Praznina – Podsvesno mrtav / Nedostižni zenit (13. 02. 2023.)
Izdavač: Hammer of Damnation
Producent: Within Cells (Szabolcs Kéringer)
Trajanje: 34:01
Žanr: Black Metal
Ocena: 7.8
Kako je na trenutnom stanju balkanskog black metal terena značajniji kreativni pomak u potpunosti nezamisliv (sa ogromnim izuzetkom ekipe iz BiH, centrirane oko ličnosti Ainula Iblisa, čiji trud valja pozdraviti), mladi izvođači, koji tek preuzimaju plamen, moraju se, uz neznatnu epohalnu korekturu, obraćati istim izvorima inspiracije kao i prethodne generacije. Problem vrtenja istih deset bendova dobro je poznat svakom metalcu – Burzum, Mayhem i Horne postali su neizostavan deo plejliste svakog blackera, što samo po sebi nije nimalo problematično, dok ne udari realizacija da je svaki njen sledeći obrt identičan prethodnom. Retko se među tim uticajima nađe poneko originalnije, manje poznato ime koje itekako doprinosi individualnosti zvuka savremenih bendova i projekata, ali u većini slučajeva, uzori ne idu dalje od do kraja izlizanog neo-paganskog repetoara i drugorazrednog, mehaničkog autputa kanala poput Black Metal Promotion.
U domenu „mejnstrim“ blacka, posle ispadanja iz mode DSBM-a, postranjivanja disonantne avangarde, i standardizacije atmosferične struje krajem 2010-ih, jedini distinktan i prepoznatljiv zvuk koji je održao identitet kroz godine jeste poljski, gde je za najsavremenije tendencije mahom odgovorna scena oko bendova Kriegsmachine i Mgła. Ovi bendovi se izdvajaju kao daleko najkvalitetniji „mentori“ novoj generaciji blackera, pružajući modernizovanu, nedžentrifikovanu viziju crnog metala, koja nije kompromitovala svoju oštricu kako bi se dodvorila velikim metal lejblovima.
Kritika koja se ponajviše upućuje one-man projektu Praznina, iza kojeg stoji multi-instrumentalista i autor Deimos, poreklom iz Ade, slična je po tonu onoj, koju pred svaki nastup u komentarima ostavljaju provokatori, u nameri da razbesne fanove sličnih adepta poljskog zvuka, poput Uada, Gaerea i Groza. Targetirajući neospornu sličnost, prvi redukuju rad svih ovih projekata na status blede kopije, koja parazitira na uspehu autentičnog songwritinga Mikołaja Żentare, isterujući nekakvu kosmičku pravdu, dok maskirana gospoda, u inat svetu, žanju plodove uspeha, svirajući na evropskoj klupskoj sceni i festivalima. Stvar je u tome da se često zaboravlja na to da je ovakav odjek svojstven skoro svakom velikom izvođaču, te da je cela situacija samo stvar perspektive.
Na Prazninine urgentne, melodične rifove i kristalno čistu produkciju, daleko najbolju za one-man bend sa naših prostora, se s jedne strane može gledati kao na slučaj kopiranja tuđeg stila, ali je u biti daleko produktivnija i dalekosežnija ona vizura koja će zvuk projekta videti u kontekstu novog talasa black metala u razvoju. Na kraju krajeva, kontinuitet scene je tekovina iz njenih najranijih dana, kao što svedoče sačuvane prepiske bendova i crno beli zinovi, gde se podražavanje zvuku velikana poput Bathory i Hellhammer uzimalo kao adut, koji udostojava bend statusa „istinskog“ („true“) člana andergraund scene, iako se danas na ovaj vid davanja poštovanja gleda sa visine.
Isto kao što je ozloglašeni Burzum svojevremeno omogućio Paysage d’Hiver, ColdWorld, Lustre i Gris – koji su, ubrzo nakon kraćih perioda „imitacije“ dali individualne doprinose žanru nekim sušto svojim rešenjima – tako se i u materijalu sa Prazninina dosadašnja dva EP-ja, Podsvesno mrtav (2022, Hram Sumpora Records) i Nedostižni zenit (2022, samizdat), sabranih na jednom disku u luksuznom, limitiranom slipcase izdanju brazilskog lejbla Hammer of Damnation, naziru elementi koji nagoveštavaju bujajuću individualnost izraza. Vičan tekstopisac, koji takođe savršeno vlada umetnošću blackerskog rifa, Deimos svoja nihilistička razmatranja demonstrira bez uvoda i pauze, poentirajući od starta valovitim, neprekidnim tremolima.
Jasnoća vizije odražava se kroz monolitan, oštar zvuk, koji ne varira drastično trajanjem oba izdanja. Programirani bubnjevi koji tako ne zvuče su još jedan faktor koji valja pozdraviti, a isprva nedostajući „ljudski“ element, sposoban da razbije mehaničnost, pojavljuje se već na drugoj polovini diska. Obiman zid zvuka, za čiji je tehnički deo zadužen producent Within Cells (Szabolcs Kéringer), podat je s pažnjom prema najmanjim detaljima, gde najviše briljiraju stvari, „Večna.Hladna.Prazna.“ i „Patnja.Sjeta.Bol“ (čiji su nazivi, izgleda, neobična, suptilna referenca na opus benda Revenge). Rastuća tenzija, data kroz hladne uvode srednjeg tempa, prelazi iz flegmatičnog kasa u juriš, jašući na talasu egzistencijalnog umora, pa zatim paničnog trzanja, dočaranih kroz tešku liriku.
Neuroza, pusti bes i žalosna nemoć evidentni su od stadijuma vizuelne direkcije do poslednjeg tona materijala na disku. Sablasne kreature sa omota – prva nastala iz pera austrijskog umetnika iz 19. veka, Alfreda Kubina, a druga od strane perspektivne lokalne autorke i pripadnice scene, Katabasis – ilustruju bespomoć i očaj zvuka benda svojom grotesknom pojavom, kojoj su zajednički dojam senzorne depriviranosti, neudobnosti i apsurda.
Apostrofirajući letargične, depresivne i atmosferične elemente, ponegde i kroz naraciju, Deimos razume da black metal nije samo meso, treš i satanizam, već da poseduje snažan izražajni potencijal, koji koristi da dočara apsurd ljudskog stremljenja ka višim ciljevima, kulminirajući suicidom protagoniste na samom kraju drugog EP-ja. Naravno, nemoguće je posmatrati oba izdanja izvan dalekosežnog uticaja savremene poljske scene, ali je, barem u pogledu demonstracije veštine, Deimos osigurao sebi mesto kao vešt izvođač i interpretator, pred kojim stoji težak zadatak da kapitalizuje na svom prvobitnom uspehu, i iskoristi svoje autorske adute kako bi razvejao stagnantnost domaćeg crnila nečim istinski svojim.
