The Thunder Corpses – Somewhere Over the Black Bay (06.10.2023)
Izdavač: Tribal Rajber
Producent: Vuk Jovanović
Trajanje: 30:48
Žanr: Surf Rock / Garage Rock / Post-Punk Revival
Ocena: 8.7
Niška kuća Tribal Rajber uvek je bila puna iznenađenja za slušaoce koji vole nešto dublji i angažovaniji pristup manje istraženim žanrovima. Bilo da je u pitanju opskurni post-rock simbolizam Zagušljivog dima, ili interepretacija bristolskog nasleđa na domaći način iz pera sastava Paydo Komma, lejbl je, uprkos dužoj pauzi od 2020. godine, ostao negde na periferiji vidokruga domaćih slušalaca zahvaljujući izuzetno kvalitetnoj selekciji projekata.
Od avgusta ove godine, Rajberi su ponovo aktivni, i izgleda da se vraćaju na scenu svom silinom. Čak tri nova projekta, uključujući reizdanje Kommainog EP-ja Povest eksplicitnog uma uoči desete godišnjice, multimedijalni projekat Transilluminance, i protagonista današnjeg teksta, ugledali su svetlost digitalnog dana za rekordno kratko vreme, vraćajući život jednoj od najboljih savremenih kuća.
Knjaževački The Thunder Corpses, koji čine Aleksandar Ljubić na bas gitari, Žarko Mihajlović za bubnjevima i Vuk Jovanović – sa Urošem Kostićem, koji se pridružio po završetku snimanja za debi – već se proslavila na našim stranicama, osvojivši srca publike na letnjim Kratkim rezovima zahvaljujući promotivnoj singlici „Run“, koja se obrela i na ovom albumu, Somewhere Over the Black Bay. Bez puno pompe, bend se odmah odlikovao odličnom svirkom i solidnom vizuelnom prezentacijom koja je ukazivala na zlokobnu dubinu ispod površinskog sjaja garažnog surfa, zavređujućeg pažnju svojom autentičnošću i bez te dodatne poslastice.
Maskirani surferi, odeveni elegantno na nekolicini promotivnih fotografija vizuelno više nalikuju na kakav post-punk revival sastav s početka 2000-ih, a ta vizuelna sugestija višestruko je opravdana na albumu, vešto oscilujući između garage rock i post-punk revivala sprženog kalifornijskim, sunčanim twangom. Asocijacije na Monkeyse, Strokese, Interpol, Franz Ferdinand se nameću same od sebe, ali u novom, garažnom kontekstu. Baš kao što svaki od ovih bendova ima „foru“ koja osnovnom garažnom šablonu daje prepoznatljivost – bilo urbana melanholija, ili pak naročita pevljivost refrena – tako i Knjaževčani biraju metodologiju reverbiranog surfa i fokus na ritam sekciji kao svoj vrsni pojam.
Repertoar je, kao rezultat ovoga, izuzetno raznovrstan, nalikujući kolažu baš kao što je onaj sa fantastičnog omota; tu su i plesne rock-gruvalice sa pevljivim refrenima – na trenutak, ovde je za žanr klasična, apatična vokalna izvedba dovedena do savršenstva; surf koji stavlja akcenat na nedvosmislenu udarnost ritam sekcije; pa i gomila lepih melodija koje, srećom, nikada ne prelaze tu grancu plažne bljutavosti o koju se s vremena na vreme ogreši svaki surf veteran. Pa i kada se ova nostalgična magla rastvori, saturiran, udaljen vokal najbolje zvuči na sjajnoj, Interpol-ikoj „The Skies of London“, a sjajan kamerni punk dobija svojih, okej, ne pet, ali tri i po minuta na beskrajno šarmantnoj „Golden Blue“, čiji lepršavi klavirski aranžman, razbijajući jednoličnost zvučne slike, leluja kao prijatan zimski povetarac.
Stvari poput „Ayrin“ i unekoliko neumesnog tribalnog kolaža, „Speaking in Tongues“ lagano bi, kao svojevrsni filler (uprkos skorašnjoj modi izmišljanja srpskih reči za tuđice, na pamet ne pada bolji ekvivalent) mogle nestati sa tracklista bez ikakve štete po album, ali je, na kraju dana, ceo paket toliko koncizan i koncentrirsan, da njihovo prisustvo ne nanosi albumu ama baš nikakvu štetu. Sekvenciranje, kojem se, generalno, ne pridaje gotovo nikakva pažnja u domaćoj muzičkoj kritici ovde je promišljeno do tančina – spustovi u raspoloženju, po pravilu, praćeni su raspršenim, vedrim garažnim zezanjem, a laganije stvari ostavljene su za kraj, završavajući elegantnu krivu silaznim potezom. Jedina kardinalna greška leži u činjenici da je za glavni promotivni singl izabrana upravo „Run“, a ne pesma-supernova, „Castles of Alhambra“ koja otvara album svojim hrskavim tonom gitare.
Izuzetno jak debi bez ijedne kareg dostojan i fizičkog izdanja idealno bi pogodovao klupskim nastupima koji će, postoji nada, uskoro uslediti. Sa ovakvim materijalom, uspon benda do vrha domaće scene samo je stvar ulaganja i truda, uprkos lirici isključivo na engleskom jeziku, a blagi odjek nostalgije za 2000-im koji su uneli svojom pojavom, veštom svirkom i pomirenjem stilova će, uz malo sreće, razmrdati domaći garažni revival na malo široj ravni.
Spisak pesama:
- Castles Of Alhambra
- Run
- The Skies Of London
- Evil Dreams
- Find Me Older
- Speaking In Tongues
- Chains
- Black Summer
- Golden Blue
- Ayrin
- Solitary Suites
