fbpx

-

Naslovna Autorski članci Recenzije Quasarborn - A Pill Hard to Swallow (2020)

Quasarborn – A Pill Hard to Swallow (2020)

Quasarborn - A Pill Hard to Swallow

Quasarborn – A Pill Hard to Swallow
Izdavač: Self-released (24. januar 2020.)
Producent: Luka Matković
Trajanje: 49:19
Žanr: Progressive thrash metal
Ocena: 7,5

 

 

Kada napravite debi izdanje kakvo je “The Odyssey to Room 101” koje krasi i lirički i muzički koncept i puno jakih pesama, teško je novim albumom prabaciti preko ove jako visoke norme koju ste sebi postavili i prevazići očekivanja slušalaca. Da li je Quasarborn to uspeo novim albumom “A Pill Hard to Swallow“? Pa reklo bi se da negde jeste, ali u nekim slučajevima i nije.

S obzirom da album nema koncept oko koga se gradi, dalo se očekivati da ćemo dobiti dosta raznovrsniji proizvod od prethodnika, što se u ovom slučaju uspostavilo kao potpuno tačno. Bend je pokazao celokupan spektar svojih veština, uticaja, inspiracija, muzikalnosti i aranžiranja i dobili smo 10 pesama koje se dosta razlikuju jedna od druge, ali tako da se u svakoj od njih ipak oseća pečat benda.

Prva polovina albuma je udaračka, hitična, konkretna, nenametljiva, ali upečatljiva.
Sam početak s pesmom “Mamula” je izraziti in your face i izgleda kao odličan nastavak puta kojim se bend kretao na prethodnom albumu. Čak je inspiracija dosta slična jer se radnje odvija na o ostrvu na kom se nalazi zatvor kao i u pesmu “Château d’If“, a i za obe pesme smo dobili dosta slične sviračke spotove.

Naslovna numera “A Pill Hard to Swallow” je neobuzdana na svom početku, obogaćena jednim od najprijatnijih brejkova ovog benda (deo od 1:57 do 2:54) i suptilno ukrašena mnogim elementima koji se ne mogu primetiti na prvu,a ovoj pesmi daju dodatnu melodičnosti i masivnost, kao što su trube i prateći vokali, koji puštaju nešto nalik na ratne pokliče, a za sami kraj je ostavljeno agresivno metalsko zakucavanje s grmljavinom bas pedale, koje će slušaoce rado vratiti na početak numere.

Bastion” je daleko bolja bez spota, koji samo skreće pažnju i predstavlja ovu pesmu u nekom usiljenom mačo ruhu. Nije da ona nema te zajebano i oštre liričke i instrumentalne momente, ali su oni spotom dovedeni do banalizaciju, dok su u pesmi premoćni i uplifting, blizu nekog hardcore ili rap fazona. Korišćenje duvača je izuzetno iskusno i suptilno, prebačeni su u zadnji deo miksa, ali prelepo doprinose podizanju energije u drugom delu svakog refrena i proširuju zvučni spektar.

Identity Catharsis” jeste po automatizmu hit, startuje pamtljivim refrenom ima spontanu strukturu u kojoj sve do brejka nenametljivo teče i pripada istoj celini, dovoljno moćnih rifova i razloga da se dopadne ljubiteljima gitarskog zvuka, ali i dovoljno pitka da ne odbije ni druge slušaoce. Ipak, estetika pevanja i gitara u refrenu, kao da je više pisana za uvodnu špicu nekog crtaća, tipa Digimoni, nego da je stvarno pesma benda. Utisci o pesmi će biti podeljeni, jer nećete moći da ne zapevate ovaj zarazni refren, dok će vam u isto vreme izgledati kao neki nostalgični guilty pleasure (naravno ovo važi za one koji su uživali u ovi crtaćima).

Atlas“, pokazuje sav kvalitet i raskoš Matkovićeve produkcije. Gitare deru koru mozga, doboš udara u potiljak, bas vam trese utrobu, a na sve to vokal leže bez ikakvih smetnji, tako da se sve kristalno čuje, a u isto vreme bude veoma glasno i snažno. Kontrast strofa-refren je “bomba”, iako se stvore niodakle jedan iz drugog, sve to deluje veoma prirodno zbog iskusnog prelaza od 4 tona. Da, prirodna neočekivanost, to je možda najbolja konstrukcija za opis.

Nothing” ima možda najiskreniji tekst na albumu, koji pokaže gomilu užasa postojanja i nemilosrdnosti kosmosa, naspram koje stoji pojedinac koji traga za identitetom. Matković ovo odlično interpretira menjanjem boje glasa i načina pevanja, a kompletan bend smenjivanjem brzih rifova i masnih gruvova. Ipak, kako “Atlas” ima prirodan ulet u refren, tako u ovoj pesmi nalazimo male probleme s istim, jer u svaki upadnemo baš na prepad, mada to možda može biti i u skladu s gore pomenutim sukobom. Takodje, solaže ovde fino prave još jedan kontrast, ali reklo bi se da su one svetlije oktave, potpuno suvišne u ovakvoj numeri. Iako kratko traju, one potpuno zbune i ne priliče ovakvoj tematskoj pozadini.

Stalemate with Suicide” otkriva još novih dimenzija u kojima Quasarborn stvara. Pre svega u Lukinoj vokalnoj interpretaciji u dubokom registru koji je pride potpuno klin. Ovo oružje treba više koristiti, pogotovo u delovima kad se tekstom treba opisati bezvoljnost. Pesma dugačka 9 minuta nije ni rifovski overkill, ali nikako nije ni repetitivno dosadna i poseduje interesantna brejk rešenja s trubama i ponovo Lukinim čistim glasom iz koga se ponovo uskače u čist gnev, masivan zvuk, brz tempo i oštre bubnjarske udarce, ovaj put dobro sasečene veselijim tonovima i pevljivom strofom, kao olakšanjem koje možda kraj života može pružiti. U samoj završnici bend pušta pakao napolje da bi se sve mirno ugasilo razloženim gitarskim akordom. Uzbudljiva i jako, jako slojevita vožnja.

Ascent” dolazi ko kec na deset. Bend bi možda mogao da pokuša da napravi celu pesmu koja bi posedovala ovakvu energiju i atmosferu, jer im zaista lepo leži i nešto sporiji tempo kroz koji se provlače mirne i svetlije melodijske deonice. Kakav odmor za mozak na pravom mestu. Ovo bi možda bio pravi put ka još progresivnijem metal zvuku od ovog koji sada poseduju.

Clouds” je možda pesma koja poseduje najmanje upečatljivosti i konkretnosti na ovom albumu. Nema gitarskog rifa koji će vam zvoniti u glavi, predrefren je delom neartikulisan, a pride je i sve nekako hladno. Stvar iz njene prosečnosti vadi tema u refrenu i prateći vokali provučeni kroz puno reverba tako da stvaraju atmosferu kao da stvarno levitirate iznad tla, među oblacima.

Poslednja numera “Humbling” je takođe slaba tačka. Ovu numeru kao da nešto konstantno koči da prokine i ošamari vas, mada cinematic završnica koja se nadovezuje na poslednji refren predstavlja najmeditativniji uradak sastava, koji neverovatno prija ušima. Da on nije postojao, verovatno bi gomila slušalaca, ostala pod utiskom da joj je slušanje celokupnog albuma bilo naporno, kao ova pesma, što nikako ne bi smeo biti slučaj, jer je kompletno izdanje daleko iznad toga. Pazite s izborom poslednjih numera!

Album je potpuno dorastao svom prethodniku, ali su poslednje dve numera (i delići 4. i 6.) njegova Ahilova peta. Bend je još više eksperimentisao nego na debiju, što je donelo fantastične rezultate, koji se vide najviše u u “A Pill Hard to Swallow” i “Stalemate with Suicide”. Takođe, ovaj album poseduje dve pesme koje su najbliže hitu, što je ovaj bend ikada prišao, a to su “Bastion” i “Atlas” koje su bile sjajan izbor za singlove. Dakle, više dobrih pesama, ali kao celina “The Odyssey to Room 101” ipak bolje radi posao.

Quasarborn je otvorio mnogo novih vrata svog zvuka i sve slušaoce zaintrigirao time kroz koja će od njih proći. Ako smo na debi albumu imali jedan bend koji napada iz svih oružja, sada imamo jedan dosta proračunatiji pristup stvaranju koji donosi više plodova, samo je potrebno da bend dodatno iskristališe svoj izraz, da bismo na osnovu samo par tonova mogli reći da to je Quasarborn. Mi jedva čekamo da vidimo šta će biti dalje, jer momci ne prestaju da iznenađuju.

Lista pesama:

  1. Mamula
  2. A Pill Hard to Swallow
  3. Bastion
  4. Identity Catharsis
  5. Atlas
  6. Nothing
  7. Stalemate with Suicide
  8. The Ascent
  9. Clouds
  10. The Humbling