimalistički pristup još izraženiji. U muzici kao da postoji prostor, stvara se osećaj da vazduh struji kroz pesme, album svojim većim delom pomalo zvuči kao duhovna muzika. Sve numere povezuje jedna nit, što čini da album zvuči kao nedeljiva celina. Ono što posebno iznenađuje je Kejvov glas, koji na ovoj ploči na trenutke zvuči pomalo krhko, kao šapat i često prelazi u falset.

Upravo u tim šupljinama stvorenim “nedostatkom” instrumenata, u Kejvovom visokom pevanju koje zajedno sa pratećim vokalima doprinosi tome da ceo album zvuči kao jedna duga molitva, u tekstovima prožetim nadom koja predstavlja revolt, prkos patnji i tami, baš tu je skrivena suština, duša ovog albuma. Samo joj morate dozvoliti da vas dotakne. Kejv vam je postavio izazov. Na vama je da li ćete ga prihvatiti.

Video: Ghosteen


Opeth – In Cauda Venenum (Moderbolaget/Nuclear Blast)

Kao trinaesto studijsko izdanje osnivača progressive metal žanra, “In Cauda Venenum” pruža veoma jedinstveno iskustvo, s obzirom da je ovaj album snimljen i na švedskom pored, kao što smo do sada navikli, engleskom jeziku. Iako je prošlo praktično jedanaest godina od growlova, blast beatova i death metal riffova, Opeth i dalje uspeva da zrači tom nekom karakterističnom mračnom i mističnom energijom.

Možda najreprezentativnija numera je “Heart in Hand”, iliti “Hjärtat vet vad handen gör”, sinteza psihodeličnog roka, proga, ali i tragova skandinavskog folka. Upravo tu i dolazi do izražaja švedska verzija albuma, koja je znatno melodičnija s obzirom na fluidnost i pevljivost ovog jezika. Kada još uz slušanje zamislite Mikaela kako je najavio članovima benda i diskografskoj kući kako uzima odmor, a u stvari je natenane seo i napisao prvi album na maternjem jeziku, celokupno iskustvo dobija drugu dimenziju.

Definitivno vredno slušanja, ako ste fan malo tvrđe faze Opeth-a, probajte sa numerom “Charlatan”, a ako vam tekst i nije toliko bitan (ili razumete švedski), pravo na ovu verziju albuma. Po mogućstvu na neki kišni/ snežni dan, jer Mikael opet(h) evocira dobru staru melanholiju.

Video: Heart in Hand


Pelican – Nighttime Stories (Southern Lord Recordings)

Pravo iz mračnih dubina najgorih noćnih mora dolazi nam novi album benda Pelican “Nighttime Stories”. Ako se nadate da ćete ovo slušati kako bi se uspavali, grdno se varate i nikako nije preporučljivo.  Pesme “Arteries of Blacktop”, “Abyssal Plain” i “Midnight and Mescaline” donose nam susrete mnogo žanrova i stilova, bacajući slušaoce nemilosrdno s post i prog rocka na stoner i black metal. Pritom, svaki od tih prelaza je neverovatno nasilan, kao da ste sekirom presekli jedan deo i bacili ga na drugi, a da to nikako ne zasmeta slušaocu, već da nestrpljivo čeka novo iznenađenje koje skoro nikada neće biti tamo gde ga on očekuje. Produkcija je do tančina odrađena i čak se i u ogromnoj buci i masivnosti zvuka veoma jasno može čuti svaki ton i udarac. U isto vreme sve je tako teško za slušanje (sa strane komponovanja), ali produkcijski upakovano tako da lagano teče.

Video: Midnight and Mescaline


Pixies – Beneath the Eyrie (BMG/Infectuous)

Sedmo izdanje legendarnih Pixies u isto vreme ne donosi nešto revolucionarno i daje sve ono što ste hteli od legendarnih rokera. Ovog puta pomalo gotičarski raspoloženi, nekako vraćajući svoju prikrivenu jezivost u odnosu na prethodni album pa se tematski oslanjaju na pripovedanje i neiscrpnu temu života i smrti i onog što ta dva spaja. Fascinanto je kako Džoi Santjago uspeva i pod stare dane da zvuči prljavo i iskreno na gitari kao da je mladić željan rokenrola (slušajte samo to režanje u “St. Nazaire”). Na to dodajte činjenicu da se nova basistkinja Paz Lenčantin sada uklapa još bolje nego prošli put, a da Frenk Blek još uvek ume da piše pesme bolje od svojih savremenika i imat gotovo školski primer kvaliteta Pixiesa. Teško da možete da zamislite neki drugi bend danas da snima pesmu kao što je “This is my fate” ili “On Graveyard Hill”. Budući da kletva Pixiesa nalaže da se njihova dela više cene kad prođe neko vreme, ako vam album ne legne “na keca”, dajte mu malo vremena. Mada je dobar i odmah iz rerne.

Video: On Graveyard Hill


Rammstein – Rammstein (Universal Music)

Evo posle, posle šest albuma, konačno su sigurni da je ovo baš pravo vreme da pokažu sve što zapravo znaju i stoga nazovu i album kao što su pre 25 godina nazvali bend – Rammstein. I takav i jeste ceo album, kao zbir svega što je ovaj bend oduvek bio. Provokativan (“Deutschland”), hrabar (“Radio”), sentimentalan (“Diamant”), zastrašujuć (“Puppe”) ali i zabavan i duhovit na sebi svojstven način (“Auslander”). Posle deset godina izdavačke pauze možemo reći da smo dobili sve što smo očekivali od ovog benda, ali i da je ponovo uspeo da nas iznenadi svojom slojevitošću, kako muzičkom tako i idejnom. Ima pesama koje će vam možda biti potpuno kao žvakanje već starih stvari, ali će vas noviteti u izrazu potpuno oduvati. Najneočekivaniji momenat na albumu je bol koji ćete čuti u vokalu Tilla Lindemanna u refrenu pesme “Puppe”. Čuli ste ga u svakakvim izdanjima, ali u ovom sigurno niste. Album funkcioniše potpuno kao celina i najbolji efekat ima kad se dožive sa spuštanja i dizanja na njemu. Pesme koje su objavljene kao singlovi su vešto probrane i nemoguće je bilo da ne postanu hitovi, ali će sigurno svako od vas naći i svoj hit među ostalih 8 sjajnih numera.

Video: Deutschland


Ride – This Is Not a Safe Place (Wichita Recordings)

Drugi povratnički album šugejz velikana Ride, predstavlja konkretnijeg naslednika “Weather Diaries” iz 2017.godine. “This Is Not a Safe Place” predstavlja stilsku mešavinu raznih emocija i muzičkih žanrova. Ride se konačno opustio i pobegao od neo šugejz pokreta i malo se zaigrao i sa ostalim, nazovimo, alternativnijim žanrovima muzike. I ako su. Možda je stvarno dosadno objavljivati reciklažne gitarske himne tipa “Leave them all behind” ili “Vapour Trail” i upravo to najbolje objašnjavaju u pesmi “Repetition”. Pored definitivno najvećeg ekranizovanog letnjeg hita i prvog singla “Future Love” na albumu se izdvaja “Clouds Of Saint Marie” i definitivno kruna ploče, poslednja osmominutna kosmička numera “In this Room”. “This Is Not a Safe Place” predstavlja rasterećen i raskalašan album koji vas možda neće kupiti na prvu, ali će vas svakako naterati da mu se posvetite.

Video: Future Love


Sabaton – Great War (Nuclear Blast)

Švedski metalci Sabaton su se, nakon tri godine pauze i kolosalnog albuma The Last Stand, vratili u punom sjaju sa novim i nestrpljivo očekivanim izdankom, The Great War – opusom koji predstavlja krunu dosadašnjeg rada benda. Izobilje udarničkih numera, raskošnih melodija i izvanrednih solo deonica, kao i sam odabir tematike koja koncipira album, dovele su do toga da na njemu gotovo da nema lošeg momenta. Uplivi progresive u par navrata, koketiranje sa Hammondom i klavirom, kao i uvođenje opere zasigurno su doprineli „začinjavanju“ već fantastičnih traka od kojih je nezgodno izdvojiti najbolje. Ali, shodno tome kako su recipirane od strane fanova, može se reći da tu spadaju: „82nd All The Way“, „Seven Pillars Of Wisdom“, „The Red Baron“, „Fields Of Verdun“ i naslovna „The Great War“. Primenjivanje proverene formule upotpunjene sa par novih elemenata je ove Šveđane dovelo do trenutno najviše tačke u karijeri, a dok se iščekuje njihov povratak na naše podneblje – tu je Veliki Rat koji željno čeka da ga proučimo iliti preslušamo.

Video: Seven Pillars of Wisdom


Santana – Africa Speaks (Concord Records/Suretone Records)

Pre pedeset godina održan je Vudstok, festival na kojem je Karlos Santana promovisan u novu gitarsku zvezdu. U godini slavljenja pola veka od ovog kultnog događaja Santana je objavio novi album, Africa Speaks, kojim se umnogome vratio na svoje muzičke početke. Od četrdeset devet pesama, snimljenih tokom deset dana snimanja, na albumu se nalazi jedanaest. Glavni vokal je Buika, koja je ovoga puta izašla iz žanrovske zone komfora i oprobala se u ulozi rok pevačice. Glasom samouvereno vodi slušaoca preko čitavog Crnog kontnenta, kroz pustinje, oaze, tokom Nila, sve do mračnih džungli Konga.

I dok slušajući pesme kao što je “Batonga” imate utisak da prisustvujete plemenskom plesu oko vatre, pesme kao što je “Yo Me Lo Merezco” će vam ponuditi spiritualno, kosmičko iskustvo, karakteristično za Santanu, dok će numere poput “Blue Skies” jasno ukazati na značaj afričkog nasleđa pri nastanku severnoameričkog bluza.

Santanine gitarke egzibicije, tribalna ritam sekcija, Buikin moćni vokal, kroz koji „Afrika govori” i odlična produkcija Rika Rubina čine nešto više od sat vremena preslušavanja ovog albuma jedinstvenim slušalačkim iskustvom.

Video: Batonga


Slipknot – We are not your kind (Roadrunner Records)

Album je pokupio mnoštvo pozitivnih kritika muzičke javnosti, a fanovi su, kao što to obično biva nakon petogodišnjeg čekanja – podeljenog mišljenja. Muzički, esencija Slipknota se oseća itekako, curi kroz zvučnike dok se sluša album, ali ima i nekih noviteta koji su prilično iznenadili. Eksperimentisali su sa jezivim zvucima i kratkim pesmama koje imaju po jednu ili dve rečenice teksta koje se ludački ponavljaju u krug, dočaravajući jezivu atmosferu koja prati čitav album. Prepoznatljivi bes Slipknota ovde je na maksimumu, kao kada previše pojačaš bas na zvučniku pa prozori lagano počnu da podrhtavaju. Corey Taylor nastavlja sa tradicijom mešanja vokala, bend zvuči neverovatno dobro, zrelo i uvežbano, naročito ritam sekcija koja je oduvek nekako i bila prepoznatljivi elemenat njihove muzike. Glavna tačka previranja između fanova jeste uticaj drugog benda Corey Taylora – Stone Sour. Pojavili su se komentari da je ranije muzika Slipkot-a bila Slipknot sa mrvicama Stone Soura, a da je na ovom albumu obratno. Da li je po sredi neki „rat“ između fanova ova dva sjajna benda, ili je „presipanje“ Taylorovog moćnog glasa iz jednog benda u drugi prestalo da bude tako oštro i različito, nije ni toliko važno. O detaljima nasamo pa birajte stranu, ili nemojte, ponekad su obe genijalne.

Video: Birth Of The Cruel


Swans – Leaving Meaning (Young God Records/Mute Records Ltd.)

Pleme labudova je ponovo na okupu i posle veoma zapaženog “The Glowing Man”, nakon tri godine, donosi nam novi album “Leaving Meaning”, ukupnog trajanja od čak 93 minuta. Michael Gira je, kao što smo navikli, ponovo šaman u centru ovog rituala koji, poput dirigenta, maše rukama signalizirajući ostalima šta im je činiti. Ovo je album za pažljive i strpljive slušaoce koji će upijati svaki delić energije koji im Gira i ekipa šalju. Nekada će ih muzika uplašiti, ali nekada, pak, ispuniti ogromnom toplinom i mirom. Važno je samo prepustiti se, zaboraviti na sve i ući u trip ovog albuma bez ikakvih barijera i kočnica. Svašta se može desiti na ovom putu od 96 minuta, ukoliko ste spremni da osetite svaki kamen (ton) dok se njim krećete. “Hanging man” će možda doneti užasne slike u vaš um, ali će vas zato naslovna “Leaving Meaning” spustiti u mirnu vodu. Takođe, različite vrste spiritualnosti su prisutne, pa ćete se tako u pesmi “Sunfucker” naći u sred obreda primitivnih (nije uvredljivo) afričkih naroda zbog njenog psihodeličnog zvuka, dok će vas “It’s Coming Real” prebaciti u katoličku crkvu svojim gospel elementima. Album je, može se reći, i podeljen na ovakve dve duhovne celine: prvu koja je afrička, primitivna, i drugu koja je zapadnjačka, mada dolazi i do pojedinih mešanja u određenim pesmama. Ne propustite ovaj album, jer ćete nakon slušanja imati utisak da je on vaš koliko i bendov.

Video: The Hanging Man


The Black Keys – Let’s Rock (Easy Eye Sound/Nonesuch)

Na prvo slušanje „Let’s Rock“ je muzički življi, razdraganiji i veseliji od tmurnog prethodnog izdanja „Turn Blue“, ali možda kvalitativno „tanji“ od onoga na šta smo navikli u radu Dana i Patricka. Možda.

Najbolja stvar koja se dogodila ovom dvojcu svakako jeste izlazak iz mračne faze „Turn Blue“ i ulazak u svetliju „Shine a Little Light“, što je ujedno i pesma koja otvara album. Moderan zvuk, moderna produkcija na bluz osnovama. Otvaranje albuma zvuči uzbudljivo i ostavlja utisak početka nečeg velikog.

Album na bluz osnovama, podržanim garažnim zvukom uz pevanje i motive soula teško možemo čuti danas. Zato hvala momcima što su ispunili očekivanje i snimili album, o čijem kvalitetu i raznovrsnosti može da se debatuje.

Video: Fire Walk With Me


The Cranberries – In The End (BMG)

Rad na ovom albumu započet je još dok je Dolores O’Riordan bila živa. No, sve što je ona uspela da odradi do svoje smrti bili su sirovi demo snimci vokala i grube skice kako bi pesme trebalo da izgledaju. Tematika pesama vrti se oko nastavljanja dalje ili pokušaja da se nakon nečega nastavi. Pored sete prisutna je i izvesna doza optimizma, možda na trenutke čak i doza olakšanja. Ako bismo morali da ukratko opišemo muziku The Cranberries, to bi bilo – čista emocija koja otvara dušu.

Teško je definisati osećanja kada je album “In The End” u pitanju. Predivno je slušati jedinstveni lirski glas Dolores O’Riordan i istovremeno je pretužno jer je to poslednji trag njenog stvaralaštva. Ali, kad se obrišu suze i srede misli, “In The End” je jedan prelepi epitaf jedinstvenom kristalno čistom glasu i emotivno-zavodljivoj lirici, koji se preslušava iznova i iznova: “…Take my house, take the car, take the clothes but you can’t take the spirit…”

Video: All Over Now


The Dandy Warhols – Why You So Crazy (Dine Alone Records)

Kortni, Piter, Zia i Brent i dalje prave muziku u kojoj pre svega uživaju. Pored tog zaštitnog znaka, jedina stvar koja na ovom albumu prati tradiciju ovog benda je i postojanje kratkih amerikana/kantri duhovitih pesama, kojima predviđamo lepu sing-along karijeru na narednim turnejama. Jednu od njih, „Highlife“, čak peva Zia koju nismo čuli baš dugo.

Ovaj album uspeva u svemu što želi da postigne. Malo kantri zezanja? Tu je. Šaka pop hitova? Što da ne. Dve maestralne psihodelične low key simfonije? Sipaj! Otkačen intro u album i još luđi outro? Tu! Sve u svemu, kompletno izdanje koje vam neće ostaviti gorak ukus u ustima. Moglo je, doduše, da traje malo duže. Pomenutim biserima ne bi škodio još koji minut, ali šta je tu je. Kad se podvuče crta, ovo je esencija The Dandy Warholsa i kao i prošli put, ostaje nam da čekamo još.

Video: Be Alright


The Drums – Brutalism (Anti/Epitaph Records)

Osvedočeni heroji minimalnog i lepršavog indie pop-rocka, sa treš estetikom direkt sa trending Tumblr bloga iz 2012, vraćaju se na scenu novim ostvarenjem. “Brutalism” otvara “Pretty Cloud” koji predvodi elektronski zvuk što čini početak albuma blago nepredvidivim. Odmah nakon toga ulazimo u numeru “Body Chemistry” čime se vraćamo direkt u pevljivo i minimalno, baš kao što smo i očekivali. Deluje kao da bend prati trendove, tako da ovo sve više vuče na “Bedroom pop”, iako ima upečatljivost koju Dramsi nose sa svojom muzikom. Ovo albumu daje jednu vanvremensku notu, bez obzira što se može povezati direktno sa trenutnom američkom indie scenom. Numere “626 Bedford Avenue” i “I Wanna Go Back” ostavljaju utisak kao da su “evergreen” hitovi, a ne indie pesme iz 2019, ali nas psihodelični, isprekidani delovi matrice, koji prožimaju ceo album, podsećaju da je ovo ipak moderna muzika. Iako bi se za svih 9 pesama moglo reći da su odlične, i da imaju potencijala da budu hitovi, nema ni jedne pesme koja vam iste sekunde ulazi u glavu i neće odatle da ode danima, kao što su to radile “Money” i “Let’s go Surfing”. Uprkos tome, “Brutalism” za sve ljubitelje melanholije, predstavlja pravu poslasticu koju je najbolje služiti uz jesenju kišu, kafu i debeli džemper.

Video: Try


The Murder Capital – When I Have Fears (Human Season Records

Hajp debi albuma dablinske post pank bande je totalno opravdan. Politički angažovani tekstovi začinjeni su sa tmurnom gitarskom atmosferom i fantastičnim paranoičnim i repetitivnim ritam sekcijama. Na prvi poljubac tu je odmah poređenje sa Joy Division, pre svega zbog unutrašnje borbe sa sobom, ali kada nastavite ljubljenje sa ovom pločom ukapirate da ovakav brutalniji debi album sa ostrva dugo nije izašao. Od numera odmah se izdvajaju naslovna “For Everything”, a tu su i singlovi “More Is Less” kao i “Green & Blue” kojeg prati jako zanimljiv spot. Ako se po jutru dan poznaje, od ovog momaka iz The Murder Capital se očekuje mnogo. Tu smo da sudimo.

Video: Green & Blue


The National – I Am Easy to Find (4AD)

Prvi utisak koji se nameće, već nakon par stvari, je da su The National ovim albumom otišli korak dalje u procesu izlaženja iz zone komfora. Taj proces je u najvećoj meri započet sa prethodnim „Sleep Well Beast“ ubacivanjem elektronike i neretkim instrumentalnim eksperimentima. No, ovde su otišli korak dalje. Ono što se nameće iznad svih ostalih karakteristika albuma je prelazak Matta Berningera u sekundarni plan. U skoro svakoj pesmi Berninger se barem tokom jedne strofe ili refrena, nekad i više, povlači ili u potpunosti ili ostaje kao back vokal.

The National su ovim albumom pokušali da se publici predstave u potpuno drugačijem svetlu, da iznesu nešto za šta ni sami nisu bili sigurni kakav će odjek imati. Primetno je da je bend počeo veliku pažnju da pridaje estetici, odnosno da pravi kompletne „pakete“ više nego same albume sa nekolicinom pesama. To se moglo videti i na prethodnom albumu, a ovde je to kulminiralo paralelnim objavljivanjem kratkometražnog filma. Album uprkos svoj dužini nijednog trenutka ne postaje monoton niti vam stvara želju da pređete na nešto drugo. Šta više, kako odmiče tako vas sve više uvlači u svoje klupko natovarenih emocija i jako specifičnih muzičkih igrarija. Sasvim izvesno je da su novim izdanjem pronašli neki novi The National čiji novi život tek počinje i izgleda i zvuči uzbudljivo.

Video: Rylan


The Raconteurs – Help Us Stranger (Third Man Records)

Raconteurs Help Us StrangerRaconteursi zvuče sveže i kad sviraju balade i kad rokaju. Sirovi elemetni rock ’n’ rolla koji čine osnovu, plus dva fantastična vokala omogućuji bendu da se izrazi u svakom stilu. Brendanu su, kao glavnom vokalu, pripale laganije, čistije, emotivnije pesme kao što je akustična „Only Child“, u kojoj čujemo prvi put klavir na ploči. Sa druge strane Jack izvodi brže, prljavije, nerazgovetnije pesme poput agresivne „Don’t Bother Me“. Bubanj i bas su sve u ovoj stvari. Ipak, najlepše je kada duo Benson – White napiše zajedno pesmu, ali zajedno je i otpeva, odsvira i uobliči sa ritam sekcijom. Tada se dobije „Help Me Stranger“.

Dve numere su se pojavile sredinom prošlog decembra i najavile album koji nas je obradovao u junu ove godine: „Sunday Driver“ i „Now That You’re Gone“. Prva, izrazito rokerska, karakterističnog rifa u koji se ušunjao Jackov vrisak koji oživljava. Vrisak je falio jedanaest godina! Druga je posebna. Svaki element ove teške rok balade je dobro poznat. Međutim, svaki je pažljivo uklopljen i vremenski tempiran što celinu čini jako moćnom. Jedina konstanta je bas koji bruji, odzvanja. Jackova bluz minijatura se svaki put posebno pojavljuje naizmenično sa minijaturom na nežičanom instrumentu. Brendanov glas poput melema leže na ovu podlogu, a nju razvodnjava razlaganje akorda koje uvodi u refren. Nakon prvog refrena dobijamo prateće vokale koji upotpunjuju vokalni doživljaj, dok se u podlozi basu priključuje klavir koji ne prestaje. Na kraju balade je razgovor dve gitare.

Video: Now That You’re Gone


These New Puritans – Inside The Rose (Infectious Music)

Blizanci Jack i George Barnett, alfa i omega Puritanaca, vrlo brzo su rešili da pobegnu od post-punk etikete koju su im kritičari dodelili 2008. nakon objavljivanja debi albuma “Beat Pyramid”. I zaista, na drugom i trećem izdanju duboko su zagazili u eksperimentalne i moderno-klasične vode, snimajući albume sa čitavim orkestrom od preko 30 ljudi što je rezultiralo menjanjem etikete u “čudaci iz Eseksa”. I taman kad niko više nije verovao da će se braća burazeri vratiti nekad u ovozemaljsku muzičku orbitu stuže nam “Inside The Rose”, verovatno nešto najpribližnije alternativnom rok albumu koji će ovaj dvojac bez kormilara uraditi u skorije vreme. Da se razumemo, to ipak ne treba shvatiti baš bukvalno. Svi orkestralni elementi od ranije su i dalje tu , li upakovani na neki pitkiji način nego inače, mada će vam, i pored toga, verovatno trebati nekoliko slušanja da vam se album otvori kako treba. Baš onako kao pupoljak ruže u nekom namunjenom timelapse-u.

Video: Inside The Rose


Thom Yorke – Anima (XL)

Kada ne radi sa Radioheadom, radi sa Atoms For Peacom, kada ne radi ni sa jednima ni sa drugima niti snima saundtrekove za filmove, Tom Jork štanca solo albume. “Anima”, njegov treći po redu solo album, ovog juna nam donosi Jorka koji se bavi temama distopije i anskioznosti. Prostim rečima rečeno, donosi nam Toma Jorka. Bez malicioznosti, zaista, ovaj album je sve što očekujete od frontmena najcenjenijeg živog benda na planeti. Tu su elektronski nervozni pulsevi, blage ali nekako intenzivne melodije i Jorkov glas koji možda više nego ikad samo služi svrsi. Zanimljivo je čuti Toma Jorka koji se prepušta sudbini elementa pesme i tu je da glasom samo doprinese atmosferi informatičke distopije i nervoze. Naravno, ovakva filozofija Jorkovih dela nije novost, ali se čini da je doveo to do savršenstva. Čak mu gostuju bubnjari iz Radioheada i Atoms for Peace, obojica na po pesmi. Uglavnom neopterećen komplikovanim aranžmanima, Jork na “Animi” kao od šale poentira radeći ono što je radio ceo život – nervozno lamentira o anksioznosti sadašnjeg trenutka u životu sa daškom nostalgije i buke tu i tamo. No, najbolji momenat albuma po mišljenju autora teksta, “Dawn Chorus”, beži i od te anksiozne elektronike. U numeri u kojoj Jork beži i od standardne zone komfora (i dalje uzbudljive) elektronike i preko najsvedenije nežne klavirske melodije zavapi “Just let me now/When you’ve had enough” dolazi spoznaja da je ovaj lik zaista jedan od najvećih umetnika našeg doba. Iako nije in your face, “Anima” i njeni propratni umetnički komplementi dobar su podsetnik da Jorka i van svojih bendova ima šta da kaže.

Video: Not The News


Tindersticks – No Treasure But Hope (City Slang)

Novi album benda Tindersticks je totalni odmor za dušu. Nenametljiv, melanholičan u isto vreme tugaljiv, ali prepun lepote života koja leži u moći nadanja. Na albumu se veoma jasno mogu čuti sličnosti sa mnogim srodnim autorima, ali ponajviše sa The Editors, Nick Cave and The Bad Seeds, ali i velikim delom sa Davidom Bowiem. Dominantan instrument na albumu je zapravo vokal i svi instrumenti su mu potpuno podređeni stvarajući ovaj prelepi minimalizam. Od pesama, posebno se ističu uvodna klavirska numera “For the Beauty”, ogoljeno iskrena ljubavna pesma na granici patetike “Pinky in the Daylight” i najtumornija pesma na albumu “See my girl” u kojoj se ogleda sposobnost benda da gradi kompoziciju koja dodavanjem različitih ukrasa na instumentima lagano šeta iz jednog žanra u drugi i diže tenziju, dok vokal postaje sve intenzivniji i ide ka granici emotivnog pucanja, ali do samog kraja vokal Stuart Ashton Staples nekako uspeva da se suzdrži. Maestralno odrađeni aranžmani su najveće blago ovog albuma jer je sve redukovano to te mere da nigde nema delova koji štrče, a zvuke je pun kao oko. Takođe, savršeno je odabrano koje će pesme ostati na nivou jednog instrumenta, a u koje će se uključiti čitav orkestar. Oslušnite i odlutajte.

Video: For The Beauty


Tool – Fear Inoculum (Tool Dissectional/Volcano/RCA)

Tool Fear InoculumPrvi album Toola posle 13 godina, ubedljivo najiščekivaniji album u istoriji metala, opravdava svoje kašnjenje. Album vam ne da ni trunku vremena i prilike da se lepo navučete na nekakav huk ili rif i sekciju, već vas direktno baca u virtuozni vrtlog izuzetno dugih pesama. Instrumentali koji seku album, uglavnom su ispunjeni ambijentalnim džemovanjem i psihodeličnim zvucima.

Od strpljivog hajpa na naslovnoj, napete težine „Pneume“, visceralnih „Invincible“, „Descending“ i posebno „Culling Voices“ pa sve do sirove i razuzdane „7empest“, instrumentalna trojka u Toolu ni u jednom trenutku ne razočarava. Neće vas drmati isti osećaj kada vas udari mastodontski rif u „Pneumi“ i kada vas strefi katarza u Džounsovim solažama u „Invincible“ ili „Descending“ ili kada vas gitarista sa licem Čubake potpuno razbuca u „7empest“, ali će svaki put taj osećaj biti neverovatan.

Znatno introspektivniji, mirniji i znatno manje sarkastičan nego inače, Mejnard nas ovog puta časti mističnijim tekstovima, a onog starog sebe malo pusti s lanca u poslednjoj vokalnoj numeri „7empest“.

Video: Invincible


Ty Segall – First Taste (Drag City)

Snimiti gitarski rok album bez ijedne gitare deluje kao potpuni paradoks. Međutim, Taj Sigal je albumom First Taste uspeo da nadiđe granice paradoksalnog. Tvrdi gitarski rifovi i žestoke solaže zapravo su distorzirani zvuci mandoline, buzukija, ili pak japanskog kota. Muzika je i dalje na onom tragu kojim je Sigal krenuo pločom Manipulator, a nastavio prošlogodišnjiom Freedom’s Goblin. Moderna vizija psihodeličnog nasleđa šezdestih i sedamdesetih godina prošlog veka je u prvom planu. Ljubav za tu i takvu muziku, kao i za mediji kroz koji je ona dosegla svoju najveću popularnost opevana je u pesmi “Radio”. Ipak, za razliku od prethodnih ostvarenja, First Taste je nešto tiši, smireniji i liričniji. Čini se da je takva zvučna slika na ovog dela posledica većeg Sigalovog okretanja muzici Bitlsa, Nila Janga i sastava Grateful Dead.

Ujedno, razlog za to može ležati i u intimnijem, ispovednijem tonu koji se javlja u pesmama kao što su “The Arms”, i “When I Met My Parents” 1 i 3. Iako je prisutnost brojnih uticaja u muzici Taja Sigala evidentna, numerom “I Sing Them” i stihom ”I sing my song and sound like me” ističe svoju autentičnost i jedinstvenost na rok sceni. Ovom pločom, kao i celokupnim prethodnim radom, to svakako i potvrđuje.

Video: Radio


Villagers of Ioannina City – Age of Aquarius (Mantra Records)

Grčka ima bend koji nije Naxatras. Da, kad uspete da izmaknete algoritmu youtubea/uticaju nekih viših sila/čudnovatom broju pregleda otkrićete ovaj dragulj. Ukoliko ste bili fan njihovog prethodnog albuma “Riza”, ovaj će možda i razočarati jer je znatno manje folk trenutaka, mada uz pojedine delove “Dance of Night” lagano se može zaigrati neko vlaško kolo. Upravo smanjivanjem etno momenata, oslobodio se prostor za zvuk koji je progresivniji, jednostavniji, čistiji i nije više toliko prenatrpan, ali još uvek simpatično uvrnut. Takođe, izostaju tekstovi na grčkom jeziku, a tematika se okreće više ka pitanjima univerzuma, na šta i ime i omot albuma upućuju. “Age of Aquarius” je definivtno još jedno of izdanja koje je u protekloj godini omogućilo Grčkoj da zadrži titulu zemlje stonera.

Video: Dance of Night