-

NaslovnaAutorski članciRecenzijeMamut - Nihilist (2021)

Mamut – Nihilist (2021)

Mamut Nihilist

Mamut – Nihilist
Izdavač: Snaga (30. 10. 2021)
Producent: Alberto Bandino
Trajanje: 32:03
Žanr: Alternativni metal
Ocena: 8,5 / 10

 

 

Želite nešto mračno i uzbudljivo, ali tako da vas ne baca u bedak, već razbuđuje i pokreće? Želite da instumenti melju, ali da preko njih idu pamtljive melodije koje će vam danima odzvanjati u glavi? Želite da vas tekstovi bace u preispitivanje, ali i zabave svojim cinizmom? Pravo je vreme da svoje uši umočite u „Nihilist“ , debi album riječkog metal benda Mamut.

Iako sam naslov direkno ukazuje na stanje potpunog odsustva smisla i prokletstva čovekove „bačenosti“ u svet, kao o jednom od glavnih motiva filozofije Fridriha Ničea, album je zvučno i idejno zaista daleko od beznađa Ničeovog ponora, a jako blizu životnog optimizma prisutnog u radovima ovog velikog filozofa. U pozadini tekstova i muzike definitivno postoji izvesna doza mraka, ali Mamut ga snažno razbija svojim inatom i besom, iskoriščenima na najbolji mogući način – kako bi se slušalac razdrmao i osvestio, ali i kako bi se lične borbe članova benda učinile podnošljivijima.

Produkcija albuma, kao i njegov stil i atmosfera su na tragu muzike 90-ih godina. Ipak, ovo izdanje ni na koji način nije zarobljeno u tom periodu, već odiše svežinom i modernošću. Kada bi baš trebalo odrediti kom pravcu u muzici pripada Mamut možda bi najbolja definicija bila spajanje nezadovoljstva, izgubljenosti, ali i empatije sa mladima koju je doneo grandž pokret, s jedne strane, dok sa druge stoji nu metal sa svim svojim semplovanjem, tvrdom ritam sekcijom, hip hop elementima i šarenolikim vokalnim izvedbama, koje se kreću od čistog pevanja, preko u „kofu“ efekata umočenih recitovanih delova, do besnih urlika. Ono što je pak zajedničko ovim žanrovima, i što Mamut sjajno radi, je koketiranje s pop muzikom i sposobnost da se, uprkos tome što je mračna i besna, njihova muzika učini privlačnom i neodoljivo pamtiljivom čak i ljubiteljima ne tako tvrdog zvuka.

Od samog starta albuma, postaje jasno da zvuku na ovom izdanju neverovatno pristaje sam naziv benda – gotovo da možete zamisliti krdo ovih džinovskih, krznenih slonova, sa oštrim kljovama kako vas jure niz ledeni breg, dok na njihovim leđima članovi benda rokaju uvodni rif pesme „Nihilist“ .

Lirički, Mamut gađa pravo u meso, odmah daje do znanja da se izdanje oslanja na Ničea (bog je mrtav, mi smo ga ubili), ali nudi nadogradnju njegovih misli kroz priču o ironiju stradanja velikih prosvetitelja. Kasnije se ta slika sjajno prebacuje na mikro nivo i počinje da brusi ono što će se uspostaviti kao glavna ideja ovog izdanja, a to je prokletstvo novih generacija da na Balkanu, usled potpuno urušenog sistema vrednosti i održavanja istog od strane vladajućih struktura, pronađu utočište u bilo čemu.

Posle ove surovo realne slike društva, Mamut je rešio sebi malo zamazati oči i zabaviti se uz gotovo svima omiljenu društvenu mrežu za ovu svrhu – Instagramom. Eh, kad bi bilo tako i oni bi „vlastitu decu nahranili govnima“ kao ovi ih prve pesme. Srećom, „Bogovi Instagram“ nastavljaju tamo gde je „Nihilist“ stao, opisujući neverovatnu sposobnost ljudi da pomoću malih, trivijalnih pobedama sebi daju lažni smisao, dok se pretvaraju da su nešto što nisu.

Zbog svoje izražene dinamike, ova pesma radi dosta drugačije od „Nihilista“, jer vas uljuljka u strofama, da bi vas snažno raspalila svakim refrenom, a kasnije i brejkom. Ono što pokazuje dozu cinizma kod Mamuta i rešenosti da prenesu poruku po svaku cenu, je refren koji je tako na ivici da bude potpuno degutantan i banalan, ali na njoj ipak stoji na vrhovima prstiju. Tome, da se ipak ne surva niz liticu, doprinosi vokalna interpretacija Iva Jurčića koji kao da se nalazi u telu osobe koja očajnički želi da napusti svoju kožu i bude prihvaćena od strane svih, ali i atmosfera muzičke podloge koja opredmećuje osećaj usamljenosti i očaja.

Dolazimo do pesme „Kruna“ koja ima sličnu atmosferu i dinamiku kao prethodna, ali pokazuje novo ubojito vokalno oružje benda – kombinaciju i kontrast vokala Iva i Borne Žderića, koji donosi jednu novu vrstu melodičnosti i besa izraženog kroz jako prijatno i čisto pevanje. Definitivno jedna od najhitičnijih pesama na ovom izdanju i kompozicija koja je uprkos jednostavnom aranžmanu veoma uzbudljiva i dobija svežinu sa svakim novim slušanjem. Numera kao stvorena za besumučno silovanje repeat dugmeta.

Malo veću dozu Ničea srećemo u pesmi „Volja za moć“ (dobijali smo je na kašičicu i u prethodnoj pesmi). Ono što krasi ovu pesmu su sjajni crno-humorni (da ih tako nazovemo) kontrasti u stihovima poput zauvjek je samo lepa reč za nikad / Njegovo jevanđelje je bezličje i nasilje / Moraš volit svoje ime, sada pati u svoje ime/ koji su krojeni slično kao Ničeovi aforizmi. Pored toga, ovo je pesma koja poseduje jednu od najboljih završnica na celom albumu – prljavo, turobno, usporeno stoner gruvanje u kombinaciji sa režućim vokalom sjajno ilustruju stanje nezasićenosti i pohlepe.

Sledi možda najslabija numera na izdanju. „Društvo mrtvih pjesnika“ poseduje mističnosti i snagu ostalih pesama, ali je njena idejna osnova dosta slaba pa samim tim nema ni nekog dela koji će vas raspametiti. Refren je mlak, vokal nedovoljno uzbudljiv, dok je poruka koja pokušava da se prenese stihovima ovoga puta malo skliznula niz liticu prosečnosti zbog nedovoljno jakih pesničkih slika. Ipak drugi deo pesme donosi osveženje i iznenađenje, pa tako dobijamo sjajnu igrariju ritam sekcije i outro koji veoma prijatnim post-rock zvukovima spušta loptu i priprema nas za kombo drobilicu koja nam se sprema.

Poluga“ je nadirektnija i najnedvosmislenija pesma na izdanju, ovde nema okolišanja. Oni slušaoci koji su možda, nekim slučajem, „zaobišli“ ključne poruke ovog izdanja, sad će dobiti takav metak istine po sred čela. U ovoj pesmi Ivo briljira svojom vokalnom dinamikom, koja se kreće od brzog recitovanja, preko brutalnog hip hop predrefrena do odlučnog i agresivnog refrenu. Posebno zanimljiv i važan deo je neka vrsta zakletve posle drugog refrena koja glasno kulminira ironičnim urlikom OVO JE HRVATSKA.

U tom trenutku svima postaje jasno u šta Mamut upire prstom. U to da je sve propalo zbog primitivne potrebe ljudi da se kolju oko granica, toga da lakše mrze različitosti nego što ih prihvataju, da se busaju u grudi jer su rođeni ovde, a ne onde, ali i u to kako ljudi na položaju manipulišu takvim masama i regrutuju ih u redove svoje podrške, pretvarajući ih samo u poluge, objekte koji će iz ubeđenja ili zbog puke egzistencije saviti kičmu i pomoći im da se popnu da što više položaje i steknu što veću moć.

Gde je stala „Poluga“ tu nemilosrdno nastavlja da melje „Gozba“ –  sa sjajnim predrefrenom i urnebesno besnim krikom MOJE TELO NIJE GOZBA. Ipak ono što je glavno oružje ove pesme je njen glavni rif koji je sveden u toku refrena, da bi posle toga raspametio slušaoca. Možda kad stoji usamljeno „Gozba“ i nije toliko jaka pesma, ali kao produžetak „Poluge“ ona jako dobro radi posao, kao i rifadžijsko „peckanje“ za ono što nam sprema naredna pesma.

Na albumu zaista postoji hrpa sjajnih rifova, ali s ovim koji otvara pesmu „Snovolovka“ se retko koji može meriti. Svi instrumenti zvuče maksimalno razigrano, ali u isto vreme besno, tako da niste sigurni da li treba da uskočite u šutku i pobijete se sa svima oko sebe ili da zađuskate kao na nekom indastijal rejvu. A iza tog rasturanja se krije možda u osnovi najmirnija i najmelanholičnija pesma na celom izdanju. Ova numera, u svojoj atmosferi veoma maglovita i nejasna, kao i sami snovi, nudi neku vrstu eskapizma od pređašnjih tema, ali i donosi surovi šamar realnosti sazdan u stihu cijena sna je da mora nestat.

Povratak uvodnog rifa na kraju predstavlja neku vrstu buđenja koje nam otvara oči i nemilosrdno baca u čeljusti pesme „Ateist„. Koliko kod ova numera na momente bila osuđivačka, ona ipak poentira jednim sjajnim stihom koji objedinjuje glavnu moralnu osnovu u kojoj je ateizam drugačiji i zdraviji za ljudsku psihu od svih drugih verovanja, a to je da smo dobri jedni prema drugima, samo zato što želimo biti dobri, ne očekujući bilo kakvu nagradu za naše žrtve.

Za razliku od vrste po kojoj je dobio ime, Mamut je uspeo da preživi ledeno doba, razvali debeli led introvertnosti ispod kog se nalazio na prethodna dva EP izdanja, pobegne iz zabarikadirane pećine i nemilosrdno i pomahnitalo kljovama napadne sve one koji su ga tamo zarobili. Njegov bes je produktivan, njegova volja je čelična, njihov zvuk je tvrd poput čelika i udara silovito poput meteora pravo u ono što smatra centrom problema. Da li ironično vikao nacionalističke parole, suprotstvaljao se iščašenom sistemu vrednosti, jasno iskazivao svoju životnu filozofiju ili pak na kratko pokušavao da se sakrije iza sopstvenih kapaka, jedno je sigurno – Mamut za sobom uvek podiže ogromnu prašinu sazdanu od najoštijeg soničnog peska koji bode oči i ostavlja snažan utisak kog ćete se teško otarasiti.

Spisak pesama:

  1. Nihilist
  2. Bogovi Instagrama
  3. Kruna
  4. Volja za moć
  5. Društvo mrtvih pjesnika
  6. Poluga
  7. Gozba
  8. Snovolovka
  9. Ateist