Sonic Youth – The Eternal
Izdavač: Matador Records ( 9.6.2009.)
Producenti: John Agnello
Trajanje: 56:25
Žanr: Alternativni, eksperimentalni rok
Ocena: 7
Odokativno posmatrajući karijeru sastava Sonic Youth-a, moguće je izdvojiti tri dela koji je čine, na tri glavne celine; početak rada benda prvih godina 80-tih, uspeh albuma „Daydream Nation“ i saradnja sa poznatom izdavačkom kućom Geffen 90-tih, napuštanje iste tokom 2000-tih i proširenje sastava na pet člana, pored originalnih Kim Gordon, Lee Ranaldo, Thurston Moore i Steve Shelley.
„The Eternal“-om, 16-tim studijskim albumom po redu, ponovo skreću pažnju na sebe, dokazujući da pauza jednostavno ne postoji za njih, čak su i najavljujući novi album u predstojećoj godini. Primetne su primedbe za „preterano“ bogatu diskografiju Youtha, ali je to krajnje cinično, jel ovaj, u bukvalnom smislu eksperimentalni sastav, još uvek pleni energijom i uticajnim ostvarenjima.
Eksplozivna i rifovski stabilna „Sacred Trickster“ otvara album, sa Kim na vokalu, u pozitivno nekontrolisanom pank maniru. Lee i Moore čini se, neprestano tragaju za svežim efektivnim zvukom, sa dosta konfuznim deonicama i netipičnim solažama. Kao u proteklih 27 godina, timski rad trojke Gordon/Ranaldo/Moore je prosto nezamenljiv, što delom, a posebno refrenom, pokazuje pesma „Anti-Orgasm“, na kojoj se smenjuju vokali Thurstona i Kim, uz uobičajne „zavijajuće“ akorde Ranaldovog Fendera.
Zajednička „Leaky Lifeboat (for Gregory Corso)“ posvećena američkom piscu Gregory Corso-u nudi multi vokalni užitak. Usporenim tempom kreću sa „Walkin’ Blue“ i „No Way“, koje podsećaju na materijal sa kraja 80-tih, sa većom dozom alternative i bez monotone psihodelije koja je vladala na prvim albumima. Odlična „Malibu Gas Station“ na najbolji način prikazuje veštinu i instrumentalnost gitarskog dvojca i melodičnost vokalnog performansa Kim Gordon, što je iskreno, dosta retko, jer ona u većini slučajeva potencira agresivan pristup načinu pevanja ili pak suprotno, varirajuću „prigušenu“ i promuklu boju glasa. Jedine dve pesme koje peva Lee Ranaldo, pomenuta „Walkin’ Blue“ i „What we know“, sasvim su solidno urađene, potencijalne hit numere. On predstavlja dobar kontrast Moore-ovom vokalu, koji je za razliku od Lee-ovog buntovniji i neumereniji.
Činjenica je da ovo izdanje ima dosta simpatija, pokazuje zrelu produkciju, nove ideje i oslikava veliko iskustvo i znanje benda Sonic Youth. Manifest sledi na samom kraju, od beskrajnog razlaganja, wah-wah efekata, do upliva akustičnih gitara, u desetominutnoj „Massage the history“.
„The Eternal“ poseduje drugačiju formu i koncept od prethodnih albuma Sonic-a, tako da se varate ako mislite da je ovo kopija nekih pređašnjih materijala. Tim što je „The Eternal“ nastao sada, posle više od 25 godina, nakon 15 albuma, govori o tome koliko inventnosti još postoji unutar benda. Iz tog razloga vredi izdvojiti malo pažnje i vremena, i preslušati ovo izdanje, bilo da volite ili ne Sonic Youth.
Spisak pesama:
1. „Sacred Trickster“ 02:11
2. „Anti-Orgasm“ 06:08
3. „Leaky Lifeboat (for Gregory Corso)“ 03:32
4. „Antenna“ 06:13
5. „What We Know“ 03:54
6. „Calming the Snake“ 03:35
7. „Poison Arrow“ 03:43
8. „Malibu Gas Station“ 05:39
9. „Thunderclap for Bobby Pyn“ 02:38
10. „No Way“ 03:52
11. „Walkin Blue“ 05:21
12. „Massage the History“ 09:43
