Presing – Skrivena planeta: Najbolje od Presinga
Izdavač: Ammonite Records ( 19.6. 2013.)
Producenti: Darko Stanojević (remastering)
Trajanje: 73:13
Žanr: alternative/funk/garage/experimental/post rock
Ocena: 9

 Da nisu svi bendovi zvezde, obasjane sjajem komercijalnog uspeha i slave, već i planete koje treba otkriti i itekako ceniti pokazuje i jedna takva „Skrivena planeta“, kako i samo ime kompilacije najboljih radova beogradske grupe Presing kaže.

Pričajući o svom omiljenom bendu, The Fall, John Peel je rekao da su „uvek su različiti, uvek su isti“, a ta raznolikost kao konstanta je nešto što je primenljivo i na primeru Presinga, iako su snimili deset puta manje albuma od čuvenog mančesterskog benda. Druga konstanta Presinga je i autorski dvojac ‒ vokal i tekstopisac Zoran Radović Kiza (vokal) i gitarista i glavni autor muzike Vladimir Marković Kraka ‒ tako da i pored svih promena, parafrazirajući Mark E. Smitha iz pomenutog benda, ako su u bendu Kiza i Kraka i „vaša baka na bongosima“ onda će to definitvno i biti i zvučati kao Presing.

Ovaj autorski tandem, računajući vokala kao tekstopisca i gitaristu kao autora muzike, je verovatno najbolji još od pojave Caneta i Antona iz Partibrejkersa, ali da na današnjoj sceni nema još mnogo Jagger-Richardsa pokazuje činjenica da osim pomenutih Žurkolomaca i Goriboraca Aleksandra Stojkovića St-a i Željka Ljubića Pitija, Kiza i Kraka gotovo i da nemaju konkurencije. Ono što takođe vezuje ova tri benda je i konstantno kuburenje sa promenama postava, posebno kod ranija dva sastava, dok su treći u shvatili da je bolje sprijateljiti se sa kompjuterom u odsustvu boljeg rešenja.

Presing je dvadeset godina od objavljivanja debitanskog albuma obeležio kompilacijom najboljih radova. Ipak, kao bend sa jakim artističko-autorskim pečatom i albumima koje treba slušati kao celine od prve do poslednje milisekunde, secirati opus Presinga u ovom slučaju je u funkciji retrospektive namenjene više novim fanovima, nego onim starim. To, naravno, nije novina, jer jedna od glavnih funkcija ovakvih izdanja i jeste uvod u rad jednog benda onima koji će tek doći do originalnih albuma, ali i „sažvakati“ celokupni opus u jednom pakovanju za one kojima je albumski format preveliki zalogaj.

Prvi deo kompilacije čine šest pesama sa prvog albuma dugog naziva, „Priča o totemu, duhu koji hoda, psu i razočaranoj ženi”, među kojima je najdominantiji fank prizvuk sa štihovima „Mačo“, „Oboje“, i „Šurikeni“. Još tada, posebno u instrumentalu „Devet i po“, videla se želja za improvizacijom i eksperimentisanjem kao načinom probijanja žanrovskih klišea, što pokazuje i „Mamutska brda“, snimak sa nikad objavljenog (a ni komplenon snimljenog) drugog albuma Presinga, koji i dalje golica maštu o tome kako bi zvučao taj drugi album, sa spojem violinskih pasaža sa garažnim zvukom.

Zatim na red dolazi pravi drugi album, „600 nebo“, definitivno jedan od najboljih albuma u prethodnoj deceniji, ali za razliku od prvenca, sa, nažalost, mnogo slabijom konkurencijom za istu poziciju. „600 nebo“ predstavlja bend u dosta eksperimentalnijem i žanrovski relaksiranijem okruženju u odnosu na prvenac. Tu su neke od najpoznatijih pesama Presinga, „Ritam u kome stojiš“, „Plastikmen“, „Povorke odgovora“ i „600 nebo“, u kojima se Kraka latio poigravanja sa štimovima i harmonijama, dok je Kizin vokal ubedljiviji nego na prvencu.

Pesme sa ne zadugo poslednjeg studijskog albumom, “Zanos bez snova”, donose smireniji i kamerniji zvuk u odnosu na prethodne pesme, sa upotrebom raznovrsnih instrumenata (gudači, akustične gitare, saksofon, flauta, truba) kao što se može čuti u nadrealnoj “Buđenje u šibici”. Korišćenje distorzije je minimalizovano i dosta je produkcijski ispolirana i stavljena u drugi plan, što se može čuti u “Korenu snova”. Jedna od najzanimljivijih iz te faze je i “Staklena planeta”, u kojoj možete čuti kako bi zvučao Public Image Ltd. na srpskom, s obzirom da Kiza nedvosmisleno zvuči kao John Lydon.

No, upotreba raznovrsnih instrumenata nije bila najuspešnija, makar kod ovog slušaoca, u naslovnoj pesmi, „Zanos bez snova“, glavna tema na saksofonu u sebi ima neku narodnjačku crtu, pa bi tih tridesetak sekundi koliko zauzima u pesmi izdvajio kao najlošiji momenat na kompilaciji, i verovatno jedini u celokupnom opusu benda. Nakon ovog albuma, bend je prestao sa radom, da bi se krajem 2011. okupili i objavili dva nova singla, epifaničnu „Zvona se uklapaju sa suncem“ i cyberpunk-rockerska „Robot čioda“, obe sadržeći uplive elektronske muzike, muzičkim spektrom kojim se bend do sada nije previše bavio.

Sa novim pesmama, Presing pokazuje da su i dalje uvek različiti, a u isto vreme uvek isti, te sa nestrpljenjem treba čekati novi studijski album. I sam bend je nikad zreliji i nikad kompaktniji, a ove dve pesme su plod upravo te zrelosti. Treba pohvaliti i trenutnu postavu benda, iako sama činjenica da je neko član Presinga samo po sebi garant muzičkog kvaliteta. Zato do novog albuma, ako ste već fan, ova kompilacija će vas podsetiti zašto je Presing najbolje čuvana tajna domaćeg rocka. Ako to tek treba da postanete (sram vas bilo, nije vas ni bilo), još uvek nije kasno.

Spisak pesama:

1. Mačo (2:45)
2. Oboje (2:40)
3. Sve zvezde (4:36)
4. Ona vreba (3:17)
5. Devet i oo (9:30)
6. Šurikeni (3:10)
7. Mamutska brda (3:46)
8. Ritam u kome stojiš (3:29)
9. Plastikmen (4:32)
10. Zbogom kamikazo (3:50)
11. Povorke odgovora (4:07)
12. 600 nebo (3:16)
13. Koren snova (3:37)
14. Zanos bez snova (3:20)
15. Marija (4:24)
16. Budjenje u šibici (4:33)
17. Staklena planeta (3:07)
18. Zvona se uklapaju sa suncem (2:28)
19. Robot čioda (3:17)