The National – I Am Easy to Find (2019)

8,5/10
Izdavač: 4AD, 17.5.2019.
Producent: Mike Mills, The National
Žanr: Alternative Rock
Trajanje: 63:35

 

Prethodni album benda The National „Sleep Well Beast“ se još uvek nije propisno slegao kada su objavili vest da završavaju rad na novom izdanju. Nakon manje od dve godine „pauze“ bend iz Sinsinatija nam se vraća sa svojim ni manje ni više, najdužim albumom „I Am Easy to Find“.

Rad na osmom studijskom izdanju benda krenuo je 2017. na poziv reditelja Mike-a Mills-a čiji je kratki film sa Aliciom Vikander poslužio kao inspiracija i podloga za muziku. Delovi filma, delimično editovani, objavljivani su u formi spotova za pesme „Hairpin Turns“ i „Light Years“ dok je kao prvi singl, bez propratnog spota, objavljena „You Had Your Soul With You“. Film se u celosti pojavio četiri dana pre zvaničnog objavljivanja albuma i jedini zaključak je da je Mike Mills još jednom uradio maestralan posao. Radi se o autoru specifične estetike koji je u poslednjih dvadesetak godina radio kako na filmovima, tako i na spotovima za AIR i Moby-ja između ostalih. Njegov možda i najprepoznatljiviji deo karijere vezan je za omote albuma, a njegov katalog čine „Hot Sauce Committee Part Two“ Beastie Boys-a, zatim „Washing Machine“ Sonic Youth-a kao i dobar deo diskografije AIR-a. U ovom dvadesetčetvorominutnom filmu Mills se bavi životom glavne ličnosti od rođenja, preko puberteta, fakulteta, osnivanja porodice, svih problema koje običan život nosi, sve do duboke starosti i smrti. U pitanju je celokupan životni krug propraćen kratkim opisima ispod svake scene, a sve je zapakovano u crno beli film što samo dodaje na težini. No, pređimo na muzički deo ovog multimedijalnog dela jer deo vezan za film treba prepustitit nekom stručnijem kritičaru te sfere umetnosti.

Prvi utisak koji se nameće, već nakon par stvari, je da su The National ovim albumom otišli korak dalje u procesu izlaženja iz zone komfora. Taj proces je u najvećoj meri započet sa prethodnim „Sleep Well Beast“ ubacivanjem elektronike i neretkim instrumentalnim eksperimentima. No, ovde su otišli korak dalje. Pritom, trebalo bi naglasiti da ta zona komfora u kojoj su vešto igrali nije bila ni izbliza loša. Naprotiv, bend je svakim albumom napredovao ali se nazirala mogućnost da u nekom trenutku počnu sa recikliranjem sopstvenih ideja. Međutim, braća Dessner kao glavni autori muzike su u poslednja dva izdanja pokazali sav svoj potencijal i hrabrost da po cenu potencijalnog komercijalnog neuspeha ipak iznesu svoju ideju na svetlost dana.

Ono što se nameće iznad svih ostalih karakteristika albuma je prelazak Matta Berningera u sekundarni plan. U skoro svakoj pesmi Berninger se barem tokom jedne strofe ili refrena, nekad i više, povlači ili u potpunosti ili ostaje kao back vokal. Kako je sam rekao glavni razlog za to je nepodudaranje njegovog vokala sa glavnom glumicom u filmu, te je smatrao da bi ulogu glavnog vokala trebalo da preuzme neka pevačica ili u ovom konkretnom slučaju više njih kako se ne bi narušila celokupna priča. Na albumu se kao vokali pojavljuju između ostalih i Lisa Hannigan, Gail Ann Dorsey, Sharon Van Etten, Mina Tindle i Kate Stables kao i hor Brookly Youth. Svi vokali su odradili maestralan posao i to je prva pohvala koja ide za ovaj album. Ko god da je bio zadužen za izbor saradnika je uradio više nego dobar posao jer se vokali tokom celog albuma perfektno nadovezuju. To je stavka koja retko kad daje rezulatate od početka do kraja, pogotovu ako uzmemo u obzir specifičan stil Berningera kao i specifičnost samog  senzibiliteta ovih pesama. Međutim, kad već u prvoj pesmi „You Had Your Soul With You“ čujemo Gail Ann Dorsey sve te predrasude se izgube, iako je sama pesma klimava i definitivno spada u potencijalne filere na albumu. Uz nju jedina pesma bez koje bi album i dalje bio odlična celina i čiji se nedostatak ne bi osetio je „Where Is Her Head“ koja uprkos svojoj zanimljivoj upitnoj formi ipak zvuči nedorađeno i neodređeno.

Nakon klimavog početka dolazi jedan od favorita sa albuma „Quiet Light“ čiji kraj sa dve odvojeno orkestrirane violinske grupe predstavlja jedan od najupečatljivijih delova. Bryce Dessner je ovde pokazao kako je njegov rad sa filharmonijama prethodnih godina itekako imao uticaja na njegovo stvaralaštvo. Takođe, ne sme se zanemariti jedan od bitnijih liričkih momenata na albumu koji ova pesma donosi. Kao i do sada bračni par Berninger/Besser je izneo neke od najlepših stihova moderne rok muzike koji se bave najosnovnijim ljudskim osećanjima upakovanim u celinu kakvu danas retko gde možete pročitati. Refren ove pesme But I’m learning to lie here in the quiet light/While I watch the sky go from black to grey/Learning how not to die inside a little every time/I think about you and wonder if you are awake/ vokalno je realizovan na način koji teško da nekog neće uzdrmati.

Album se nastavlja sa „Roman Holiday“ i pričom o Patti Smith i Robertu Mapplethorpu da bi se to pretočilo u „Oblivions“. U ovoj pesmi o svim poteškoćama koje brak nosi kroz vreme Berninger prvi put u potpunosti predaje glavni vokal ženi Bryce Dessnera, Pauline de Lasus. Nakon toga dolaze dve pesme koje po svojoj formi podsećaju na starije stvari benda „The Pull of You“ i „Hey Rosey“. Većina aranžmana na ovom albumu datira iz perioda rada na „Sleep Well Beast“ pa ova konekcija sa prethodnim izdanjima ne čudi. Svojim repetativnim aranžmanom uz konstatno dizanje dinamike „Hey Rosey“ je verovatno najpribližnija onome što smo mogli čuti u prethodna dva albuma benda. Međutim, nije da se to ne može reći i za celokupan album, samo u drugačijem kontekstu. Kompozicije kao takve jesu promenile svoju formu u odnosu na ono što smo navikli, ali nesumnjivo je da u svakoj pesmi na albumu može čuti The National bez šanse da pomešate sa nekim drugim bendom. Čak i u „Her Father in the Pool“, „Dust Swirls in Strange Light“ ili „Underwater“ u kojima bend skoro da nema nikakvog udela, osim kompozitorskog, se čuje da je nastalo iz istog DNK.

Kao najsnažnije tačke albuma se izdvajaju „Not In Kansas“ i „So Far So Fast“. U prvoj Berningerov narativ nas provodi kroz trenutke u životu kada ne znamo gde se nalazimo iako smo verovatno na poznatoj teritoriji i kada ne znamo šta da uradimo i da li imamo hrabrosti da, na primer, udarimo nacistu iako bismo to hteli. Kroz reference kao što su R.E.M. prva dva albuma The Strokes-a ili prva dva „Kuma“ uspeva da slušaoca stavi u identičnu poziciju u kojoj se on nalazio u trenutku pisanja ovih stihova. „So Far So Fast“ je predstavnik „nove“ faze u radu benda koja nam donosi skoro sedam minuta lagane eksperimentalne vožnje. Karakteristične gitare Dessner blizanaca su glavna odlika ove stvari, dok Lisa Hannigan iznosi vokalne dužnosti u kojima joj se tek u trećoj strofi prvi put priključuje Berninger.

Finale albuma donosi tri pesme koje takođe ulaze u kategoriju najsnažnijih momenata na albumu. Taj finalni trio čine „Hairpin Turns“ koja je poslužila kao jedan od najavnih singlova, zatim „Rylan“ koja datira iz perioda albuma „High Violet“ i za sam kraj verovatno „najteža“ pesma na albumu „Light Years“. Za ove tri pesme možemo opet vezati onaj epitet „stari“ The National. To se u najvećoj meri odnosi na „Rylan“ koju bend već godinama izvodi na koncertima, u različitim verzijama, a koja je svoj studijski život i finalnu verziju dobila tek sad. Iako je po kvalitetu bez problema mogla da bude deo jednog od prethodna dva albuma, mislim da je izbor ove pesme za „I Am Easy To Find“ bio prava odluka.

The National su ovim albumom pokušali da se publici predstave u potpuno drugačijem svetlu, da iznesu nešto za šta, verujem, ni sami nisu bili sigurni kakav će odjek imati. Primetno je da je bend počeo veliku pažnju da pridaje estetici, odnosno da pravi kompletne „pakete“ više nego same albume sa nekolicinom pesama. To se moglo videti i na prethodnom albumu, a ovde je to kulminiralo paralelnim objavljivanjem kratkometražnog filma. Album uprkos svoj dužini nijednog trenutka ne postaje monoton niti vam stvara želju da pređete na nešto drugo. Šta više, kako odmiče tako vas sve više uvlači u svoje klupko natovarenih emocija i jako specifičnih muzičkih igrarija. Sasvim izvesno je da su novim izdanjem pronašli neki novi The National čiji novi život tek počinje i izgleda i zvuči uzbudljivo.

  1. “You Had Your Soul with You”
  2. “Quiet Light”
  3. “Roman Holiday”
  4. “Oblivions”
  5. “The Pull of You”
  6. “Hey Rosey”
  7. “I Am Easy to Find”
  8. “Her Father in the Pool”
  9. “Where Is Her Head”
  10. “Not in Kansas”
  11. “So Far, So Fast”
  12. “Dust Swirls in Strange Light”
  13. “Hairpin Turns”
  14. “Rylan”
  15. “Underwater”
  16. “Light Years”