Slowdive – everything is alive (01.09.2023.)
Izdavač: Dead Oceans
Producent: Neil Halstead
Trajanje: 41:42
Žanr: Dream Pop/Ambient Pop
Ocena: 4.5
Za početak, beleška na marginama – voleti shoegaze/dream pop je ponovo in sada kad je već maltene postao retro, te postaje sve teže opaziti, ne samo njegov apel na jeftine romantičarske fantazije prethodnih generacija, već i imanentnu naivnost, kroz rozikastu izmaglicu nostalgije. Čas piljiš u efekat pedale i pevaš o svojoj dragoj Alison, kad ono, otvoriš oči, i skontaš da si u očima novih klinaca prokažen gore nego što je tvoj ćale, koji u nedogled vrti iste hitove AC/DC i Zeppelina i Straitsa, ikada bio. U tri crte, shoegaze će u doglednoj budućnosti gotovo sigurno pripadati istoj kasti kao i „klasični“ (čitaj: blues) rock – jedna suštinski sjajna stvar koju slušaju samo „matorci“, nesposobni da stvari posmatraju sa ironijske distance i skapiraju šta je kul.
Ovo poslednje je Slowdiveu u principu bilo uvek strano. Uprkos godinama, zauvek mladi, melanholični klinci iz Redinga, koji uprkos zamršenoj lirici jednostavno ne mogu sakriti svoju zaljubljenost, rano su osetili silinu udaraca muzičke industrije neposredno, na sopstvenoj koži. Nakon skromnog debija (zapravo, najboljeg njihovog albuma) debija Just for a Day, i pitkijeg Souvlaki, oprobali su se u kvazi-ambijentalnim vodama sa užasno potcenjenim, inovskim Pygmalion, kako bi ih zatim, zajedno sa ostatkom shoegaze scene, potopio nezaustavljivi nalet britpopa a la Oasis.
Tek decenijama kasnije, kada su prve onlajn generacije otkrile kako im, u skladu sa uljuljkanim i pasivnim Zeitgeistom, odgovara nostalgično gitarsko zujanje-lelujanje, bend biva prihvaćen od strane šireg indie-univerzuma, i zasluženo stavljen u isti koš sa velikanima žanra poput My Bloody Valentine i Ride. Tadašnji kritičari su se utoliko više pokajali, kada su se Neil Halstead i ekipa, posle decenijske pauze, otpisali istoimenim trijumfom od albuma, koji je pomerio granice žanra svojim likvidnim, oblim zvukom, pritom ostavljajući netaknutim stari-dobri Slowdive.
Sa takvim zaslugama, kolosalno razočarenje koje predstavlja najsvežiji everything is alive, postaje utoliko gorčije. Šok je, doduše, bio unekoliko ublažen činjenicom da su svi znakovi tragičnog mediokritetstva bili vidljivi već sa izlaskom prvog singla još krajem juna. Nije čak bilo ni potrebno pustiti „kisses“ da bi se shvatilo da je reč o polufabrikatu – glupav naziv bez trunke dubine i lowercase estetika preuzeta iz najpovršnijih plejlista koje služe za farmovanje klikova indie-kanalima na YouTubeu već govore dovoljno, a najgeneričniji synth-bekovi, kakvima je krcata čitava aktuelna američka indie scena potpisuju smrtnu presudu. Omiljeni duo Rachel Goswell i Neila je tu, ali njih dvoje kao da ni ne pokušavaju, čak na nivou samoplagijata, da zvuče zainteresovano niti ubeđeno u to što pevaju, dok traka trupa istovetnim tempom, bez ikakvog razvoja i smisla.
Svodeći shoegaze elemente na apsolutni minimum potreban da bi opravdali ime i imidž, bend se na ostatku albuma daje u čisti dream pop, sa trošnim „sanjivim“ teksturama, koje već od prvog slušanja nedvosmisleno ukazuju da je u pitanju sirovi materijal, namenjen za prošli album ostavljen u naftalinu za crne dane, kada prodaja karata padne ispod prognoziranih metrika. Tako, suštinski solidnoj ritam sekciji, kojoj pripadaju retke inovatorske zasluge – ubitačan i pun života new wave bit Simona Scotta na „the slab“ je kreativni vrhunac ovog albuma – prosto fali songwriterske potpore, dok bezidejni sintisajzeri, dostojni tek početničkih bedroom-projekata iz devetog kruga Bandcampa, razvejavaju i to malo vremenom zaslužene romantične koprene. Ruku na srce, ne računajući prvi singl, album ni u jednom trenutku nije potpuni „komerc“, ali od benda koji je pomogao da se definiše jedan od ogranaka svog matičnog žanra očekuješ barem jedan dobar hook koji parira „Catch the Breeze“, melodiju jednako srceparajuću kao „Slomo“, ili uzbudljiv, poletan vokalni performans, kao na „Dagger“. Umesto toga imamo jedno veliko, reverbirano ništa.
Jedina druga stvar koja predstavlja kakvu-takvu aproksimaciju „onog pravog Slowdivea“ je solidna „skin in the game„, druga po redu singlica, koja svojim rasplinutim tokom, setnim glavnim motivom i Neilovim filterima izobličenim vokalom u refrenu opravdava klimavu produkciju, odgovornu za neujednačen zvuk albuma. Van toga, dobra namera da zvuče optimističnije je, na duže staze, samo donela štetu bendu, poremetivši imidž izgrađen na karakteristično ambivalentnoj pesničkoj noti, skrivenoj negde u magli između odrešenog mladalačkog ljubavnog zanosa, i gorkog gubitka.
I to je otprilike to. Može taj digipak CD i vinil da se pojavi u koliko god primamljivih boja i varijanti, a bend da bude, kao i uvek srdačan, i detinje srećan što može da podeli s publikom ove nove pesme na bini – bez obzira na sve, everything is alive je razočarenje, koje poslednjom ostavlja jedino nadu da ovo nije maksimalna trenutno dostižna emotivna dubina za jedne od pionira u tužnom zanatu šugejzinga.
