Ville Valo – Neon Noir  (13. 1. 2023)

Izdavač: Heartagram Records / Spinefarm Records / Universal Music Group

Producenti: Ville Valo, Tim Palmer

Trajanje: 56:33

Žanr: Gothic rock/ Electronic rock

Ocena: 8

Prošlo je više od pet godina otkako su HIM, rodonačelnici love metala i razlog za privlačenje čitavih naraštaja adolescentkinja iz kasnih devedesetih i dvehiljaditih goth-rock fazonu, zvanično prestali da postoje. U međuvremenu je Ville Valo, frontmen prepoznatljiv po mračno zavodljivom baritonu i pojavi, nastavio muzički put bez previše skretanja sa starog kursa. Pred publikom se na simbolični petak trinaesti pojavio njegov prvi solo album, za fanove dosadašnje karijere harizmatičnog Finca pravi praznik ponovnog susreta sa neprežaljenim. Čuveni „srcogram“ sada inkorporira novousvojene inicijale VV kao razlikovno obeležje jednog samostalnog poglavlja, zasnovanog upravo na jedinstvu starog i novog.

„Neon Noir“ ima oksimoronski naslov koji obećava. Sadrži dvanaest pesama, od čega tri objavljene još 2020. na EP-ju „Gothica Fennica, Vol. 1“ („Salute the Sanguine“,  „Run Away from the Sun“ i „Saturnine Saturnalia“), dok su tri singla predstavljena tokom prošle godine („Loveletting“, „Echolocate your love“ i „The Foreverlost“). Isti opijajući vokal, strastveno ponorni senzibilitet i ispolirana produkcija zaista umnogome podsećaju na sve što je grupa HIM stvarala tokom dvodecenijske karijere, a ipak ne možemo reći da je u pitanju ponovljivost. Štaviše, sa svakim sledećim slušanjem album otkriva poneku novu nijansu, zvuči celovitije i sve bolje povezano iznutra, više prija i potvrđuje taj concordia discors efekat svog naziva.

Radi se, pre svega, o kompletno autorskom delu, u celini snimljenom u kućnom studiju Villea. Po uzoru na Princea, sam je odsvirao svaki instrument, povezujući raznovrsne lične uticaje, od Black Sabbath-a do synthpopa osamdesetih. Za miks i koprodukciju zaslužan je Tim Palmer, koji je udario završni pečat na čist i autentičan, neobično relaksirajući zvučni proizvod. Melanholija kao vidljiva posledica okolnosti nastanka materijala (karantin tokom pandemije) zapravo predstavlja kvalitet ploče, dajući joj zrelost i duboko lično značenje.

Pronaći ćemo ovde mnoštvo muzičkih asocijacija na druge izvođače, ali i jasan kontinuitet sa prethodnim albumima HIM-a, ponajviše „Dark Light“ i „Venus Doom“. Umereno, ali efektno dodavana elektronika i simbioza pop zvuka sa makabrističkim stilom kakvu danas najupadljivije neguju Ghost, doprinosi osećaju uljuljkanosti u srcu opasnosti. Od ubedljivog otvaranja „Echolocate your love“ i razblaženog „Run away from the sun“, prelazi se na naslovnu pesmu koja nosi najveći potencijal hita. Za to vreme, „Loveletting“ uvodom čak pomalo evocira U2, nastavljajući se u iskrenu, zrelu i poverljivu odu svemu autsajderskom u jednom biću (dodatno istaknutu zanimljivim spotom). „The Foreverlost“ se nakon toga prijemčivošću ponovo otvara za širi krug publike, dok „Baby Lacrimarium“ uspešno meša pop sa gotskim.

Slučajno ili ne, druga polovina albuma sastavljena je od malo složenijih i dužih traka. Naročito one nastale uoči izolacije kao po pravilu nose metalskiji zvuk nabijen energijom i za to je dobar primer „Salute the sanguine“. Najkomercijalniji iskorak predstavlja „In trenodia“, ali zato „Heartful of ghosts“ očigledno zaziva The Cure. Koliko u drugim delovima ploče osećamo instrumentalni uticaj ostvarenja „Violator“ Depeche Mode-a, toliko je  „Saturnine Saturnalia“ Villeov neskriveni omaž Sabbathima. Pretposlednja numera, ujedno jedini instrumental, zove se „Zener Solitaire“ i uzbudljivošću izaziva pomisao na soundtrack za neki napeti film ili najavnu špicu televizijske serije poput „Twin Peaks“-a. Štaviše, uz najblaže rečeno čudan omot, jedina stvarno upadljiva slabost albuma je činjenica da se ova kompozicija ne nalazi na početku. Verujem da bi bila još efektnija kao uvertira.

Završnica je fina mada nešto setnija „Vertigo eyes“, kroz koju primećujemo još jednu od dvosmislenosti. Tiče se Villeovog glasa, koji je, ne ostarivši ni dana, ipak dobio na zrelosti u smislu da ekspresivnost sada koristi za prenošenje drugačije, nove vrste osećajnosti. Nekad zvuči umorno, što je sasvim u skladu sa iskustvom i možda duhom vremena, ali to ne umanjuje njegovu sposobnost da hipnotiše.

Villeov samostalni projekat nije potpuno otkidanje od prošlosti u bendu i poseduje jasna obeležja autorskog senzibiliteta, ali nije ni samoreciklaža. U opštoj ujednačenosti, numere krasi zajednički kvalitet koji ih već prvim taktovima svrstava u istu celinu, pa ipak beže ponovljivosti. Izrazito setan, album svejedno ni na trenutak ne podleže pesimistično-depresivnom raspoloženju, čak ulivajući izvesnu poznatu sigurnost. Delimično je to zasluga Villeovog neodstupanja sa staze karakterističnog izraza kojim je sa HIM-om posredovao emocije i budio uzvratnu reakciju publike. Drugi razlog leži u oživljavanju synth-rock-gothic zvuka nekih ranijih decenija i tada podrazumevajućeg pristupa kakav se možda nije sasvim izgubio, ali definitivno nije primaran kod većine današnjih izvođača.

Spoj vokala, melodramatičnih tekstova i mračne, sanjive topline ovih dvanaest pesama oblikuje specifično romantičarsku (ne romantičnu!) prirodu albuma. Oživljeni način da se intenzivne emocije dočaraju nekonvencionalnim, ali upečatljivim tonovima i ujedno obraća nostalgičnim poklonicima ranijeg rada grupe HIM, nipošto ne zasenjuje sasvim zadovoljavajući korak napred koji je Ville upravo učinio.

Spisak pesama:

1. Echolocate Your Love
2. Run Away From The Sun
3. Neon Noir
4. Loveletting
5. The Foreverlost
6. Baby Lacrimarium
7. Salute The Sanguine
8. In Trenodia
9. Heartful of Ghosts
10. Saturnine Saturnalia
11. Zener Solitaire
12. Vertigo Eyes