Quasarborn – Novo oružje protiv bola (10. 5. 2023.)
Izdavač: Samizdat
Producent: Luka Matković
Trajanje: 39:35
Žanr: Progressive/Technical Thrash Metal
Ocena: 8.4
Beogradski Quasarborn je, kako su godine pokazale, najbolji kada posegne za nešto savremenijim, alternativnim izvorima inspiracije. Vidan napredak između debija „Odyssey To Room 101“ i „A Pill Hard to Swallow“ je to potvrdio svojim okretanjem skoro pa post-hardcore saundu, time unevši preko potrebnu raznovrsnost u do tada dosta konvencionalan tech thrash repetoar. U tome je, naizgled, i suština – kada su u žanru svi bendovi „nasvirani“, i prirodno vični tehničnoj izvedbi, i običnim smrtnicima nezamislivim songwriterskim akrobacijama, u završnici mogu da odlučuju samo kreativni detalji, u kojima se i nazire pravi karakter onoga ko stvara.
Niko, stoga, ne bi krivio slušaoca koji bi, na osnovu prvih desetak sekundi uvodne, istoimene singlice s friškog albuma „Novo oružje protiv bola“ , pomislio da se radi o uvertiri u neku opasnu tech death rendalicu. Iako je, u ovom konkretnom slučaju, u pitanju samo dobra varka, nedvosmisleno je tačno da su Luka Matković i ekipa – uporedo sa peglanjem zvuka, koji ovde zvuči kristalno jasno, ali čelično – otvorenog uma, i najvažnije, kolektivno, prigrlili savremene tendencije metal scene, te se, već u sklopu jedne stvari, zajedno sa utemeljujućim thrash-nukleusom mogu čuti i hardkor shoutovi, po power metalu poznate solaže, praćene trijumfalnim refrenima, ali i potpuno nova dominanta, koja se pre da svrstati u progresivni zvučni blok.
Ako bi se kao nekakav standard kvaliteta u domenu ove poslednje fuzije uzimali, na primer, rani Voivod, Mekong Delta, ili Coroner, a od novijeg, Demoniac i Vektor, Beograđani bi u tom nizu izgledali čak i pomalo tuđe, budući da cela stvar zvuči, u nedostatku boljeg izraza, svetlije. Optimističnija zvučna slika, potkrepljena naročito instrumentalnom kompozicijom „Ogledalo“ , koja najavljuje poslednju trećinu longpleja, svedoči evoluciji i sazrevanju sastava, koji je evidentno prerastao dane besomučnog nihilizma i, bez obzira na tehničnost, jednoličnog trešerskog rokanja.
Ako već sam naziv, i omot sa predominantno toplom paletom boja nisu bili dovoljni, da je u pitanju korenita transformacija najbolje svedoči i prva pojava lirike na srpskom jeziku, čija izvedba je Luki legla fantastično, čineći da bend zvuči prijemčivije nego ikada pre. Doduše, svu tu poetiku ličnih uspona i padova, antiratni sentiment i apstraktne introspektivne epizode od potpune irelevantnosti spasava isključivo način na koji su podate slušaocu, budući da, u liričkom smislu, tu nažalost, nema zaista mnogo toga što bi pažnju držalo duže od jednog-dva obrta celog albuma.
Naravno, kada se radi o sastavu ovog kalibra, jasno je da tu ne može biti ničeg estetski neprihvatljivog, bezukusnog ili lošeg. Stvar je pre u tome da nijedna linija teksta, niti tematska celina zbog svoje suštinske formulaičnosti ne „iskače“, tako da ostane u sećanju neki duži vremenski period, a jedini izuzetak ovome je zaista fantastična „Menja se“ , gde vokal u sklopu sa tekstom zvuči naročito ubedljivo, teatralno i moćno, uspevajući da približi turbulentna osećanja, nastala iz kapriciozne promenljivosti uslova i navika, koji strukturiraju ljudski život.
Uostalom, svi atributi na koje su naviknuti fanovi benda i dalje su prisutni – perfekcionistički precizna svirka, čas vratolomnog, čas nešto sporijeg tempa, koji diktira bubnjar Marko Danilović Tihi; potresni i razgovetni vokalni nasrtaji, u već dobro poznatom, impresivnom rasponu; kao i nenametljivi rifovi, vešto manevrirajući između progersko-trešerskih bezobrazluka. Sve ovo, upakovano u po običaju kvalitetnu Citadelinu zvučnu prezentaciju već sada stavlja Kvazare na listu kandidata za regionalni metal album godine.
