Morrissey – I Am Not a Dog on a Chain
Izdavač: BMG, 20.03.2020
Produkcija: Joe Chiccarelli
Žanr: Pop rock
Trajanje: 49:30
Ocena: 5/10

Nakon poslednjeg objavljenog albuma „California Son„, koji sadrži isključivo obrade dobro poznatih imena iz sveta muzike, Morrissey je odlučio da to ne bude poslednji album pred penziju, ako mu je uopšte i namera da se penzioniše. To bi kritičare izuzetno obradovalo. 20. aprila izašao je dugo najavljivani album „I Am Not a Dog on a Chain„, trinaesti po redu u nizu solo ostvarenja.

Šta je zapravo problematika ovog albuma? Iako je Morrissey naširoko poznat po beskompromisnom iznošenju svojih stavova, neka granica mora da postoji jer su neke od tema ipak malo više od običnog tabua. Čak iako je čovek sam po sebi mizoginista i tako se svetu predstavlja kritikujući čovečanstvo, kao šezdesetogodišnjak sa velikim iskustvom, morao bi da zna preko koje linije se ne prelazi.

Ustanovili smo da Morrissey nije pas na lancu. Ali šta je on onda zapravo? Tokom poslednjih godina je oterao čak i najpobožnije fanove svojim kontinuiranim, nemilosrdnim, zabrinjavajućim ispadima i svojim duboko usidrenim shvatanjima društva i sveta generalno.

Postavlja se pitanje, a to je i realan zadatak pri slušanju ovog albuma – Da li je moguće odvojiti čoveka od muzike? Morrissey ovde nikako ne pomaže rešavanju dileme time što skreće pažnju na teme kao što su ljubavni protagonisti, viktimizacija, intrigantni likovi i konstantno nezadovoljstvo sa slikom sveta.

Značajni delovi naginju ka avangardi, što svakako označava hrabar korak u stranu za umetnika koji je mogao jednostavno da nastavi da udovoljava fanovima sa hitičnim numerama u indie pop fazonu. Ali kako je ovde reč o umetniku koji stoji sam u svom žanru i koji je sam po sebi specifičan, ovaj album je uistinu jedno osveženje ako retrospektivno posmatramo njegove prethodnike. Ovo se svakako odnosi na muziku, tekstovi su pak, nešto drugo.

Povremene slušaoce će možda zgroziti uvodna pesma „Jim Jim Falls“ gde Morrissey poziva na potencijalno samoubistvo na australijskim Jim Jim slapovima.„If you’re going to jump then jump…If you’re going to run home and cry then don’t waste my time / If you’re going to kill yourself then / To save face – get on with it” . Za čoveka koji je nekada bio vodeća figura društvenih autsajdera se sada ponovo hrabro baca na raspeće i čeka medije da povuku obarač. Na taj način ponovo uspostavlja sebe kao jedinog zagovornika istine govoreći šta svi „zaista“ misle vezano za ovu temu. Hrabro i očekivano, ali s obzirom na osetljivost tematike, pomalo too much. Ono što spira ljagu sa lirike ove pesme je muzika koja ima elemente drum ‘n’ bassa i elektronike koji se odlično slažu sa vokalom. Možemo slobodno da kažemo i da je sjajna ako zanemarite tekstove.

„Love Is On Its Way Out“ je drugi singl sa albuma koji je objavljen u januaru. Pesma je bogata bubnjevima koji stvaraju ambijent pećine i sintisajzerima koji prave atmosferu otvorenog prostora. Vokal plovi kroz ove melodije kao lovac u savani u skladu s tekstom. Tema nije ljubavni peh već globalni haos Love is broken down, it’s on its way out/ Did you see the sad rich/Hunting down, shooting down elephants and lions? Dobro poznata kritika društva koja je centar Morrisseyevog liričkog stvaralaštva – odnos čovečanstva prema životinjama i teror koje one proživljavaju od strane ljudi.

Ipak postoji nešto i za nepca svih obožavatelja The Smithsa. Rifovi u stilu Johnnyja Marra na klaviru vrebaju u pesmi „Bobby don’t you think they know“ ispod svih slojeva elektronike. Ovo je bio prvi singl koji je najavio album i pomalo je uspeo da zagolica maštu o tome šta možemo da očekujemo od Morrisseya. Iznenađenje je svakako vokal Thelme Houston, zvezde Motowna. Iako je potpuno nemoguće zamisliti Morrisseya kako deli ovu ulogu, njeno prisustvo daje poseban šmek pesmi i na kratko može da se zaboravi na mračnu liriku čiji je intenzitet sasvim jasno opevan ukrštanjem ova dva vokala.

Ritmika naslovne numere „I am not a dog on a chain“ je slična onoj u pesmama „Frankly, Mr Shankly“ i „Girlfriend In A Coma“. Komična, neozbiljna i muzički drugačija od svih ostalih pesama sa albuma što nas navodi da obratimo pažnju na tekst. Nakon 30 godina na sceni Morrissey je osetio potrebu da objasni svima ko je on, ili bolje rečeno šta je to što on nije. Za misterioznu personu poput njega, pitamo se odakle potreba da se baš sada objašnjava? Da nikada nije bio vezan lancem to je svima jasno, kao i da nikada nije obraćao mnogo pažnje na medije niti primao k srcu šta oni govore. Možda je ovo pokušaj da se mlađoj publici, koja možda tek otkriva njegov rad i koju mrzi da čita sve arhive o Morrisseyu, objasni ko je dotični gospodin i šta on ima da kaže o svetu. There is no point in being nice. Pa, možda je ipak bolje ne doprinostiti bezobrazluku ovog već dovoljno bahatog sveta.

„What Kind Of People Live In These Houses?“ je klasični pop country jangle. Melodijski evocira Smitse, vokal je takođe veoma karakteristčan smitskoj eri i u ovom slučaju više nego dobar naspram prethodnih godina. Pesma vickasto opisuje scene iz tužnog, otupljujućeg života u predgrađima. Analiziranjem teksta možemo da uočimo da nije mnogo truda uloženo u sastavljanje ove, da kažemo, liste svega što je užasno u takvom nezanimljivom životu. Prosta rima na nivou srednje škole je u ovom slučaju veliki crveni karton za liričara kao što je Morrissey. Teško je poverovati da čovek od šezdeset godina, sa mnogobrojnim iskustvima ne može da napiše smisleniji tekst od momka koji je u svojim kasnim dvadesetim napisao „The Queen is Dead“.

Nastavljamo dalje do pesme „Knockabout World“ gde na strofama čujemo disko bitove i umesne detalje elektronike. Još jedna od zanimljivosti pri odabiru muzike, jer je dobro poznato da se u prošlosti sa zgražavanjem i velikom mržnjom odnosio prema disko muzici. Nasuprot svemu tome ovo zaista i jeste osveženje, jer se iz diska ubrzo na refrenu prebacujemo na dobro poznati indie koji savršeno slaže sa strofama. Kapa dole za produkciju koja je odlično upeglala sve i postavila vokal u ambijent koji lepo pliva po gitarskim deonicama Boz Boorera. Čini se da je glavna problematika ovog albuma lirika. Ovde se Morrissey navodno obraća slušaocu kao žrtvi modernog društva i medija, ali zapravo on razgovara sa samim sobom i kaže You are Ok by me.

Nakon ovih nekoliko numera kvalitet albuma nastavlja da opada. Morrissey postaje zbunjen svojim sopstvenim avanturizmom. Prisustvo marijači truba na „Darling, I Hug a Pillow“ potpuno uništava pesmu koja ne vodi ničemu. Isti slučaj je i sa pesmom „Once I Saw The River Clean“ koja je jedno veliko putovanje alejom sećanja gde Morrissey šeta sa svojom bakom koja ide da kupi pakovanje cigareta i singl T-Rexa. Muzički je pesma poput nekog remixa gde je DJ pustio Morrisseyev vokal preko nekog ambijentalnog bita koji se mogao čuti devedesetih.

„I am not a dog on a chain“ je svakako jedan zanimljiv album sa svim svojim nedostatcima. Možda se nećete više bacati na binu kako biste obrglili svog boga Morisseya i u zanosu sa njim plesati dok vas obezbeđenje ne izbaci, ali možete da pronađete jednu ili možda dve numere koje će vam prirasti srcu. A da li ćete moći da zažmurite na jedno oko i da mu oprostite manjak grandioznosti koju je nekad imao, to je na vama da odlučite. Muzičkim delom, ovaj album nam daje jednu svežu sliku Morrisseyeve muzike koja je ispratila najnovije tokove. Vokal je zaista tehnički odličan i poseduje sav šarm koji je imao svih ovih godina gledajući unazad. Ono što je ipak kost u grlu cele ove priče je lirika. Nažalost, iako je cilj bio da se prikaže kao beskompromisna, hrabra osoba koja nesputano govori istinu, Morissey je ništa više od slobodnog psa koji laje ali ne ujeda.