Polywhy – Wanton Lust (12. 9. 2023.)
Izdavač: Idiotski internat
Producent: Luka Matković
Trajanje: 26:11
Žanr: Post-Hardcore / Mathcore
Ocena: 8.8
Novosadskom bendu Polywhy nije potrebano posedno predstavljanje među onima koji su „na ti“ sa domaćim andergraundom. Dobar, urgentan post-hardcore sa interesantnom vizuelnom direkcijom je glavna odlika sastava koji se, uz neizbežne promene postave, šaku singlova, i zapaženo, kratko i slatko EP izdanje, Don’t You Want to Use Me, predao živim nastupima, odlazeći na mini turneju po evropskim HC-podrumima. Longplej Wanton Psalms je njihov prvi punokrvni izraz, u izdanju izuzetno kvalitetnog indie-lejbla, takođe iz Novog Sada, Idiotski internat, koji, na sreću slučajnih prolaznika, svodi „matematiku“ na minimum, prezentujući angažovanu i žestoku post-hardcore vrtešku u trajanju od nekih četrdesetak minuta.
Intro-outro koncept je dobro poznat slušaocima ekstremne muzike – obično ambijentalni komadi koji zaokružuju izdanje služe kao astmoferični uvod u samo „meso“, jeste trop koji postoji već možda previše dugo, te je utoliko slađe kada bend odmah „pređe na stvar“, kao što je slučaj ovde. Ni manje ni više, već „Scalp Me“, traži prva pesma, ne časeći časa da se sunovrati u powerviolence kidačinu sa grčevitim, izlomljenim ritmovima, dajući se ubrzo zatim u pravi pravcati blackgaze rif, što je usmerenje koje post-hardcore bendovi sve slobodnije prisvajaju od sredine prošle decenije, oslobođeni tereta suvišnih metalskih konotacija. Za njom ne kaska ni squelch propratne, „Alpha Romeo“, koja, po zavetima žanra, nema apsolutno nikakve veze sa čuvenim proizvođačem automobila, osim nategnuo metaforičnog pokušaja bežanja subjekta od praznine sopstvenog bića.
U ovom trenutku, doduše, postaje i jasno da album poseduje određeni narativni okvir, sugerisan nazivom. Lirika, koja nalikuje mračnom potoku svesti mračnijeg spektra post-hardcorea, naizgled nema nekih naročitih odskakanja od uobičajenih motiva narušene telesnosti, mentalnog meteža i upitne, porozne subjektivnosti koja se bori sa sopstvenom nestabilnošću, ali se, naročito pri samom kraju izdanja nazire sve jasniji fokus na volatilnoj seksualnoj frustraciji, prožimajućoj i proždirućoj naratora.
Pravo nasilje čuči skriveno među zidovima buke i gorućeg, klizećeg melodizma kao na „Shroud“, koja pulsira, potpuno ogoljena kada se kroz distorziranu viku pravovremeno promalja, jednom od dva puta za ceo album, izuzetno kontrolisan čisti vokal, koji umanjuje želju za bilo kakvim kritičkim pristupom, i zahteva da se u njemu uživa takvom kakav jeste – čitaoci koji su slušali Saosin znaće dobro o kakvom se emotivnom naboju se radi.
Stvari su kompaktne, suvišno je reći dinamične, ali i potentne u pogledu epizodičnog storitelinga, kao na „Botox“, gde kompozicija odgovara degradaciji govornika, i njegovom na propast osuđenom pokušaju da opravda sopstvenu bolesnu požudu pred Drugim. Oplemenjeni težinom metala – uvod u „New Guilt“ bi, uz blagu rekontekstualizaciju, mogao komotno da se uklopi u album Mgłae – Polywhy opisuju cikličnost fizičke privlačnosti, svodeći je na spektakl tupe repeticije i pohote bez smisla. Uzdižući ovu mehaniku pokreta do kolosalnih dimenzija, razgovor gitara se nastavlja u „Canyon“, dostižući poslednje stepene deterioracije, dok se bas uzdiže i spušta, najavljujući epsku kulminaciju, potcrtanu poslednjom pojavom čistog vokala. Kakva šteta što ga samo nije bilo više.
Fizički disk je predstavljen bez mnogo pompe, očigledno uspešno sledujući „manje je više“ formulu te vas, pored upečatljivog logotipa izdavačke kuće, u bukletu standardnog jewel casea čekaju tek distorzirana fotka benda, par egzistencijalno usmerenih redova teksta, i minimalistično stilizovan crni disk. Uostalom, više nije ni potrebno, jer jednom bendu, koji je pravo osveženje za našu scenu, za prenošenje svojih ideja nije potrebno ništa više od jakog muzičkog izraza.
