-

Naslovna Autorski članci Recenzije Tool - Fear Inoculum (2019)

Tool – Fear Inoculum (2019)

Miloš Cvetković
Funkcija: Recenzent/Kolumnista Sebe vidi kao: Kroz kaleidoskop Moto: Push the sky away

 

Verovatno najiščekivaniji momenat u istoriji popularne muzike, izlazak novog albuma kalifornijskih prog giganata Tool desio se, za divno čudo, baš kada je i najavljen, 30. avgusta. Dvadeset tri dana pre toga, bend je izdao singl, naslovnu „Fear Inoculum“, u trajanju od čitavih deset minuta i dvadeset sekundi. Od tog trajanja, gotovo dva minuta odlazi na intro nakon kojeg čujemo Mejnarda kako svojim glasom uglavnom rezervisanim za novije albume A Perfect Circlea gotovo crkveno peva mističan tekst koji se savršeno slaže sa muzikom. „Fear Inoculum“ otvara album i služi kao svojevrsna najava šta nas čeka na albumu.

Znatno „spiritualniji“ i ambijentalniji nego što bismo očekivali posle trinaest godina, album je u isto vreme i stari dobri Tool i stariji bolji Tool. Zbog tehničkih ograničenja kompaktnih diskova, fizičko izdanje albuma nije potpuno. Bend je odlučio da se digitalno izdanje albuma smatra potpunim i na njemu ćete naći još tri instrumentalne numere, sa tada ukupnim trajanjem od skoro sat i po. Izdati album od sat i po sa ukupno deset numera na njemu u 2019. godini deluje kao sulud potez, ali ne smemo zaboraviti da je ovo i dalje bend koji ispred apsolutno svega stavlja svoj umetnički integritet pa se ovaj potez čini malo manje suludim. No, pređimo na glavno jelo! Album je konačno pred nama, pitanje na koje vrlo verovatno već znate odgovor je „Da li je bilo vredno čekanja?“, odgovor je kao što već pretpostavljate (jer nam odeljak sa ocenom stoji iznad teksta, spoiler much, prim. aut.) potvrdan.

Aperitiv, meze i predjelo su u slučaju ovog albuma hajp i fama koji ga okružuju. Citiraću jednog od najboljih poznavalaca metala i jednog od najboljih prijatelja: „Novi Tool je čista krtina.“ Album vam ne da ni trunku vremena i prilike da se lepo navučete na nekakav huk ili rif i sekciju, već vas direktno baca u virtuozni vrtlog izuzetno dugih pesama. Pomenuti instrumentali koji seku album, uglavnom su ispunjeni ambijentalnim džemovanjem i psihodeličnim zvucima i služe kao „odmarališta“. No, to ne znači da album na bilo koji način zamara, ali mora se priznati da za album čija najkraća numera sa tekstom traje deset minuta „Fear Inoculum“ nije najpristupačnija stvar na svetu. Pomenuta uvodna i naslovna numera lagano gradi atmosferu od skoro orijentalnih bubnjeva ka „larger than life“ prog epu i ta dva ekstrema su alfa i omega albuma. S jedne strane izuzetno strpljiva i staložena atmosfera i, s druge, skoro grandiozni klimaksi koji vas bezrezervno uveravaju da je ovo stari dobri Tool. Prvi takav veliki momenat dešava se na drugoj pesmi „Pneuma“ gde i vokal i ritam sekcija podsećaju na nešto „konvencionalniji“ Tool (čitaj: „10,000 Days“) i sve to dobije ogromnu potvrdu u vidu jednog od najboljih rifova na albumu, kada Džouns bukvalno pomera planine svojim u pola noći prepoznatljivim zvukom gitare. Ako je uvodna numera poslužila kao blagi intro u ono što vas čeka, već ovde ste gurnuti u bunar bez upozorenja i to vam je što vam je – album vas ne drži za ruku i vodi kroz svoje ludosti i slojeve.

Primetno je određeno sazrevanje u stvaralaštvu kako kod Mejnarda tako i kod kreativne sile koju predstavlja trojac Džouns – Čenselor – Keri. Iako sva trojica mogu da se pohvale neizbrisivim tragom u istoriji tvrđeg zvuka i solidnom virtuoznošću, ovde u foto-finišu medalju odnosi Deni Keri koji je nekako u prvom planu na albumu. Kao da je sve što je ikada znao o ritmu implementirao u rad na ovom albumu, dok se i inače veliki zvuk njegovih bubnjeva na ovom albumu čini još većim, što je zasluga izvrsne produkcije koju potpisuje bend. Iako je u neku ruku u prvom planu, to ne znači da je iko drugi podbacio. Naprotiv! Ovog puta orijentisani oko broja sedam što se odrazilo na taktove i harmonije na albumu, Džouns i Čenselor na albumu ispostavljaju priličan broj rifova i gruvanja koji će vam se uvući pod kožu.

Kada smo sve to rekli, vredi napomenuti da vas ovde ne čekaju namerno zarazni rifovi kao što je recimo bio onaj na „Vicarious“ ili „Schism“. Čitav taj momenat dopaljivosti pesama „na keca“ ovde je izostao. Izostao je, jasno, vrlo namerno. Posle trinaest godina čekanja i raznih drama „iza scene“, bend nije hteo da izbaci album koji će svariti lako. U trudu koji stoji iza toga su možda preterali pa su već dugačak album ispresecali kraćim instrumentalima, ali ti ambijentalni parčići ni na jedan drugi način ne smetaju albumu. Dođavola, pa čak i „The Dark Side of The Moon“ ima „On The Run“! Od strpljivog hajpa na naslovnoj, napete težine „Pneume“, visceralnih „Invincible“, „Descending“ i posebno „Culling Voices“ pa sve do sirove i razuzdane „7empest“, instrumentalna trojka u Toolu ni u jednom trenutku ne razočarava. Da li ispunjava očekivanja? Da, u svakoj numeri. Da li ih prevazilazi? U većini slučajeva, ali to nije primetno na prvu loptu. Neće vas drmati isti osećaj kada vas udari mastodontski rif u „Pneumi“ i kada vas strefi katarza u Džounsovim solažama u „Invincible“ ili „Descending“ ili kada vas gitarista sa licem Čubake potpuno razbuca u „7empest“, ali će svaki put taj osećaj biti neverovatan.

Iako je godinama bio glavni okrivljeni za kašnjenje ovog albuma, Mejnard Džejms Kinan ipak nije kriv za ovoliki razmak između albuma, barem ne direktno. Da se čovek u međuvremenu posvetio drugim stvarima, jeste, ali samo jer je čekao da ostali srede muziku. E sad, dugogodišnja posvećenost drugim bendovima i vinariji uz povremene svirke sa Toolom imala je svoj uticaj na njegov deo posla na „Fear Inoculumu“. Prva stvar koju ćete primetiti su vokali. Dosta je „nežniji“ nego što bismo to očekivali od Tool albuma. Nežniji pristup pevanju je direktno u sprezi sa Kinanovim datumom proizvodnje i jasno je da čovek ima svest o zdravlju i čuvanju svojih glasnih žica, ali je prisutna i određena doza zrelosti koja je došla iz drugih mu bendova. Ovaj zreliji pristup prisutan je i u samim tekstovima. Ako ste se pitali može li zrelije, izgleda da može. Znatno introspektivniji, mirniji i znatno manje sarkastičan nego inače, Mejnard nas ovog puta časti mističnijim tekstovima, a onog starog sebe malo pusti s lanca u poslednjoj vokalnoj numeri „7empest“ i podseća.

Ta poslednja numera je posebna zverka. Em je naziv pesme simboličan („The Tempest“ je poslednja Šekspirova predstava, ovo je poslednja pesma na albumu, sedma pesma po redu je ima 7 u naslovi etc.) Glavni rif pesme vuče korene još iz doba „Aenime“, ali se uvek nekako ostavljao po strani i zbog toga, najviše podseća na Tool na koji smo navikli. Naravno, to nipošto ne znači da pesmi fale moderna produkcija i pristup kojim odiše novi album, već na ovoj pesmi „padaju maske“ pa se album završava u velikom stilu. Doduše, završava se instrumentalom „Mockingbeat“, koji, kako mu ime kaže tu stoji da troluje. Zašto? Posle 13 godina, može im se.

Dakle, osim par mesta gde će vam na prvu loptu album zvučati razvučeno (pesme jesu dugačke) i nekoliko momenata na tripoznim instrumentalima u kojima imamo sintove i slične kučine i trice, prvi album Toola posle 13 godina, ubedljivo najiščekivaniji album u istoriji metala, opravdava svoje kašnjenje. To opravdanje vam možda ne bude jasno odmah, niti je ovo album kojim nekoga treba uvoditi u priču o Toolu, ali da je album opravdao sva očekivanja, jeste. Treba imati u vidu da je metal sa masom svojih podžanrova od „10,000 Days“ evoluirao više puta do sada i da je četvorka iz Los Anđelesa uspela i da pored toga zvuči sveže. Zvučati i dobro i sveže u 2019. godini podvig je samo po sebi. Novi Tool je, dakle, u isto vreme i stari Tool i novi, ali zreliji Tool. Da li je ovo album godine? Vrlo verovatno, ali sačekajmo decembar.

Izdvajamo

Još zanimljivih tekstova
Odabrano samo za tebe