The Rolling Stones – Hackney Diamonds (20.10.2023.)

Izdavač: Polydor

Producent: Andrew Watt, Don Was (Live By The Sword)

Trajanje: 48:23 minuta

Žanr: Blues rock

Ocena: 8.5

Verovatno nikada kao vrsta nećemo moći da odlučimo da li je dugovečnost sastava The Rolling Stones presudan faktor u diskursu o njihovom radu ili nije. Toliko dugo uživaju status jednog od najstarijih aktivnih sastava i toliko im se dugo divimo na životnoj energiji, da je čitava priča postala i više nego izlizana. Činjenica da preživeli članovi benda zajedno imaju tek deset godina manje nego Sjedinjene Američke Države odavno ne bi bila interesantna da opšti utisak nije da vreme izgleda teče samo za nas koji nismo članovi benda. No, oštar udarac o kome je Mick jednom pevao – Time waits for no one, no favours has he – nije zaobišao Stonese, te je kvartet spao na trio. Ali ni smrt, izgleda, ne može da uspori mašineriju isplaženog jezika. Sa svojih osamdeset godina, The Glimmer Twins 2023. godine dodaju gas.

Sama činjenica da je bilo koji bend u ovim godinama napisao, snimio i izdao album zaslužuje pohvale i podrazumeva barem 6.5 na skali od 1 do 10, ako ćemo se baviti sportskim kategorijama u nesportskim disciplinama. Druga fascinantna činjenica krije se u tome da je ovo zaista najautentičniji album The Rolling Stonesa u proteklih četrdeset godina. To svakako dodaje bodove.

Još od same najave, Hackney Diamonds dreči drskošću. Razigrano bezobrazan prvi singl „Angry“ na prvih nekoliko slušanja kao da ne ostavlja utisak pesme koju ćete namenski puštati još toliko puta, ali ćete sebe uhvatiti kako vam se Richardsov bahati rif vrzma po ušima. Glavna glumica u spotu, Sydney Sweeny rođena je deset dana pre nego što će svet videti Angelinu Jolie u negližeu kako šeta Njujorkom dok se Jagger pita da li je neko video njegovu devojku. Sve devojke, i u 2023. godini, ipak idu kod Jaggera. Već u septembru je bilo jasno, Dijamanti iz Heknija nisu zajebancija. Pri najavi albuma, sa elanom najvećih majstora šibicarenja, Jagger, Richards i Wood nisu propustili da kažu da nas na albumu čeka i solidan broj gostiju. Neizvesno čekanje je zatim ublaženo izbacivanjem singla sa Lady Gagom i Steviejem Wonderom. Potpuno povlađujući sopstvenoj zaljubljenosti u američku muziku, Kamenje sa Gagom i Wonderom izbacuje „Sweet Sounds of Heaven“, gospel mamuta od sedam i po minuta. Gostovanje Wondera i Gage nije puka šarena laža – šou na pesmi je skoro skroz njihov. Skoro, jer ga u jednom momentu ukrade Jagger, svojim glasom, koji kao da nije obavešten da pripada osamdesetogodišnjaku.

Šta je sa albumom van singlova? Da li su rok pesma srednjeg tempa i gospel koji nije „You Can’t Always Get What You Want“ najbolje što Stonesi mogu da ponude danas? Ni blizu. Počev od prvog singla, koji i otvara album, iz albuma „Hackney Diamonds“ se rasipaju poletni rifovi koji su bliži staroj školi The Rolling Stonesa nego bilo šta drugo što su snimili još od, recimo, „She Was Hot“ sa albuma „Undercover“ (1983) ili naslovne numere nepravedno popljuvanog „Dirty Work“ (1986) albuma. Najbogatiji pop muzičar uštekao je svog Hofnera u neki mastan fuzz za „Bite My Head Off“, najagresivniju pesmu benda u proteklih trideset godina. Dobro, da li je McCartney (Paul) stvarno svirao Hofnera, ne znamo, ali su mu drugari iz (kasnog) detinjstva dali i prostora za kraći bas solo, što je i te kako zajebana fora u tim godinama. Agresija iz pesme „Bite My Head Off“ nas dalje vodi u „Whole Wide World“. Uz suptilno spuštanje energije, Jagger nas sa pozicije matorog mudraca obaveštava da život počinje baš onda kad kao klinac misliš da si uprskao stvar. Kao skrojena za radio tokom vožnje autoputem, pesma iz svih otvora lije šmek. Stiče se utisak da je bend preslušao sve dobre momente na prethodna tri autorska albuma i izašao na popravni.

Još jedan svetli, i sada već obavezan, momenat na albumu Stonesa je diskać. Negde na pola puta od „Miss You“ i „Rain Fall Down“, „Mess It Up“ će vam na više nivoa pomeriti sedeći organ. Tome u velikoj meri doprinosi i bubanj nikog drugog do Charliea Wattsa. U prvoj od dve navodno poslednje pesme koje je snimio sa bendom pre nego što je otišao za Jonesom (Brian) i Stewartom (Ian), najveći gospodin rok muzike, Charlie Watts donosi neverovatan gruv na koji je nemoguće ostati imun. Već u narednoj, „Live By The Sword“, u miks se uključio i Bill Wyman. Poslednja pesma zlatne postave The Rolling Stonesa obogaćena je i klavirom Eltona Johna. Skoro glemerska igranka prošarana je najljigavijim Jaggerom još od izdanja „Dirty Work“, i to na neki bizaran način, ovde ima smisla. Sve što je hteo da bude na „A Bigger Bang“ (2005) albumu, uspeo je (tek) ovde.

Ne bi ovo bio album Stonesa da nije prošaran harizmatičnim polusetnim pesmama srednjeg tempa kao što je „Driving Me Too Hard“. Još jednom, Richards i Jagger kao da su izašli na popravni i zasukli rukave da poprave neki od skorijih prethodnih albuma. Pored suptilno zavodljivog rifa i teksta gde Mick inicira rastanak, tu su i apsolutno pogođeni prateći vokali koji pesmi daju dodatan šarm. Druga strana medalje je „Depending On You“, u kojoj Jaggera zatičemo slomljenog srca. Iako zvuči kao pesma čija je klica bila „Streets Of Love“, „Depending On You“ je barem pet puta bolja, posebno jer je produkcijski i aranžerski dovedena do savršenstva, no o tome nešto kasnije.

Već tradicionalno, jedan od boljih momenata je i pesma gde mikrofon preuzima Keith. U glasu se čuju bolje životne navike, ali harizma ne izostaje. Ovog puta nas gospodin Richards dočekuje kao najbolji domaćin u „Tell Me Straight“. Među zanimljivijim lirskim trenucima imamo i stih koji se nalazi upravo ovde Is my future all in the past, pita se Richards, ostajući bez odgovora do kraja pesme. Slična opažanja ima i Jagger, kada u „Depending On You“ kaže Now I’m too young for dying and too old to lose. Ako su svoje vremešnosti svesni i oni, ko smo mi da se pravimo da su The Rolling Stones neki mladići?

Sa godinama ide i iskustvo, a veoma je mali broj ljudi čije iskustvo može da nadmaši ono koje teče venama Micka Jaggera (Keitha i da ne pominjemo). To je opšteprisutno u tekstovima, u načinu pevanja (Mick zvuči intenzivnije nego inače), u impulsu ritmova i rifova (Wood i Richards se doslovno inate starosti i Charlievoj smrti svirkom). Čak i u Konobar, daj dva dupla s ledom u jednoj čaši kantri bluziću „Dreamy Skies“, svi prisutni zvuče kao da su baš radosni što sviraju, onako, klinački. Sve su šanse da nije u pitanju teatar. Iako su poodavno biznis, The Rolling Stones su najpošteniji biznis u celoj rok muzici. Ljudi u ovim godinama ne snimaju album da bi bilo kome bilo šta dokazivali ili da bi izigravali nešto. Od početka pa do kraja, „Hackney Diamonds“ je uživanje, sa obe strane zvučnika.

Pripisati sve zasluge bendu u ovom slučaju ne bi bilo fer. Trideset-trogodišnji Andrew Watt potpisuje produkciju celog albuma uz izuzetak „Live By The Sword“, gde je producent Don Was, dežurni producent Stonesa u poznom delu karijere. Watta je u priču ubacio niko drugi nego Paul McCartney, koji je zatim završio na albumu. The Rolling Stones su isti bend već nekoliko decenija, ali je izgleda bio potreban novi par ušiju da se konstantni vetar u njihovim jedrima usmeri gde treba. Andrew će ovim izdanjem ući u istoriju, sa sve osveženim Stonesima. Uspeo da bendu sa ovoliko prtljaga nađe onaj iskonski glas i prenese to na ploču. Iako nijedan noviji album The Rolling Stonesa neće prići svetom trojstvu „Let It Bleed“, „Sticky Fingers“ i „Exile On Main St“, izdanje iz 2023. godine stoji rame uz rame sa barem „Tattoo You“, što nije moglo da se kaže ni za jedan album ovog benda već četiri decenije. Andrew ih je čak naterao da konačno snime pesmu po kojoj je bend nosi ime „Rolling Stone Blues“ Muddya Watersa.

Hackney Diamonds je u isto vreme ušuškan, bezobrazan, kliše, svež, nežan i drčan album. Što ga više slušate, to vam je prirodnije njegovo postojanje u diskografiji ovog benda, a u isto vreme zaboravljate da su ga stvorili ljudi u tom starosnom dobu. Stvorila ga je banda koja je proživela više nego što ćemo svi mi za još jedan ovaj život u saradnji sa (u odnosu na njih) klincem koji zna šta radi. To baš dugo nije bio slučaj, ali The Rolling Stones imaju jedan od kvalitetnijih albuma godine. Čak i da želite i lupom da tražite, ne možete objektivno zameriti mnogo toga ovom albumu (da ima nešto što iole liči na mrak sa albuma „Let It Bleed“, dobio bi 10 ko kuću). The Rolling Stones i „Hackney Diamonds“ su moderno čudo, a mi smo tu da mu posvedočimo.

Well, my mother told my father

Just before I was born

She said “I got a boy child coming

He’s gonna be a rolling stone

Gonna be a rolling stone“

Spisak pesama: