-

NaslovnaAutorski članciRecenzijeNiko Nikolić - Drugo Mesto (2020)

Niko Nikolić – Drugo Mesto (2020)

Niko Nikolić - Drugo mestoNiko Nikolić – Drugo Mesto
Izdavač: više manje zauvijek (15.12.2020.)
Producent: Pavle Nikolić
Trajanje: 37:48
Žanr: Indie Pop
Ocena: 7/10

 

Oscar Wilde je pod pojam pevanja uveo osećajnost i najsloženiju umetničku veštinu nazvao umećem muzičara. Dakle muzika kao izražajno sredstvo predstavlja harmonijsku sinesteziju vođenu tonalnom skladnošću i adekvatnošću instrumenata. Instrumenti su vođeni ulogama kako tehničkim tako i dramskim, ali jedan instrument zauzima zasebno mesto – ljudski glas. On predstavlja savršen instrument kroz utilizaciju, osećanja (melodija i dinamika) i ideje (tema i tekst). A pored toga samo pevanje lakše dopire do ljudskog srca imajući na umu to da svi posedujemo glas i da svi preko istog svakodnevno komuniciramo. Wilde je i pored ovakve kategorizacije proširio pojam pevanja i to posebno u sferi muškog, nazvavši ga dubokim utiskom osećajnosti. E sad pojam dubokog pevanja, kako vokalnog tako i emotivnog se naziva krunovanje (crooning) što bi na našem jeziku značilo pevušenje. Samo značenje reči bi bilo pevanje u mekanom i dirljivom maniru o stvarima koje su lične autoru, ali univerzalne i slušaocu, jer se radi o ljudskoj dimenziji koju svi posedujemo. Posebno moramo obratiti pažnju da je Wilde dubokom utisku osećajnosti za punoću emocije dao pevanje niskim, tihim ili šaputavim glasom, što je u kontrastu sa punoćom osećanja koje pevač pokušava da iznese. Kraće rečeno, postoji nešto inherentno revolucionarno u pevanju žene koja punim glasom iznosi svoje srce, ali i podjednako revolucionarno kada u pevanju muškarac odluči da šapuće.

Elem, ovaj tekstu posvećen je autoru koji ima vokalnog raspona, ali se ne oslanja preterano na tehnikalnost upotrebljavajući svoj glas sebi dosledno i sa ukusom. E sad, odakle početi. Jedna od najlepših stvari u vezi ovog izdanja jeste način na koji je autor uspeo da omekša naš tvrd i štur jezik. Ova potraga za rešenjem predstavljala je pravi problem sa kojim se Niko Nikolić bavio sve vreme kroz snimanje albuma “Drugo mesto“. Niko je jedan od kompletnijih autora sa domaćeg prostora, kako tehnički tako i po sentimentu. Posebno po sentimentu, zbog svog pop feeling koji prožima ovaj album od kojeg se Niko nije ustručavao niti okolišao. Na ovom izdanju je uspeo i tehnički ukrotiti svoje prog tendencije i simpatije prema komplikovanijim muzičkim formama, što zapravo nije lako. Autor se nije trudio da ima alternativan pristup ka pisanju i produciranju muzike, što je to poprilično osvežavajuće.

Pored očigledne sklonosti ka pop muzici, na ovom izdanju nailazimo na povremene upade tradicionalnih melosa koji su suptilno (ali ne previše suptilno) implementirani u pevanje. Igrajući se sa trilerima, Niko povremeno zvuči kao Zdravko Čolić, posedujući sličnu boju glasa i definitivno raspon, dok na trenutke krunerski zaplovi u sebe, promeni dramu i ohladi pesmu. Na ovaj način posle refrena u obliku tihog stiha ili bridža, menja emotivnu sliku i dinamiku, što ima i svoj nus efekat (pozitivan) te zbog povremene tišine glasni delovi zvuče glasnije.  Ovo se najviše ogleda u refrenima gde pevanje doseže vokalni krešendo.

Gitarski radovi na ovom albumu su fino osmišljeni, izbalansirani i usaglašeni sa ostatkom aranžmana. Na momente ipak stvaraju i kakofoniju dobijajući takvu zvučnu teksturu da postaju nerazlučive, čineći se poput jednog instrumenta. Aranžman je posebno bogat i izbalansiran, ne preterujući ni u jednoj dramskoj poenti na pesmi. Svaki deo traje onoliko koliko se oseća da bi trebalo. Aranžman je dinamičan i uzbudljiv.

Drugi deo albuma koji čine folkičaste “Golub snega” i “Vlašići” (na kojoj Dunja Mijačić iz benda Sitzpinker, gostuje kao prateći vokal), dreamy “Niko Nije Kao Ti” i “Peščara” i posebno hitičasta “Amerikanka“, predstavljaju bolji i pre svega sadržajniji deo albuma. Prva polovina nikako nije loša, ali se nekako stiče ustisak da je bolji izbor pesama završio nakon četvrte numere.

Što se tiče muzičke mape, ona je tu, ona je bogata i odiše naslušanošću. Slušalac će na ovom izdanju pronaći razne uticaje među kojima su Connan Mockasin, Kurt Vile, Devendra Banhart, gitarski evocirajući na Ruben Nielsona iz benda Unknown Mortal Orchestra, Vini Reilly iz Durutti Columna i Chris Rea, dok se Sufjan Stevens nalazi u nagoveštaju, a Weyes Blood u raspoloženju. Biće i onih koji će čim čuju chorus/phaser gitate, nažalost, odma zaključuju da je ovo nekako kopija Svemirka, iako Niko na ovom albumu pokazuje daleko veću pristrasnost prema sedamdesetima nego prema osamdesetima. Ne može se osporiti da postoje momenti kada se referira Svemirko, ili čak Mac Demarco,u raspoloženju, ali opet postoji toliko toga drugog da je takva referenca skoro zanemarljiva.

Spisak pesama:

1. Ništa lakše
2. Kanjon
3. Carigrad
4. Pola noći
5. Vlašići
6. Niko nije kao ti
7. Peščara
8. Amerikanka
9. Golub snega