-

The Smile – A Light for Attracting Attention (2022)

The SmileThe Smile – A Light for Attracting Attention (01. 04. 2022)

Izdavač: XL

Producenti: Nigel Godrich

Trajanje: 53:18

Žanr: Art Rock / Math Rock / Post-Punk / Chamber Pop

Ocena: 9.6

Jedna nezahvalna karakteristika muzičke kritike je da svoj objekat, ponekad nepravedno, smešta u određenu nišu i restriktivno uramljuje, u ma koliko zanemarljivoj meri, poimanje publike o omiljenim bendovima i njihovom radu. Dobro je poznato kako su se, dvadesetak godina nakon prvog pojavljivanja sada gotovo univerzalno obožavanih šugejz veterana Slowdive, predstavnici lokalnih muzičkih izdanja kolektivno „pravili ludi“ i dodvoravali mlađoj čitalačkoj publici kroz revizionističke hvalospeve bendu, iako su devedesetih bili svesno ustremljeni ka beskompromisnoj stigmatizaciji njihove matične scene, koja je, čuvena fraza kaže, ostavljena da „proslavlja sebe samu“.

Naravno, neminovno je da kritički uvidi često hramaju zbog neizbežne pristrasnosti, nedostatka vremenske distance, pa i mogućih pritisaka aktuelne kulturne klime, da ne pominjemo sijaset drugih razloga, ali ovi mogući propusti pak samo dodatno potcrtavaju značaj pravednog izveštavanja – vrline, koja zahteva pažljivo slušanje radi procenjivanja nečijeg zasluženog mesta pod muzičkim svodom.

Tada, dok se šugejz scena još vrtela u predsmrtnim roptajima, pregažena od strane masivnog britpop stampeda komercijalno i žurnalistički, u malom uspavanom gradiću Abingdonu, tik uz prestižni Oksford, prašinu je takođe dizao mali alternativni bend, koji se u vreme neprikosnovene vladavine alternativnih indi čartova odlučio na hrabar, i za to vreme netipičan potez potpisivanja ugovora za veliku kuću Capitol Records, našavši se iznenada u samom središtu tadašnje rok elite.

Iznedrivši seriju epohalnih albuma „OK Computer“ (1997), „Kid A“ (2000) i „Amnesiac“ (2001) u estetskoj opoziciji sa tehnološkim, ekonomskim, uopšteno milenijumskim optimizmom kasnih devedesetih, i razvivši prefinjenu mešavinu letargičnog, srednjeklasnog intelektualizma sa snažnim eksperimentalnim pop senzibilitetom, vokalista Thom Yorke, gitarista Jonny Greenwood i njihovi školski drugovi su pod zvučnim imenom Radiohead u rasponu od svega nekoliko godina, prešli trnovit put od nezavidnog statusa one-hit-wonder interpretatora, do vizionara budućeg razvoja rok muzike u principu.

Ovde, međutim, nalazimo suštinu pravedne kritike i izveštavanja. Ako potpomaganje i formiranje javnog mnjenja uzimamo kao svoj prioritet, potrebno je ostati dosledan i potruditi se da The Smile, novi bend sa učešćem pomenutog dvojca, zajedno sa Tomom Skinnerom, poznatim bubnjarom džez-fank sastava Sons of Kemet, ne ostane upamćen kao još jedan u nizu sajd-projekata Yorkea ili, što je mnogo, mnogo gore, da novi LP „A Light for Attracting Attention“ bude na potpuno neprirodan način pripojen ekspanzivnoj diskografiji Radioheada.

Nakon prvih par slušanja, ovakva vizura može se pokazati nezahvalnom, na šta ukazuje prisustvo Thomovog markantnog falseta, koji krasi skoro svih sat vremena novog materijala. Isto tako, nezamenjivom Nigelu Godrichu, koji je u producentskom sedištu od „The Bends“ (1995) ere, pripala je čast da ponovo pomaže Greewoodu u doterivanju orkestralnih aranžmana i generalno, dostizanju organskog i toplog zvuka kakav je krasio A Moon Shaped Pool (2016). Pa i Skinner, svojim izuzetno živim, abdominalnim ritmom neretko asocira na glitch/IDM kontrakcije jednog „The King of Limbs“ (2011). No uprkos svemu tome, The Smile odaje počast nekim potpuno drugim muzičkim tradicijama.

Tako u numeri „The Opposite“, koja funkcioniše na tempiranom prolongiranju muzičke tenzije, podrugljivo sugerišući razrešenje koje nikako da dođe, Thom i ekipa, sigurno nesvesno, evociraju davno zaboravljeni, magloviti heavy psych klasik, „Mellow Out“ (1996), japanskog sastava Mainliner. Ovakav jam band etos – bez sumnje, oda krautrok legendama Can – prožima ceo album, bilo da je u pitanju sugestivna art pank stvar You Will Never Work in Television Again ili zanosan afrobit gruv u „The Smoke“ koja, zahvaljujući džez aranžmanima i besprekornom masteringu, zvuči kao da je zaista obavijena finim tonalnim filmom.

Ovakav eklektični pristup, ne prezajući od prestupanja radio-friendly formata, omogućio je numerama dovoljno mesta za „disanje“, postepeni razvoj i otkrivanje suptilnih detalja, neki od kojih postaju evidentni tek posle nekoliko slušanja. S tim u vezi, budući da su poznati po svom uzdržanom skepticizmu u pogledu savremene tehnologije i sterilnosti profesionalnog studio okruženja, nemoguće je ne registrovati određenu ironiju u veštom „baratanju“ dvojca Greenwood-Yorke najrazličitijim muzičkim „igračkama“, kao i u inženjerskom pristupu pisanju, koji postojeće uticaje i ideje razlaže i transmutira u neočekivani hibrid organike i elektronike. Kako je Yorke jednom prilikom izjavio, „Zaista, gađati i promašiti je i cela poenta“.

Akademska punktualnost i besprekoran zvuk nestandardne ritam sekcije predstavlja kičmeni stub albuma, čak i kada joj je delegiran status sušte pratnje, kao što je slučaj u „Pana-vision“, čiji besprekorno čist, zaobljen, ali ništa manje igriv i dvoznačan klavirski rif podseća na velikane Popol Vuh i njihov solarni nju ejdž opus, „Hosianna Mantra“ (1972); pa i „Speech Bubbles“ – vazdušastoj baladi, zaključenoj melanholičnom chamber pop sekcijom, neodoljivo bliskom najboljim momentima sa „And the Glass Handed Kites“ (2006) danskog benda Mew.

Ekspanzivna, reverbirana tapiserija zvukova na ovim trakama, u paru sa uramljujućim uvodom, „The Same“ takođe je instrumentalna u zadavanju liričke i estetske direkcije celog albuma – subjekt je svevideći, dispasioniran, ali duboko zainteresovan posmatrač političkog i klimatskog rasula, koje preti da nas sve proguta ukoliko se, insistira dosta naivan apel, ne ujedinimo pod znamenjem svoje suštinske, ljudske identičnosti.

Ipak, Yorkova tvrdnja kako ime benda (inače, preuzeto iz istoimene pesme počivšeg pesnika, i bivšeg muža Sylviae Plath, Teda Hughesa, gde Osmeh poseduje status sveprisutne, primordijalne sile koja pokorava bespomoćnu masu) pre sugeriše perfidnost i lažnu površnost, negoli pristupačnost i prijateljski duh, možda ukazuje na ironičan ton ovakvih pokliča – baš kao što je slučaj sa Svetlom u nazivu albuma, oko kojeg se ljudi roje poput insekata, nesvesni da ih može bezmalo spržiti. „Look at all the pretty lights!“ – doziva Yorke u „A Hairdryer“, dok banalna pretenzija ustupa mesto višeslojnoj ironiji.

Ovaj uznemirujući sentiment ne jenjava čak ni u jedinoj lošoj stvari, „Thin Thing“ koja, uprkos brilijantnom, eskalirajućem bridžu, u refrenu regresira u potpuno neumesnu, kemp, okolo-horor pulpu – što je prava šteta, budući da je propratni spot, podigravajući jezivoj atmosferi, pokazao ono što bih, pogledom jednog amatera, mogao nazvati samim vrhom stop-motion animacije.

Sa uplivom u drugu polovinu, Jork, u harmoniji sa svojim unutarnjim Neilom Youngom, pruža fantastičan performans na „Free in the Knowledge“, dok eho pionirskih ambijentalnih i tejp-eksperimenata velikana Briana Enoa i Stevea Reicha nalazi odjek na „Open the Floodgates“ i „Waving a White Flag“, gde centralno mesto zauzimaju besomučno ponavljajući, elektronski akcenti. Naposletku, Skinnerovih „pet minuta“ ostavljeni su za ubrzani post-pank rivajvl uzlet „We Don’t Know What Tomorrow Brings“ i mat-rokom intonirani, minimalistički zalazak, „Skrting on the Surface“, na kojoj, u maniru kakvog večernjeg šoua, duvačka sekcija ostavlja dojam sete i nelagodnosti.

Ukoliko je neverovatna činjenica da ovi giganti alternativne muzike – već u godinama i u moru porodičnih obaveza – i dalje ispoljavaju takav kreativni elan, utoliko je više neoprostivo da ih sputava momenat vizuelne prezentacije. Dugogodišnji saradnik i prijatelj Yorka, Stanley Donwood je, nažalost, ovom prilikom podbacio, opredelivši se za neumesno jetke, oštre boje, arhaičnu tipografiju i minimalistički, jednorodan dizajn omota promotivnih singlova koji, opet, drastično odudara od grandiozne, ptičije perspektive predstavljene na omotu LP-ja samog. Ovaj potonji, iako odgovara liričkom usmerenju albuma, ipak ostavlja utisak naivnosti i živim, zemljanim bojama ne pomaže u dočaravanju rezervisane, eterične atmosfere kakva karakteriše muzički deo.

Bez obzira na ovakve manjkavosti, Yorke, Greenwood i Skinner su još jednom opravdali svoje mesto na oštrici middlebrow rok avangarde, poduprtu i očaravajućim živim izvođenjem. Ako je za svu trojicu ovo bio izlazak iz respektivnih muzičkih komfort-zona i ostaje samo da se nadamo da će u tome nastaviti još dalje, i potajno navijamo da će im neminovna globalna propast poslužiti kao potentno sredstvo inspiracije.

Spisak pesama:

  1. The Same
  2. The Opposite
  3. You Will Never Work in Television Again
  4. Pana-vision
  5. The Smoke
  6. Speech Bubbles
  7. Thin Thing
  8. Open the Floodgates
  9. Free in the Knowledge
  10. A Hairdryer
  11. Waving a White Flag
  12. We Don’t Know What Tomorrow Brings
  13. Skrting on the Surface