-

NaslovnaAutorski članciRecenzijeNick Cave & Warren Ellis – Carnage (2021)

Nick Cave & Warren Ellis – Carnage (2021)

Nick Cave & Warren Ellis - Carnage

Nick Cave & Warren Ellis – Carnage
Izdavač: Goliath Enterprises Limited
Producenti: Nick Cave, Warren Ellis
Trajanje: 40:04
Žanr: Alternative rock
Ocena: 10

 

 

U decembru, preko svog sajta The Red Hand Files, Nick Cave je nagovestio slušaocima da ima u planu novu ploču. Prosto je napisao: “Vreme je da uradim novi album”. U januaru je objavio kako je sa saradnikom Warrenom Ellisom bio u studiju kako bi na njemu radili i otkrio njegov naziv – “Carnage“.

U februaru, na molbu jednog obožavaoca da dobije detaljnije informacije o “Carnage”, Nick je otkrio da je reč o “brutalnom, ali predivnom albumu ugrađenom u zajedničku katastrofu”. Sve ovo je jako obradovalo slušaoce, međutim, zaista je retko ko mogao da pretpostavi da će već krajem februara biti u prilici da čuje to delo. Cave je tog februarskog dana, iznenada, objavio na svom Instagram profilu da se “Carnage” emituje na Bad Seed TeeVeeju, čime je iznenadio svoje slušaoce i zatekao ih potpuno nespremne.

Međutim, pravo i ono najslađe iznenađenje sledi pri slušanju albuma. Prva pesma, “Hand of God“, počinje prilično mirno, ne nagoveštavajući bilo kakav zaplet. Međutim, nakon što Cave otpeva stih But that kingdom in the sky, praćen zvukom koji kao da nas upozorava da ulazimo u neki drugi, nepoznat svet, kreće instrumental koji zvuči gotovo robotski. Caveov prodoran glas i ta neobična muzika stvaraju slušaocu pred očima mračne scene koje kao da su istrgnute iz neke mitske priče. Vrlo je lako zamisliti sve o čemu se u pesmi govori – tu nemirnu reku i njenu struju koja nemilosrdno jurca, naratora na obali koji se sprema da njom zapliva i prepusti se njenim činima, dečaka koji peva na mostu, seljake u poljima, i sve je obojeno nekom napetošću, iščekivanjem. Toj atmosferi doprinose i prateći vokali za koje se čini da pokušavaju da prizovu tu Božju ruku. Sve to zadaje udarac slušaocu i potpuno ga pomera, ostavljajući ga sa osećajem kao da je ta burna reka prostrujala kroz njegov organizam, puštajući ga da iščekuje ono što sledi u sledećih sedam pesama.

Već nakon prve pesme jasno je da je u pitanju album koji, iako je donekle po zvuku sličan trilogiji koja mu prethodi, istovremeno sadrži nešto potpuno novo. Za to je svakako u velikoj meri odgovoran Warren Ellis, koji ima sposobnost da, poigravajući se sa svakim instrumentom koji mu padne pod ruku, stvori zvuk kojim savršeno dočarava željenu atmosferu. Posebno je interesantno uporediti ga sa prethodnim albumom, “Ghosteen“, iako je to album celog benda, dok je “Carnage” delo samo Cavea i Ellisa. U pitanju je veoma nežan, ličan i bolno iskren album koji vam se polako uvlači pod kožu, čekajući da mu se, malo po malo, potpuno prepustite i osetite svu njegovu čaroliju. Sa “Carnage”, međutim, to nije slučaj. On ne čeka previše da ga vi osetite. On vas napada, protrese, ostavljajući vas zblanute da se sastavite i shvatite šta vas je snašlo, a to sve uspeva već pri prvoj pesmi, dalje samo održavajući taj osećaj.

Album je, takođe, mračniji od prethodnog i u njemu je sve vreme prisutna neka tenzija. Međutim, tom verno dočaranom, nepredvidivom svetu punom potresa, suprotstavljeni su ljubav, nada, pa i humor, a upravo taj sukob stvara uzbuđenje koje je prisutno tokom slušanja albuma. U “Old Time“, prisutan je osećaj nestabilnosti i čežnje za nekim starim vremenima, potpaljen pulsirajućim instrumentalom koji jako podseća na zvuk Grindermana. Ipak, prisustvo druge osobe kojoj Cave daje do znanja da je uvek blizu nje gde god da je ona, čini ovu pesmu toplijom i na momente erotičnom. Ta druga osoba, zajedno sa laganom melodijom, takođe ublažava uznemirenost u “Albuquerque” koja se, sa rečima poput And we won’t get to Amsterdam / Or that lake in Africa, darling / And we won’t get to anywhere / Anytime this year, darling, može komotno proglasiti korona pesmom.

Ipak, taj kontrast između svetlosti i mraka je verovatno najevidentniji u “White Elephant“. Reč je o veoma nametljivoj numeri koja lako grabi pažnju, zračeći nasiljem i nemilosrdnošću koji su, doduše, protkani Caveovim humorom upakovanim u stihu I am a Botticelli Venus with a penis / Riding an enormous scalloped fan. Međutim, negde na polovini, ta surovost se prekida i pesma kreće u potpuno drugom pravcu kada kao da dolazi do katarze, oslobađanja, slavljenja života uz reči A time is coming / A time is nigh / For the kingdom / In the sky. Ova duboka vera u nebesko kraljevstvo, koja se čini da ima ulogu pronalaska mira, prisutna je i na drugim pesmama na albumu, počev od prve. Time se na neki način ovaj album nastavlja na prethodni, gde je pronalazak sopstvenog mira jedan od glavnih motiva.

Ono što je na ovom albumu takođe primetno, a razlikuje se od prethodnog, je veća kontrola Cavea nad svojim pesmama. Nema više podrhtavanja glasa, Nick peva sigurnije, prodornije, odsečnije. A onda, kad odluči da zapeva tiše i nežnije, a Warren malo stiša buru stvorenu tim neobičnim zvukovima, stvara se osećaj čiste melanholije koji dugo ostaje uz slušaoca. Jedna od takvih pesama je svakako naslovna numera “Carnage” koja je, iako se to ne bi očekivalo sudeći po naslovu, jedna od mirnijih pesama. Suptilni tonovi koji pomalo zvuče kao kapi kiše koja se spominje u pesmi stvaraju naizgled sasvim običnu sliku kišnog dana i čoveka na balkonu udubljenom u svoje misli koja budi nostalgiju.

Balcony Man“, poslednja na albumu, još jedna je pesma koja nam donosi sličnu sliku kao i “Carnage”, s tim što kišu menja jutarnje sunce. To ne znači da je u pitanju veselija pesma, zapravo, od svih sa albuma, u njoj je patnja verovatno najvernije prikazana, upravo zato što je upletena u tako jednostavnu sliku jednog običnog jutra. Stih poput I’m two hundred pound bag of blood and bone / Leaking on your favourite chair svakako zvuči još brutalnije uklopljen u situaciju iz svačije svakodnevnice, podsećajući nas da je patnja zapravo neizbežan deo života svakog od nas. Ipak, jutarnje sunce donosi malo optimizma, pa refren u kome Cave peva This morning is amazing and so are you zvuči kao serenada voljenoj osobi.

Znate onaj zvuk u “Hand of God” koji je spomenut na početku, koji kao da nas upozorava na ulazak u neki drugi svet? Taj svet je verovatno upravo ovaj u koji smo ušli pre godinu dana, u kom je neizvesnost nova normalnost, gde tlo kao da podrhtava i puca nam pod nogama, rušeći sve ono na šta smo navikli. Svi mi smo, manje ili više, pogođeni tim potresima. Na ovom albumu se oseća prisustvo te, kako ju je sam Cave nazvao, “zajedničke katastrofe”. Ipak, izražena kroz lepe tonove i moćne stihove, lakše je podnošljiva, a i podseća da u njoj nismo sami. U poslednjem stihu na albumu Cave govori kako ono što nas ne ubije, učini nas luđima. Ovakvi albumi nam bar malo mogu pomoći da ne poludimo u potpunosti.

Spisak pesama:

1.Hand of God
2. Old Time
3. Carnage
4. White Elephant
5. Albuquerque
6. Lavender Fields
7. Shattered Ground
8. Balcony Man