Muse – Simulation Theory (2018)

2.0/5
Izdavač: Warner Bros, Helium-3, 9.11.2018.
Producent: Rich Costey, Mike Elizondo, Muse, Shellback, Timbaland
Žanr: Electronic rock, pop rock, synth-pop
Trajanje: 78:56 (super deluxe)

 

Malo je bendova koji se mogu pohvaliti konzistentnim srljanjem u dubiozu kao Muse. Negde od polovine svoje diskografije, engleska trojka neprekidno je radila na sabotiranju sopstvene kreativnosti. Svakim albumom su kopali dublje u neki nazovi anti-establišment bunt i pompezne isprazne pop fazone koje čine da Lady Gaga za njih deluje kao visoka umetnost.

Matt Bellamy poznat je po svom, ničim izazvanom, buntu što na skoro svakom albumu pokušava da proda kao melodramatičnu epopeju o borbi protiv sistema. Osmi po redu, album „Simulation Theory“, donosi nam borbu protiv realnosti u kojoj smo jer smo, nećete verovati, zarobljeni u simulaciji. Politika, ispraznost medijskog sadržaja koji ispira mozgove, nedostatak ljudskosti i ostala bratija iz džaka sa natpisom „distopijsko moralisanje“ glavna tema su Museovog osmog izdanja.

Kako najbolje dočarati tu kompleksnu temu nego eksploatisanjem svih mogućih i nemogućih resursa tog istog zla o kome Belami i ekipa kukaju na ovom albumu! Na albumu je radilo više producenata nego članova benda i to već nagoveštava da je pred vama poslovni projekat, a ne kreativno vođen umetnički uradak. Činjenica da je jedan od tih producenata i Timbaland govori o integritetu jednog samozvanog „art rock“ benda koji se tobože bori protiv sistema. Tematika albuma pseudointelektualno pokušava da se uhvati u koštac sa ogromnim dubinskim problemom modernog čoveka, ali to nekako Museu ispada iz ruku. No, svakako ne bismo da cepidlačimo na tom polju. Bellamy je oduvek bio pompezan, uzimati mu to za zlo na osmom albumu ne bi bilo ozbiljno. Problem ovog albuma leži mahom u njegovom konformizmu.

Čak i da vas nekoliko momenata na albumu kupi, što nije isključeno, vrlo brzo će vas dočekati hladan tuš u vidu činjenice da su Belami i ekipa kreativno pukli negde pred „The Resistance“. „Simulation Theory“ je skupina lenjo sklepanih pesama koje ne zvuče ljudski, a pozivaju na ljudskost. Okej, uticaj M83 ili Daft Punka nije ništa strašno, naprotiv! Međutim, i pored najbolje namere, album deluje zbrzano, jeftino i neinspirativno. Počujte samo „Something Human“. Metu „treba nešto ljudsko“, u pesmi koja zvuči hladno i generičko kao da je napravljena uz pomoć nekakvog „Next>Next>Finish” čarobnjaka za pravljenje najgeneričkijih pop pesama.

Ironično, kao da nagoveštava veštački pristup u kompozicijama, album počinje pesmom koja se zove “Algorithm”. Iako prve dve numere možda i obećavaju, ostatak albuma vrlo brzo puca po šavovima. Vrhunac (ili ipak dno?) dešava se negde posle polovine albuma, sa pesmom „Get up and fight“. Pesma se komotno može naći na plejlisti sterilnih lanaca odeće u tržnim centrima da vam skrene pažnju sa nekvalitetne neopravdano skupe robe. Čak i kada vas „voze“ sa nekoliko dobrih trenutaka na „The Void“, „Algorithm“, „The Dark Side“ ili „Propaganda“, sve ubrzo pada u vodu jer Metju ne odustaje od ideje simfonijskog pristupa rokenrolu. Čak i u pomenutoj “Propagandi”, pored odličnih strofa i zanimljivog akustičnog prelaza, buni krajnje neprijatna upotreba kvazi-industrial efekata zbog kojih pesma u tim momentima deluje kao da se neko dete igralo na sintisajzeru.

“A šta je sa onim standardnim Muse momentima, koji iako su kliše, svi volimo?” zapitaće se radoznali čitalac. Tu su. U svom najbleđem obliku do sada, ali su tu. Problem zaista nastaje kombinacijom prepeglane, formulisane produkcije i aranžmana koje je za ove 24 godine od propasti čuvalo i to malo drčnosti koju je bend imao. Iako se nisu proslavili prethodnim izdanjem, stiče se utisak da je i ono nekoliko kilometara ispred “Simulation Theorya”
Zaista, ako ste mislili da je Ekslov „Chinese Democracy“ imao nepotrebno melodramatične aranžmane i problematičnu produkciju (a jeste), čekajte da čujete šta je Muse smućkao na ovom albumu. Rifove koje ćete iole upamtiti možete da izbrojite na prstima jedne ruke, vokalne melodije koje Bellamy maestralno ispostavlja čitavog života ćete zaboravljati čim se pesma završi. Pomenuo bih “Blockades” kao iskorak ka prog strani sa kojom Muse koketira skoro od samog starta. Pesma bi uz bolji refren (ovde prvenstveno mislim na Bellamyevo pevanje) bila hitčina. Što više slušate ovaj album, biće vam jasnija snaga Marfijevog zakona – sve što može da krene naopako, krenuće naopako.

Kao svojevrsno pljuvanje fanovima u lice, bend je na deluxe izdanju albuma dodao još nekoliko pesama, od kojih su dve samo alternativne verzije „Algorithm“ i „The Dark Side“. Te dve alternativne verzije bolje su za četiri koplja od celog albuma. Da je ostatak albuma približno u rangu ove dve verzije, druge bi se pesme pevale (pun zaista nije bio nameran). Ako se pitate zbog čega je ocena ovoliko niska, odgovor leži upravo tu – Muse su ovo mogli mnogo bolje, posebno nakon ipak ne tako lošeg „Drones“, znali su da su mogli, ali jednostavno nisu. Sve bi bilo daleko bolje da je bend iskoristio svoju poziciju u muzičkoj industriji, finansije i kreativnost na mnogo bolji način. Na svu ispodprosečnost muzike, dodajte licemernu zabrinutost za svet i čitavu paranoju oko IT industrije i tehnologije i eto recepta za promašaj.

Pobuna protiv nekog sistema, dok ste i vi sami ključni u mašini za hiperzaradu prilikom hiperprodukcije, ne da deluje licemerno, već bi uverljivije bilo da Željko Joksimović snimi album o tome kako je ljutiti bajker koji je na motoru prešao čuveni „Autoput 66“. Neoprostivo kičerajski wannabe retrowave „omot“ super deluxe verzije albuma radio je dizajner iz kompanije Disney, autor postera poslednjeg „Star Warsa“ filma i „Avengers: Infinity Wara“. Mislim da je prilično jasno kako se Muse bori protiv „simulacije u kojoj smo zarobljeni“. Ako ništa drugo, sve što ikada bude sledilo ove stvaralačke promašaje, moći ćemo da okarakterišemo kovanicom Disney rock. Ako nas Gugl ne vara, to ste prvi put videli u ovom tekstu.

Spisak pesama:

01. Algorithm
02. The Dark Side
03. Pressure
04. Propaganda
05. Break It To Me
06. Something Human
07. Thought Contagion
08. Get Up and Fight
09. Blockades
10. Dig Down
11. The Void

1 KOMENTAR

  1. Što ste dali nekom ko uopšte ne razume Muse da radi review? Oni su bend koji se teško sprda, pa pogledajte neki njihov intervju kad pričaju kako pesme nastaju. Najbitnije je da pesme “voze” uživo

OSTAVITE ODGOVOR

Unesite svoj komenar!
Unesite svoje ime ovde

This site uses Akismet to reduce spam. Learn how your comment data is processed.