The Dandy Warhols – Distortland
Izdavač: Dine Alone Records/Caroline International ( 08.04.2016.)
Producenti: Courtney Taylor-Taylor
Trajanje: 34:20
Žanr: neo-psychedelia, indie rock
Ocena: 7

 Portland je ponovo high. Kada su laureati portlandske neo-psihodelije, The Dandy Warhols, najavili ovaj album, niko nije mogao ni da nasluti da će boemska četvorka ovoliko duboko zaći u limbo između poznatog i nepoznatog. Nazivanjem albuma „Distortland“, bend je prilično uspešno uspeo da prevari fanove da je u pitanju jednostavno „izrokan“ album sa gitarama u kakvim se uživalo na albumu „Odditorium or the Warolrds of Mars“ pre vaskolikih 11 godina. Međutim, priča je drugačija.

Dobrodošli u Distortland, ubedljivo najzreliji pogled na svet koji su Courtney Taylor-Taylor i ekipa imali još od pomenutog „Odditoriuma“. Najveći šok koji prouzrokuje ovaj album je činjenica da traje nešto duže od pola sata, što ga čini najkraćim albumskim izdanjem ovog benda. Zbunjenost jednakog intenziteta dolazi sa spoznajom da je, u svojih pola sata, „Distortland“ sasvim na mestu, mada bismo voleli da su u nekim trenucima pesme duže, čisto radi čuvenih epskih psihodeličnih odiseja na koje nas je bend navikao. Fascinira umešnost benda da u toliko kratak vremenski okvir stavi gotovo sve stečeno iskustvo i pride doda nekoliko novih, neočekivanih trikova. Album otvara „Search Party“, oda eri koja nam je dala The Dandy Warhols i Brian Jonestown Massacre. Psihodelični ritam i vokali koji lete ružičastim deksedrinskim nebom nenamerno služe kao uvod u ostatak izdanja, iako ni na koji način ne sugerišu šta slušaoca dalje čeka. Već druga stvar, „Semper Fidelis“, donosi sintove, agresivniji (skoro drone) bas gruv, prigušenu distorziranu gitaru i vokale koji plivaju po ostatku aranžmana, što je jedan od trejdmarkovanih poteza prvog tima portlandske alternative na koncertnim jam sessionima.

Pored pomenute „Siempre Fidelis“, najveće iznenađenje na albumu predstavljaju i „Pope Reverend Jim“ „You Are Killing Me“ i „The Grow Up Song“, koje bend maltene odvode u vode ogoljenijeg i sirovijeg zvuka. Iako je zanimljivo čuti ovu četvorku u tom ruhu, možda i nije najpoželjnije – The Dandy Warhols je bend koji je svoju ekstremno vernu publiku razmazio melodičnim simfonijama gitarskih efekata pa će ove pesme na albumu izazvati određenu dozu nelagodnosti kod starijih fanova. Ruku na srce, „The Grow Up Song“ može da se pohvali jednom od najnežnijih vokalnih melodija u opusu benda kojom bez premca izaziva nostalgična osećanja i možda je jedina pesma kojoj ćemo zameriti kratko trajanje i preteranu ogoljenost.

Najnoviji singl „Catcher in The Rye“ u mnogo čemu podseća na prethodni album, doduše sa prilično unapređenim zvukom. Sonično kao da pripada „This Machineu“ iz 2012. godine, pesma inspirisana legendarnim romanom ima refren koji lako ulazi u uši, ali ne odstupa od prilično suzdržanog vajba čitavog albuma. Zajedno sa „STYGGO“, „All The Girls in London“ i maltene hipnotišućom baladom „Give“, „Catcher“ čini gro singl materijala na „Distortlandu“. Pomenuta balada prosto pleni! Iako traje nešto manje od tri minuta, što je za standarde ovog benda nečuveno, „Give“ je do sada najpitomiji rezime ovog benda. U tih skoro tri minuta, bend dokazuje da i u 2016. godini može da izazove isti osećaj kao i u doba svojih najvećih hitova. Atmosferične noći prožete psihodeličnim lutanjima usamljenih misli prvo su što pada na pamet kada ovaj biser usledi na albumu posle „STYGGO“. Pesma „All The Girls in London“ poznatija je publici od ranije, ali nas na albumu očekuje malo drugačiji miks pesme, ovog puta sa mnogo više dinamike.

„Distortland“ se, po svemu sudeći, od svih albuma The Dandy Warholsa, najviše bavi intimnijom tematikom i neretko se dotiče muško-ženskih odnosa i starenja. Primetno je i da se Taylor-Taylor više skoro ne šali u tekstovima, već da je na ovom izdanju svemu pristupio iz perspektive čoveka koji je postao svestan činjenice da je mladost odavno prepuštena drugima. Sa sigurnošću možemo da tvrdimo da je ovo najmanje party album Warholsa, što nikako ne govori da nije zabavan. „Distortland“ je hrabro izdanje, sa povremenim (velikim) iskoracima u zvuku i rešenjima koja niko ne očekuje od ovog benda, ali kada se pogleda kao celina, album funkcioniše prilično dobro. Nažalost, bend je po svemu sudeći prevazišao pisanje velikih hitova i okreće se intimnijem pristupu pisanja pop pesama. Zvuk ovog albuma obećava lepu evoluciju benda, posebno ako ga Zia McCabe, Taylor-Taylor, Brent DeBoer i Peter Holmstrom prošire u koncertnom izdanju, što nije retkost kada su oni u pitanju. Kao što je i u samim tekstova na momente nagovešteno, The Dandy Warhols više nisu isti ljudi, a kamoli isti bend koji je snimio „Welcome To The Monkey House“ ili „Earth To The Dandy Warhols“. Koliko god to nekome smetalo, promene su uglavnom dobrodošle, a čuveni portlandski boemi su, izgleda, malo spustili loptu i otvorili svoje do sada najmanje mejnstrim poglavlje.

Lista pesama:

1. Search Party
2. Semper Fidelis
3. Pope Reverend Jim
4. Catcher in The Rye
5. Styggo
6. Give
7. You Are Killing Me
8. All The Girls in London
9. Doves
10. The Grow Up Song