Šine – Praznik (EP)
Izdavač: autorsko izdanje ( 11.1.2013.)
Producenti: Goran Crevar
Trajanje: 13:29
Žanr: alternative/indie rock, post-punk revival
Ocena: 7

 Iskazujući značaj objavljivanja svog debitantskog izdanja svojim imenom, EP prvenac „Praznik“ beogradske grupe Šine hoda dobro utabanim stazama ponovnog rođenja post-punka na ovim prostorima, pritom ne zabilazeći ni sve vrline ni sve mane ovog žanra.

Imenovati bend „Šine“ možda nije najzahvalnije, s obzirom na činjenicu da je sedamdesetih postojala grupa istog naziva, u kojoj je svirao gitarska legenda Nebojša Anotonijević Anton pre osnivanja Partibrejkersa. Doduše, ono što nije uspelo „starim“ Šinama, ostavljanje bilo kakvog diskografskog zapisa, evo, uspelo je ovim „novim“ Šinama. Sa druge strane, jedino post-punk bend će za svoje ime radije izabrati šine umesto voza, tako da se ideološko-koncepcijski ovo ime savršeno uklapa u muzički stil ovog beogradskog sastava, koji postoji od 2010. godine.

EP „Praznik“ se sastoji od četiri pesama, snimljenih novembra 2011. godine u studiju Digimedija pod producentskom palicom Gorana Crevara. Činjenica da je ovo četvrto od poslednjih pet izdanja koje potpisujem kao recenzent na kojima se gospodin Crevar pojavljuje kao producent, koporudcent ili snimatelj, i to prilično pozitivno ocenjenim (ne samo od moje malenkosti), pokazuje da Digimedija trenutno okuplja kvalitetne bendove i uspeva da uhvati i valjano isporuči njihov materijal. Samim tim, Šine su se sa svojim debijem našli u dobrom okruženju što se može i čuti na krajnjem rezultatu te saradnje.

Iako bi zvučalo kao dobra reklama, naravno, nije dovoljno samo imati dobru tehničku podršku za dobro izdanje ukoliko sam materijal nije kvalitetan, što ovde sigurno nije slučaj. Sa druge strane, ima se šta i zameriti Šinama jer, avaj, tragična greška gotovo svih post-punk bendova, kako u izvornom periodu žanra, tako i u njegovom nedavnom rivajvalu, je evidentna i na samom „Prazniku“. To se konkretno odnosi na tekstove pesama, koji kao direktni nosioci smisla samog materijala, se kreću od iskrene i pokad ironične autorefleksije do gotovo hipohondrije.

Nešto više od trinaest minuta četvorodelnog EP-ja otvara pesma „Fasade“, komad sa zanimiljivom uvodnom gitarskom temom u stilu „ekonomičnog“ sviranja Bernarda Sumnera iz Joy Divisiona/New Ordera. Uzevši u obzir i sam omot izdanja, na kojem dominiraju fasade velegradskih solitera, ali i fasade ljudskih lica koje ne primećuju jedni druge jer su previše zaokupirani samim sebima, ambijent koji nose „Fasade“ je hladna i statična sredina u kojoj je „svaka promena propala“, pojedinci prepoznaju sebe „u tuđim borama“, a klišei su kalupi koji „pocepaju svaki plan“.

U „Fasadama“ tragična greška postpunka dobija najčistiju formu, i to u refrenu „Šta ćemo sad?“, koji svojom bezizlažnošću upućuje slušaoca u sve kutke lavirinta da bi mu na kraju rekao da iz njega izlaza nema. Isti slučaj je i sa narednom, „Brigitte Bardot“, inače vrlo zanimljivom inspiracijom, koja praktično autokritički kaže „sve je jasnije da se preterano razmišlja, a malo toga pokuša“. U pesmi dominiraju električne orgulje, dosta podsećajući na zvuk Yvonne Pawlett iz rane faze grupe The Fall, bez nagađanja da li su momci iz Šina slušali „Live at the Witch Trials“ ili je u pitanju samo koincidenicja.

Naslovna, „Praznik“, za razliku od prethodnih pesama, dosta je gitarskija i predstavlja upliv u indie vode, čiji spoj se može porediti sa radovima grupe Nežni Dalbior, koja je na ovim prostorima utabala put muzičkim istomišljenicima. „Praznik“, takođe hermetičkog teksta, ali do granice razumljivosti, govori o samoći u masi (malo Henry Jamesa nije na odmet) i subjektivnom osećaju da dani lete kao sati. Ovo je i poslednja pesma na izdanju koju peva glavni vokal benda (pretpostavljam da je u pitanju) Lazar Milić, iako, nažalost, na omotu izdanja nije jasno naznačeno.

Sa tom pretpostavkom, recimo da poslednju pesmu, „Tišina“, peva gitarista i orguljaš Marko Vladisavljević, što je moglo da se naznači kao što je nedvosmisleno zabeleženo gostovanje gitariste Gorana Štrba, koji se pojavljuje u prvoj i poslednjoj pesmi na izdanju. „Tišina“ je takođe čvšćeg kova, poput „Praznika“, doduše, govoreći iz ličnog iskustva, sa nezahvalnim poslom vokala, koji sa govornom manom pri izgovoru glasa R je imao zadatak da otpeva aliteraciju baš sa tim glasom („Dobrim danima tražimo reči“). U svakom slučaju, „Tišina“ je efekan komad i dobar izbor za završnicu izdanja.

Sve u svemu, svojim debitantskim izdanjem Šine su se pokazali kao gospodari forme u svakom pogledu: dobro baratanje instrumentima u svojim žanrovskim okvirima, valjano napisani tekstovi, koji i pored hermetičnosti uspevaju da dopru do slušaoca i odlična produkcija tog spoja. Sa druge strane, trudeći se oko forme, donekle su zanemarili sadržaj i upali, kako sami kažu, u kalup koji im je pocepao plan o izlazu iz iz ograničenja žanrovskih klišea. Ipak, uz dovoljno introspekcije, sigurno će na narednim izdanjima naći izlaz iz sopstvenog vrzinog kola i dati slušaocu odgovor na pitanje „Šta ćemo sad?“.

Spisak pesama

1. Fasade (2:24)
2. Brigitte Bardot (3:21)
3. Praznik (3:15)
4. Tišina (4:29)