Niflungar – Wolf Battalion EP (1. 2. 2023.)

Izdavač: Grom Records

Producent: Voden

Trajanje: 23:25

Žanr: Melodic Black/Thrash Metal

Ocena: 7.8

Videti da je stara dobra andergraund priča sa limitiranim kasetama i vinilima, solo-projektima, flajerima lejblova i distributera i dalje, ne samo vrti, već aktivno razvija, zaista ispunjava srce određenom toplinom. Jednostavno, neko se iscimao – da osmisli, odštampa i napravi tu opipljivu, pravu stvar; promoviše album po Bandcampu, Facebooku, ili čak uživo; ručno potpiše i otpremi. Iako definitivno nije ono što je nekad bila, kultura fizičkih izdanja koju, pored blekera, čuvaju još eventualno grind, noise i, začudo, K-pop scena, predstavlja pravu malu oazu autentičnosti u doba dominacije striminga i sveproždirućeg video singl-formata.

Kao jedan od najvažnijih  takvih lejblova u regionu, Grom Records svojim izdanjima pristupa sa dužnom pažnjom, koja se, naravno, tiče i selekcije bendova. Postoji određena počast u tome da budeš izdat za istu kuću koja je svojevremeno štampala blekerske klasike kao što su Beastcraft i The Stone, a sada je odgovorna i za katalog legendarnog Bombardera, i verujem da je Koscheiju Bessmertnom, čoveku iza solo-projekta Niflungar, na koji je ovaj put pao izbor legende domaćeg metala, Milana Rakića, itekako jasno s kakvim nasleđem ima posla.

Poreklom iz Novog Sada, Niflungar iza sebe ima par EP-jeva, i jedan longplej, Rebirth of Salem, kojima je pored zavidne veštine  i sklonosti ka melodic black zvuku, demonstrirao istrajnost i želju da opstane izvan okvira demo-projekta, čemu svedoči eksponencijalni rast u kvalitetu pesama i zvuka.

U tom smislu, najnovije EP izdanje, Wolf Battalion, ne odstupa od uočene tendencije, ali takođe uspeva da prevaziđe neka od tematskih opredeljenja projekta koja se ne mogu pohvaliti naročitom originalnošću. Stagnantne teme paganizma, prominentne u našem blacku početkom 2000-ih, začudo, i dalje opstaju kod nas, uprkos tendencijama svetske scene, koja korača u nekom sasvim drugom smeru, te istraživanja introspektivnije, mizantropske tematike sugeriše želju za napretkom, i jak eksploratorski poriv. Naravno, vukovi na omotu i zvučan, ali ne naročito inspirativan naziv izdanja stavljaju do znanja da u pitanju nije nagli prekid, već postepeni preobražaj, ali sa takvom regionalnom zaostavštinom, to se i moglo očekivati.

Tražeći, doduše, rešenje u izolaciji i eskapizmu, pre nego hobsovskoj koncepciji države-Levijatana, Niflungar pozajmljuje čuvenu maksimu „Homo homini lupus est“, tvrdeći da su ljudi verni svojoj esenciji tek u meri u kojoj stavljaju jedni drugima nož pod grlo. Kraći uvod malo bržeg tempa, koji prelazi u napetu strofu sa mističnom atmosferom ponavlja se nekoliko puta, dok glas Koscheija odjekuje šumom, neodoljivo podsećajući na prvog vokalistu ukrajinskog benda Lucifugum, Faunusa. Jedna od najmanje trešerskih pesama na izdanju, ova može da se pohvali fantastičnom bas-linijom u bridžu, i melodijom koja, iako bi se savršeno uklopila u neki depressive black metal opus, ovde zvuči adekvatno tragično, lepo uvodeći u završni, „poljski“ rif – inače, jedan od najupečatljivijih na albumu.

Iako već druga traka otkriva da je zvuk, u pogledu masteringa, u određenoj meri neujednačen, obzirom da svi instrumenti zvuče čistije i oštrije, sa većim akcentom na višem registru, ovo ne kvari utisak previše i, štaviše, pogoduje njenoj agresivnoj, režućoj naravi. Kaskajući kroz uvod, preko prelaznog tremola, koji u dva navrata ubrzava napredak, stvar ubrzo dolazi do sjajnog pasaža srednjeg tempa, dok Koschei slavi strašnu sudbu svojeg kletog, giljotiniranog neprijatelja.

Zaokružena jakom solažom,  ova traka uvodi u najjarkiji deo EP-ja – ujedno i zaključak dvodelne „In the Name of the Blade“ storije, sa već ustaljenim obrascem, gde se norveško rifovanje smenjuje trešerskim razvaljivanjem. Ovde, postaje jasno da su sukobljeni borci zapravo deo gladijatorske arene, gde se krv proliva pod budnim okom gospodara – svojevrsne personifikacije zakona jačeg – koji bira najsmelije i najsurovije, kako bi se ovi sutra borili za njegove ciljeve. Ali, baš kao i u Hobsovoj zamisli, ovde nema reči o višoj motivaciji ili dobrim namerama već, radije, o pukoj destruktivnoj i pokoravajućoj naravi, dobro oslikanoj nemilosrdnim zvukom.  Odjekujući vokal, i povratak nešto raspršenijoj, gustijoj produkciji odgovara nadzorničkom motivu , a skladni završetak, odjekujući samim imenom ove kratke priče ostavlja utisak u saglasnosti sa udarničkim naletom finalnog rifa.

Obećana treš eksplozija, naravno, ostaje za kraj, gde, u maniru legendarnih blackthrashera Aura Noir, Koschei poentira na „Forever Cold“, pevajući o neminovnom utihnuću svih dobrih i pravednih ljudskih stremljenja u hladnom okeanu smrti. Kao manifest, traka je, iako dosta repetitivna, baš zato učinkovita u prenošenju poruke, koja, taman kada se zarije duboko u svest slušaoca, biva upregnuta u sjajan outro, kao krojen za zaključnu deonicu – užurban, urgentan, i đavolski energičan.

Kao celini, dakako, Wolf Battalion EP-ju je definitivno mogao poslužiti još pokoji termin u produkcijskoj radionici. Zvuk je, na momente, dosta neujednačen, negde glasniji, a drugde dalek i razvodnjen. Već pomenuta vizuelna direkcija, iako izvedena maksimalno kompetentno, ne donosi, barem u okvirima žanra, ništa suštinski novo. Ali uz sve ove rezerve, ne treba ispuštati iz vida da je, iz skromnih početaka malog demo-projekta, Niflungar izrastao u iskusnog borca na domaćoj ekstremnoj sceni i da bi, sa nastavljenim, stalnim rastom u pogledu kvaliteta songwritinga, i poželjno, punom postavom, bend mogao da u analima domaćeg black metala zauzme mesto uz veličine poput The Stone, ili All My Sins.