fbpx

-

Naslovna Autorski članci Recenzije The Strokes – The New Abnormal (2020)

The Strokes – The New Abnormal (2020)

The Strokes The New AbnormalThe Strokes – The New Abnormal

Izadavač: RCA, 10. 4. 2020.
Producent: Rick Rubin
Žanr: alternative/indie rock
Trajanje: 45:07
Ocena: 7

 

 

Robotski početak, bubanj skoro kao mašina. Gitarice, basić. Može, počinjemo. Prva stvar – “The Adults Are Talking“. O čemu to odrasli pričaju? Mora da je nešto jako bitno. Pa da, politika! To je veoma važno i namenjeno je samo starijima, tako je. Vi, klinci, ne pokušavajte odrasle da dozovete ili prekidate kad pričaju jer tema je ozbiljna i nije namenjena vama.

Prošlo je devetnaest godina otkada su se, tada kao klinci prvi put kolektivno obratili svetu albumom “Is this it” i medijski bili ošamareni etiketom – bogati klinici koji drljaju gitare. Nekoliko albumskih obraćanja je bilo između prvog i ovog poslednjeg, šestog o kojem danas govorimo – “The New Abnormal“. Klinci su u međuvremenu porasli. Evo ih opet, šta sad hoće, šta kažu?

Deluje da se na početku svog friškog albuma sastav The Strokes priseća medijskog osporavanja i već pomenutih zamerki. Momci verovatno jesu bili bolje socijalno situirani od ostalih muzičara, ali da li ih to čini manje muzičarima od ostalih, verovatno ne, a da li ih to sprečava da rade ono što vole, sigurno ne. U prvoj strofi Julian Casablancas referiše na početak karijere jedva otvarajući usta. Kako se stvar nastavlja, sve više peva, a sve manje liči na neku novu zelenokosu klinku. Promenom vokalnog izražaja, sve je jači utisak da Julianove reči govore zapravo o politici, korporativnim koruptivnim radnjama i prevrtljivim ljudima. Ove reči odgovaraju ulozi koju Strokesi igraju u predsedničkoj izbornoj utakmici u Americi. Nastupali su na predizbornoj konvenciji i otvoreno podržavali Berniea Sandersa.

Pustimo odrasle da nastave svoju priču i pređimo iz jako ukaljanog politikantskog igrališta u beachboys morske dubine ljubavne nesebičnosti – “Selfless“. Dok lirski subjekt priznaje grešku za vreme koje su partneri izgubili i ulazi u refren u kom vapi za ljubavlju, ruke Alberta Hammonda Jr. i Nicka Valensia prvo klizaju duž gitarski vrat, pa karakteristično čvrkaju žice da bi naizgled nedovršeni refren bio nastavljen gitarskim solom.

Sledeća pesma na albumu je verovatno ona koja će zameniti “Last Nite” na muzičkim kanalima kada jednom nedeljno odvoje sat vremena za alternativnu muziku, ako već jedna druga stvar sa ovog albuma nije to uradila, jer za nju već postoji spot. Radi se o pesmi “Brooklyn Bridge To Chorus“. Muzički ona odgovara modernim, dance, pop pesmicama, čije korene možemo pronaći osamdesetih godina. Tekst pesme varira od jako ličnog do jako banalnog. S jedne strane je Julianovo shvatanje da stari (ima nepune 42 godine), da nove naraštaje ne razume i pominje bivšu suprugu kojoj se divi (rastali su se prošle godine). Sa druge strane je jednostavan i možda smešan refren koji bi mogao odgovarati tematici starenja u pesmi. Osim toga, nezaobilazno je uočiti, čuti, da stihove završava dirigovanjem bendu koje se neuklapa u celu strofu. Kao da je teksta nedostajalo, pa je morao da kaže Break pred pauzu i da pred ulazak u refren pita Can we switch into chorus right now. Čudno.

Jedna od netipičnih, drugačijih stvari na albumu je svakako “Eternal Summer“. Verovatno bi hardcore fanu Strokesa prva reakcija bila Bokte, jesu ovo Strouksi?. Jesu Strokesi i izgleda da su se družili sa onim australijskim ukrotiteljem impale (Tame Impala). Ovo je najduža pesma na albumu i traje, traje, traje. Muzički su verovatno hteli da postignu ono što možda na prvu loptu rečima nisu uspeli. Summer is coming, won’t go away, visoko Julianovo pevanje nam govori o problemu globalnog zagrevanja i blago nas ponovo uvlači u politikantsku kaljugu s početka albuma.

Prethodne dve stvari o kojima smo govorili hronološki deli pesma “Bad Decisions“, jedan od dva singla sa albuma. Ona u jednom svom delu podseća (ne podseća, zapravo jeste) na pesmu onog engleskog muzičara plave, nakostrešene kose koji igra sam sa sobom (Billy Idol), te su i njega potpisali kao koautora ove numere. Fabrizio Moretti odbrojava na palicama i bum, gitarski uvod ka kojem se okreće uho. Rastresit bubanj podržava strofu iz koje se ulazi u sporan (čitaj Billy Idolov) refren. Taj stih pick up your gun, put up those gloves i ceo bend iza njega poželite da čujete sto puta, on vodi na kratak, ali jako uzbudljiv put koji iscrtava Nikolai Fraiture svojom bas gitarom, dok Albert i Nick svojim sviranjem ulepšavaju levu i desnu stranu druma.

Drugi singl sa albuma je verovatno najsvetliji momenat na celoj ploči – “At The Door“. Bez bubnja, gotovo bez gitara (jedna se ušunjala bojažljivo u refren), samo bas, sintovi i savršena prostranost koju oni ocrtavaju sve više kako pesma odmiče. Iako stvar nije bogata različitim instrumentima ona nosi sa sobom dozu uzvišenosti koju bi sigurno bolje izneo svemirski simfonijski orkestar, no i ovako zvuči jako dobro, ovde na Zemlji. Julian deluje povređeno, ranjeno, ali veoma razgovetano peva o onome što ga muči. U bridžu konstatuje but we lost this game so many times before. Predao se i ostaje da leži na hladnom podu čekajući nešto, nekog. Ova dirljiva stvar nosi sa sobom reference na ranije Strokes pesme. Sličan aranžman pesme su pokušali da naprave na prethodnim albumima, ali su to izveli sa manje uspeha. Ovaj pokušaj je uspešan i za to je verovatno zaslužan producent Rick Rubin.

Nakon što smo stigli do vrha, spuštamo se polako, baš polako i tromo, u poslednju trećinu ostvarenja. Prva u tom lenjom nizu je “Why Are Sundays So Depressing“. Ukoliko odgovor na pitanje iz naslova tražite u pesmi, batalite, nećete ga naći. Pesma je nostalgična. Toliko nostalgična da Julianu nedostaje posao od devet do pet. Ispod reflektivnog teksta nalaze se raspevane gitare koje, za Strokese neuobičajeno, sviraju razmahane, opuštene ruke. Taj način sviranja se odlično uklopio u emociju pesme, ali sem toga u pesmi nema nijednog drugog bitnog muzičkog momenta. Sličan muzički, neinventivan problem ima i “Not The Same Anymore“. Jako jednostavan vers i refren odsviran kao na prvom albumu. Julian po ko zna koji put se osvrće na svoje veze, kakve su bile, kakve su mogle biti. Govoreći o njima, on zapravo uvek govori o sebi, nije mogao da se promeni, imao je nasilne tendencije, bivao je nesiguran. Ovde eksplicitno prihvata krivicu i veli I was afraid, I fucked up.

Finale je ostavljeno za “Ode To The Mets“. Tu Julian i bend nisu zeznuli. Pesma je oproštajna. To se može zaključiti ne samo po senzibilitetu melodije već po drugom stihu koji glasi Not gonna wake up here anymore. U svoj ozbiljnosti teksta nakon prve strofe na traci se desio, reklo bi se, spontani momenat, ali ciljano sačuvan kao dobar štos. Julianov vokal je zastao s pevanjem i kratko prozborio Drums please, Fab. Fab ulazi, pesma dobija na obliku, a vokal nastavlja tamo gde je stao. Simpatično. Ne samo što je bubnjem pesma dobila potporu, nego su i sintovi počeli da se razlivaju po muzičkom platnu koje postaje sve šarenije. Muzičke boje prate intenzitet vokalnog izražaja, sve se više detalja pojavljuje i tras – outro – najlepši momenat, čuvali su ga za kraj. Žica je pogođena.

Četrdeset pet minuta kasnije prošli smo ceo album. Od devet numera odslušano, samo su dve ispod četiri minuta. Politika, ljubav, dance ritmovi, energija, briga, sintovi, refleksija, melanholija i oproštaj, sve je tu. Pojedine pesme će Strokes fanove odvratiti, druge numere će privući ljubitelje muzike. Julianovi stihovi se kreću od prostih, banalnih, pa i slučajnih, do veoma emotivnih, dirljivih i ličnih, sve to u jednoj pesmi i tako devet puta. Motiv vrata je prisutan kroz ceo album. Julian ih verovatno traži, traži izlaz, utehu i pronalazi je iza vrata na kojima piše Muzika.

Spisak pesama:

  1. The Adults Are Talking
  2. Selfless
  3. Brooklyn Bridge To Chorus
  4. Bad Decisions
  5. Eternal Summer
  6. At The Door
  7. Why Are Sundays So Depressing
  8. Not The Same Anymore
  9. Ode To The Mets