Queens of the Stone Age – Villains
Izdavač: Matador ( 25.8.2017.)
Producenti: Mark Ronson, Mark Rankin
Trajanje: 48:00
Žanr: stoner rock, hard rock, boogie rock, dance-rock
Ocena: 8

 Američku tvrđu mejnstrim alternativu (uh!) drže tri čvrsta stuba: Dejv Grol, predvodnik svega što je ostalo posle grandža (ne računajući dva-tri preživela grandž benda), Trent Reznor, nadrndani bog mračnog podzemlja i Džošua Homi, riđokosi Elvis, pustinjski gazda koji non-stop oscilira između gitarskog šarmera i preozbiljnog komentatora svega oko sebe. Pre četiri godine, njegove „Kraljice kamenoga doba“ izdale su „…Like Clockwork“, kojim je sebi osigurao status izuzetno ozbiljnog autora, pomogao je šefildskim mladićima da im porastu cojones (vidi: Arctic Monkeys – „AM“), a u međuvremenu je uspeo da se dodvori i besmrtnom Igiju Popu. Najšareniji od pomenute trojke je tadašnji album Kvinsa morao da nastavi nečim što će svakoga oduvati s nogu, a kada smo saznali da će producent na novom izdanju Queens of The Stone Agea biti Mark Ronson, svi smo bili malo skeptični.

Kako to uvek biva sa genijalnim muzičarima, kad god smo bili skeptični, zeznuli smo se. I pored toga što je na momente ovo zaista najpristupačniji, ili ako baš želite, najpop album ovog benda, magija je tu i zrelija je nego ikada. Krešendo koji otvara „Zlikovce“, ujedno i prvu pesmu, odličnu „Feet don’t fail me now“, uvešće vas u ovo kompaktno izdanje iz koga nećete hteti da izađete nikada. Moramo da priznamo da su u redakciji mišljenja na početku bila podeljenja, mahom zbog toga što je čoveku potrebno par slušanja da ova đavolska ploča uđe u uši. Grubo podeljen na relativno brze i kompaktne riferske pesme koje povremeno asociraju na Led Zeppelin i polu-epske dramatične skoro-pa-elegije, „Villains“ pred vas stavlja skoro sve što su QOTSA radili u karijeri, sažeto, isfiltrirano i skockano u nešto manje od sat vremena.

Homi se sporadično razbacuje autobiografskim informacijama, o čemu ste verovatno mogli da pročitate na stranim portalima, ali zrelost sa tekstovima ne ostaje na tome, o čemu će biti reči kasnije (ako ne zatvorite ovaj tab, to jest). Prva stvar koja će vam doći do mozga kada album konačno legne gde treba je činjenica da je i pored Ronsonove produkcije ovo delo slojevito kao da ga je pripremala Nada Macura. Sintovi, slojevi gitara, pratećih vokala i melodija jasan su pokazatelj da je Queens of The Stone Age evoluirao taman kako treba. Ako pogledamo velike igrače koji su u poslednjih par godina izbacili album, a pripisuje im se epitet „gitarski“, svi nekako prestaju da budu „Vau!“ posle ovog albuma. Ovakvo stanje stvari nikoga ne treba da čudi, s obzirom na to da gitare potpisuju Homi, Din Fertita i Troj Van Liuven. Iako je to bio slučaj i na prethodnom albumu, njih trojica sada zvuče prilično „odomaćenije“ – u prvom planu su masni pustinjski rifovi koje odmah prate suptilne melodije sa gomilom pedala i produkcijskih fazona koji čine da deluju savršeno dozirano i nikako ne ometaju aranžmane i, što je važnije, potrebu pesama. Kopile rokabilija i panka „Head Like a Haunted House“ najkraća je pesma na albumu, ali služi kao savršen primer gorepomenute „odomaćenosti“ ove trojice u svojim ulogama. Zvuči kao sveže potpisani ugovor sa Đavolom u sred Nevade posle serije gubitničkih partija pokera. Ova numera je verovatno „najtanji“ deo šnicle zvane „Villains“, što govori o tome da je posredi album koji će se prepričavati.

Ako vas već ne oduva masno gitarsko igranje sa prve dve numere, kao prvi vrh albuma ističe se „Fortress“, skoro elegična pesma o razumevanju u kojoj ćete da se divite i aranžmanu i tekstu i melodiji rifova koja pliva negde sa melodijom Džošovog vokala i bukvalno vas nosi kao talas. Drugi uspon ovog albuma nastupa na drugoj polovini, od „Un-Reborn Again“ koja stoji rame uz rame sa „Fortressom“ pa sve do samog kraja koji maestralno zaokružuju „The Evil Has Landed“ i „Villains of Circumstance“.

Kada vas oduševe pesme, pa se udubite u tekstove, shvatićete da Homi nastavlja put koji je započeo sa „…Like Clockwork“, ali da se njegov ondašnji pesimizam ovde ne može videti ni lupom. Razumevanje, ljubav, životna mudrost à la „nemamo mnogo vremena, nema mesta za depru“, beznadežnost glupog društva i veze na daljinu samo su neke od tema koje Homi uspeva da utka u svoju muziku. Jasno je da ni pre 20 ni pre 10 godina, Džoš Homi nije mogao da piše ovakve pesme. Dok mnogi autori svaki malo mračniji izlet u podsvest bezočno nazivaju „zrelim“, džindžer Elvis može da se pohvali time da je ubo tu nevidljivu tačku kojoj svi autori njegovih godina teže. U kontekstu pomenutih stubova jenki alternative s početka teksta, Homi je uspeo nešto što Grolu izmiče godinama, a što Reznor tek posle serije (izuzetnih) previše dramatičnih izliva počinje da shvata tek na skorašnjim izdanjima. Neverovatna je i iskrenost u glasu dok se Homi hvata u koštac sa nekim od tema, poslušajte „Un-Reborn Again“ i „Fortress“ i čućete čoveka koji peva kao da, što bi rekao Dilan „nema ništa što može da sakrije“. I istina, postoji nešto skoro Dilanovsko kod Homija na ovom albumu. Teško je da poverujem da ću ikada videti riđeg Elvisa i Dilana u istom kontekstu, al’ eto nas. U isti mah skroman i drčan, Džoš Homi ovde ne peva kako bi nečija očekivanja bila ispunjena, on na ovom albumu svoje pesme ispostavlja tako da isključivo on služi njima. Iako su mnogi mislili da je ovaj album kompromis zbog škakljivog producenta, reklo bi se da je „Villains“ čak beskompromisniji od prethodnog remek-dela.

S muzičke strane, albumu se ne može zameriti gotovo ništa – repetitivnosti ima, ali je opet u službi pesama. Tu su, najpre, slojevi i slojevi instrumenata, fraza i deonica koje nikada ne biste očekivali od benda kao što je Queens of the Stone Age. Iako na prvi mah ne deluje tako (rekosmo, album će se uglaviti gde treba tek posle par slušanja), ovo remek-delo kompleksno je kao i „…Like Clockwork“, s tim što je prethodnik imao nešto veći diverzitet po pitanju stilova na albumu.

Sve u svemu, Džošua i ekipa su pred nas ispostavili još jedno remek-delo, čineći da QOTSA zaista budu upisani među najboljim predstavnicima čitave ove kulture o kojoj se ubismo drveći na ovom domenu. Treba pomenuti i umetnika Bonefacea koji je autor omota za ovaj i prethodni album Queensa, posebno kada pogledamo priloženi alternativni omot (za pre-order varijantu) ovog albuma koji apsolutno zaokružuje sve teme kojima se Homi bavi na albumu. U godinama pred nama, nadamo se da će Homi da iskoristi ovaj zalet genijalnosti i čašćava nas ovakvim albumima još dugo. Uostalom, za koliko albuma danas možete reći da će vam skoro svakog dana davati novu omiljenu pesmu? Što se autora ovog teksta tiče, QOTSA su sebe uzdigli na nivo inteligentnog roka koji se ne dostiže tek tako.

There’s no magic bullet, no cure for pain
What’s done is done until you do it again
Life in pursuit of a nameless prey
I’ve been so close, I’m so far away
It’s so hard to explain, so easy to feel
I need you now, nothing is real
Save me from the villains of circumstance
Before I lose my place

Joshua Homme, Villains of Circumstance

[youtube https://www.youtube.com/watch?v=fsqhJcGbaEI]

Spisak pesama:

1. Feet Don’t Fail Me
2. The Way You Used to Do
3. Domesticated Animals
4. Fortress
5. Head Like a Haunted House
6. Un-Reborn Again
7. Hideaway
8. The Evil Has Landed
9. Villains of Circumstance