Måneskin – Rush! (20. 1. 2023.)

Izdavač: Epic Records/Sony Records

Producent: Max Martin

Trajanje: 52:42

Žanr: Rock

Ocena: 6,5

Šta nam o situaciji na rokenrol sceni govori sve češća potreba za pronalaženjem i proglašavanjem njenih novih heroja ili spasitelja, jedno je pitanje. Koliki teret odgovornosti i protivrečja takva određenja postavljaju mladim nadama koje se na bilo koji način izdvoje i zavrede pažnju, druga je tema za neprekidne diskusije. Italijanski bend Måneskin je, ispunjavajući navedene kriterijume, u tom smislu pomalo hodajuća kontradiktornost: uspešno su doveli rock u središte pažnje najšire javnosti, učinivši ga – ovo nenamerno zvuči trampovski – ponovo velikim kod mlađih generacija.

Izgledaju kao glameri, zvuče kao mešavina najraznovrsnijih uticaja, podjednako su adolescentski razuzdani i muzičko-kreativno ozbiljni, talentovani i provokativni, radno neumorni i hedonisti, kontroverzni i zapravo po mnogo čemu veoma pedantno ispoštovani kolaž prethodnih tradicija. Kao takvi, ne čudi što su postali nosioci velikih očekivanja od svog trećeg po redu, ali prvog međunarodnog studijskog albuma.

Takvo polazište unapred ima svoje prednosti i mane, u skladu sa čime je „Rush!“ uravnoteženi spoj pogodaka i promašaja. U komercijalnom pogledu, angažovanje nekolicine producenata među kojima prednjači uveliko afirmisani Max Martin (Šveđanin zaslužan za mnoge, pretežno pop hitove sa prvih mesta Billboard top-liste) urodilo je plodom i dobili smo gotovo besprekoran materijal za žurke.

Međutim, govorimo li o kreativnom identitetu i autentičnosti kojom su Måneskin prvenstveno osvojili ozbiljnije ljubitelje tvrđeg zvuka, stvari su manje optimistične. Da li se četvorci iz Rima dogodilo poslovično prokletstvo dosezanja američkog sna, koji kao da istovremeno ironizuju i u njemu se nevoljno gube? Odgovor se donekle može naslutiti kroz većinu traka sa albuma snimanog u Los Anđelesu, negde u pauzi između turneja, saradnji sa Igijem Popom, Mikom Džegerom i Bazom Lurmanom (na soundtracku za film „Elvis”), ali i promišljanja svih pogodnosti i nedostataka iznenadne internacionalne slave.

Upravo takav je sadržaj albuma za koji frontmen Damiano David kaže da verno oslikava put pređen za protekle dve godine, negde između entuzijazma i razočarenja, te da je veoma teško svrstati celinu u samo jedan žanr. Pored Damiana, jezgro benda ostaje nepromenjeno: basistkinja Victoria De Angelis, gitarista Thomas Raggi i bubnjar Ethan Torchio.

Album sadrži sedamnaest pesama, što je po svakom objektivnom merilu mnogo čak i kada nijedna, kao ovde, u proseku ne prelazi tri i po minuta. U želji da postignu što veću raznovrsnost i eksperimentišu sa svojim zvukom, možda su se ipak previše rasplinuli, usled čega je numere moguće podeliti na tri grupe: 1. (većinom neuspela) međužanrovska poigravanja; 2. prilagođavanje zahtevima tržišta; 3. držanje sopstvenog identiteta koji ih čini zaista originalnim.

Dvostrukost karakteriše već omot, s obzirom na dve mogućnosti shvatanja odabrane fotografije – baš kao što su različite boje odeće i reakcije članova benda na omladinku koja ih preskače. Vizuelno-stilski, postignut je jasan kontinuitet sa prethodnicima, pa dizajn najviše podseća na rešenja kakva bi nekada birali Scorpions ili Van Halen. Što se samog zvuka tiče, od početka su primetni brojni uticaji, od alternative iz devedesetih preko britanskog punka, od RHCP i Arctic Monkeys, pa sve do preterano digitalno ispoliranih, a suštinski ispraznih hitova današnjice.

Celina poseduje neosporni mladalački bunt, otvorene provokacije koje su nekad na granici trivijalnog, beskompromisnu autoironiju, ali i momente snažne introspektivnosti. Nažalost, pesme na italijanskom koje odlikuju znatno više dubine, bolja vokalna interpretacija i neosporni pečat autentičnosti, ovoga puta su najmanje zastupljene. U drugim trakama se bend prelako gubi, utapa među slične i već viđene.

„Own my mind“ je skoro pa savršeno otvaranje u skladu sa ranije utvrđenim obrascem: sigurnog početnog ritma, Victorijinog svuda pohvalno istaknutog basa, za kojim se odmah uključuje Damianov karakteristično napukli vokal, da bi završnica podsetila na „Zitti E Buoni“ kao neku vrstu sada već ustanovljenog potpisa.

„Gossip“, pesma u kojoj gostuje Tom Morello iz Rage Against the Machine, jeste britka kritika savremenog društva (i ne jedina te vrste na „Rush!“), međutim, nešto joj nedostaje da bude više od trenutno delotvorne angažovano-cinične malo ska/malo RHCP stvari. Prilagodljivost vokala ujedno ima manu da se u mimikriji naprosto počinje gubiti njegova jedinstvenost, a ostane utisak kako je sve ovo, suštinski, mogao izvesti bilo koji drugi bend i zvučalo bi slično.

„Timezone“ takođe nudi dve mogućnosti shvatanja: stadionski preterana izjava nedostajanja ukombinovanog sa lamentom „jadan ja, rock zvezda i sve me ovo tako smara“ – ili možda karikiranje upravo kroz „velelepne“ refrene. Måneskin ovde definitivno pokazuje koliko dobro pliva u vodama pop-rocka devedesetih ili dvehiljaditih, a vokal je iznova izražajan i fleksibilan.

Bez „Bla Bla Bla” se definitivno moglo, ali pretpostavićemo da je najinteresantnija klincima tiktokerima. Prilično jednolična i banalna, pesma ima dobru bas liniju i progres glasovne deonice koja je prati u stopu, ali to je otprilike sve. Utisak popravlja „Baby said“, odlična zarazna stvar u kojoj se sve vreme fino smenjuju lajtmotivska melodija i strofe, kroz zabavno iznetu temu.

Čak i kada joj oduzmemo neposrednu dnevnopolitičku angažovanost (snimljena je u znak podrške Ukrajini), „Gasoline“ ostaje prilično dobra i muzički možda najuzbudljivija stvar na ploči. Refreni su kao stvoreni za koncertna izvođenja, postoji izvesna veoma ubedljivo posredovana „pumpana“ napetost, a tu je i njihov prepoznatljivi manir završnog gitarskog „potpisa“. Sasvim prosečna „Feel“ eventualno može proći za neko usputno slušanje, ali će standardnom mamac-temom i karakterističnom melodijom sigurno upecati tinejdžere.

Solidan ritam, nešto naglašeniji bubnjevi, kao i napokon probuđeni Thomas u „Don’t wanna sleep“ doslovno razbijaju pospanost iznenađujućom promenom ritma. Nije teško pretpostaviti kako bi predmet najviše polemika mogla biti „Kool kids“, nekakva punk parodija ili pokušaj improvizacije na maskenbalu sa svirkom. Zvezdica više za Damianov trud uložen u skidanje načina interpretacije svejedno ne umanjuje banalnost i suštinsku nezanimljivost ove pesme.

„If not for you“ je alternativni soft rock koji zvuči iskreno, relaksirajuće, jednim delom šlagerski, a drugim izrazito prijemčivo emitovanju na radio stanicama. Dobra energija, zapaljiv ritam i ponovo taj osećaj neobjašnjive poznatosti (a da svejedno ne liči na pravi Måneskin) opisuju „Read your diary”.

I onda stižemo do srca albuma iliti italijanskog bloka. Damiano u jednom intervjuu ove tri pesme naziva osnovom oko koje je sve ostalo izgrađeno, ističući kako nisu želeli da muzika na njihovom maternjem jeziku bude tek tako, nasumično „razbacana” po albumu. Zaista, do upadljivog razbijanja konfuzije i kolotečine dolazi već sa prvim taktovima instrumentalno najživopisnije pesme na albumu, „Mark Chapman“. Osetno drugačijoj energiji svakako doprinosi promena jezika, praćena udarničkim tempom, razigranijim ritmom, prkosnijim vokalom i gitarom koja se napokon oslobađa.

Nastavak u istom raspoloženju zove se „La fine“ i sadrži baš sve čime nas je osvojila „Zitti E Buoni“: direktan start, drsko samouvereno obraćanje, skoro pa istu strukturu i opšti ton, a kao glavno – stav, stav, STAV. U najkraćem, svakom rečju gađa direktno u metu. „Il dono della vita“ je, s druge strane, vrhunac albuma i esencija izraza Måneskin-a, skoncentrisanog u dubini i snazi posredovane emocije. Pored toga što je vokalno na najboljem nivou, uopšte nema dileme oko superiornije snage i umetničkog kvaliteta tekstova na italijanskom.

Za ovim sledi drugi i ujedno odjavni blok, ovoga puta sačinjen od ranije objavljenih pesama. „Mamamia“ je već neko vreme hit, ali i primer ne naročito uspelog udvaranja američkoj publici putem kompromisnih rešenja u vidu formulativnosti reči, rifa, melodije. Iako na tragu „I wanna be your slave“, manje je interesantna. Nešto bolja, pretežno usled drugačijeg stila, jeste „Supermodel“, takođe prilično američka i očigledno komponovana prema uzorima iz prethodne dve decenije, ali ovoga puta u pozitivnom smislu. Naposletku, prateći provereni manir velikih balada iz devedesetih, „The Loneliest“ efektno zatvara album.

Težnja postizanju veće prohodnosti i prilagođavanje internacionalnoj sceni često uslovljavaju gubitak stvaralačkog identiteta. Isto važi za preterano, nekontrolisano prepuštanje žanrovskoj raznovrsnosti. Od previše pesama, nedovoljan je broj ubedljivih, a sva iskušenja svetske slave diktiraju (trule) kompromise, pa su tako Måneskin upadljivo skliznuli u opšta mesta i preterano ponavljanje koje počinje da liči na neinventivnost. „Rush!“ je brz, zabavan i komercijalno izuzetno zahvalan album, ali ne domašuje nivo kvaliteta i kreativne ozbiljnosti prethodnog. Ipak, dok uzdajući se u potencijale Måneskin-a čekamo „Teatro d’ira: Vol. II“, „Rush!“ dokazuje kako  rokenrol večito obnavlja sopstvenu mladost, energiju, smisao za uživanje koliko i samokritiku.

Spisak pesama:

1. Own My Mind
2. Gossip (ft. Tom Morello)
3. Timezone
4. Bla Bla Bla
5. Baby Said
6. Gasoline
7. Feel
8. Don’t Wanna Sleep
9. Kool Kids
10. If Not For You
11. Read Your Diary
12. Mark Chapman
13. La Fine
14. Il Dono Della Vita
15. Mamamia
16. Supermodel
17. The Loneliest