-

Naslovna Autorski članci Recenzije Larska - Can't Steal It (2019)

Larska – Can’t Steal It (2019)

Larska- Can’t Steal It
Izdavač: Dom omladine Kragujevac (14.6.2019)
Producent: Miloš Marković
Trajanje: 55:08
Žanr: stoner/grunge rock
Ocena: 7.5

Uvek je lepo čuti novi bend koji će na trenutak uspeti da opovrgne rečenicu ništa ne može na bilo koji način da uspe u Srbiji ukoliko nije iz Beograda ili Novog Sada. Tako smo, konačno, dobili bend iz Kragujevca koji strmoglavo juri uzbrdo kako bi postao potpuno relevantan i stao rame uz rame s bendovi iz velikih gradova koji stvaraju muziku inspirisanu pretežno grunge i stoner zvukom. Larska svojim debi albumom „Can’t Steal it“ pokazuje da ima zreo i izgrađen stil, a pohvale stižu sa svih strana. Naravno, ne treba zaboraviti, da je ovaj prvenac okačen i na jednoj od najvećih Youtube platformi koja promoviše stoner/doom muziku Stoned Meadow of Doom. Tako da je, sigurno, jedna od velikih želja momaka iz Kragujevca: Luke Stoisavljevića (bass i vokal), Dušana Lazića (bubnjevi) i Duška Jovanovića (bass), već ispunjena. Album je bilo teško preskočiti u periodu izlaska, jer su svi odlepili po društvenim mrežama, ali i zato što su se momci iz benda svojski potrudili da ne ostanu u medijskom mraku, već su se sami izborili za svetlost.

„Can’t Steal It“ je mešavina nekoliko žanrova, ali na keca primećujemo uticaje grandž muzike 90-ih godina koja izbija iz Lukinog vokala. Naravno, to ne znači da on imitira nekoga iz te ere, štaviše je našao ono što mu se sviđa, spontano ga zgrabio, primenio na svoju boju glasa i uspešno se izmigoljio iz klišea kojima su vokali tada plivali. Jedina greška, što se tiče vokala, je što nije još više korišćen (umesto nekih muzičkih brejkova koji su delom dosadnjikavi) jer je njegov potencijal ogroman i puca od autentičnosti i šarma. Imate veliki pištolj u svojim rukama, ne libite se da ga koristite.

Raspoloženje dok slušate ovo izdanje varira od toga da bi odlučno gađali pesnicom u betonski zid uz agresivne bubnjeve, rifove i Lukine vriskove, s osećajem da ćete ga sto posto razbiti, do potpune uronjenosti u samog sebe i kontemplacije uz svo šarenilo efekata i psihodeličnih melodija u mirnim delovima. Dinamična i nepredvidiva vožnja je zagarantovana, ali pustite svog vođu Larska da vas vodi i stižete do kraja puta nepovređeni i prepuni utisaka.

Album se može podeliti na nekoliko delova: Pomalo nesiguran i trapav početak, zlatnu sredinu (ili kraj) i nekako suvišan bonus deo. Idemo prvo na pokude, pa na pohvale.

Kada prva pesma „Wrong Way“ odlučno raspali zaledite se u fazonu au ovi baš znaju da mi lupe šamar bez pardona, ali se sve to brzo izvitoperi. Emotivni zalet na vokalu u strofama nestaje kako se pesma primiče kraju, a muzički se sve razvodnji da poslednji refren dolazi mlak i kao da nije morao da se desi. „Epitome of Ignorance“ ima svoje izrazite kvalitete u zasebnim delovima, ali se oni na silu naklapaju jedan na drugi. Ta fora iznenadi prvi put, ali svaki drugi je već besmislena. Možda najslabija karika albuma je „My Name is Nobody“, u kojoj bend pokušava da se okrene nešto ustaljenijoj pop formi, ali ne uspeva da postigne prirodnost i stvori dovoljno pamtljive momente. Kako to uspešno rade videće se kasnije u pesmi „Elegy“.

Izdanje cveta s pesmom „Starin“ (nekima iz Bunta poznate kao „Albatros“) koja je odličan primer u kom pravcu bend treba da ide. Spor tempo, turobna atmosfera, vokal koji je na ivici emotivnog praska, strpljivo podizanje pesme, iznenađenja u pravim trenucima i kraj pesme koji seče kao mačeta, čine do sada najdužu pesmu na albumu takvom da se završi dok puknete prstima i želite da je ponovo pustite još nekoliko puta. S onakvim krajem nije ni čudo što ne možete da odolite.

Naslovna „Can’t Steal It“ je konkretna pesma koja traje 7:20 minuta. Iskomponovati ovako dugu i atmosferičnu pesmu koja nije ni jednog trenutka dosadna nije lak zadatak, a Larska je na njemu dobila 5+. Sloboda izbija kako iz samog naslova i teksta, tako i iz strukture koja dozvoljava slušaocu da odluta mislima, a ostane ipak uronjen u numeru. Stiče se utisak da bend savršeno zna kuda ide s pesmom, a da su opet zadržali spontanost u kojoj se oseća snažna hemiju među samim članovima.

Ne mora pesma da počne najjačim i razrađenim rifom da bi bila hitična. „Elegy“ je primer toga kako se slušalac kupuje kasnijim delovima pesme. Vokal ovde pokazuje svu raskoš i moć koju smo videli u prethodnim numerama, samo ovaj put sa 10 puta više harizme, snage i konkretnih, do tančina promišljenih, melodijama. Aranžman je takav da vas samo kupuje iz dela u deo, od pojave pamtljivog refrena, preko omamljujućeg prelaza, do udarca u teme u poslednjem refrenu, dok svežina i iskrenost izbijaju iz svakog tona pesme.

Jeffrey“ vas vraća na mračnije staze, kao one na koje ste naleteli u „Starin“, samo ovaj put potpuno prekrivene stonerskim fazonima, sumornošću, s rifovima koji se rastežu u beskonačnost i gruvom od kog vam otežaju noge, a ostatak tela se neobuzdano klati u ritmu. Momci ovde nisu nikako komplikovali aranžman, što je pesmi dalo dodatnu jezgrovitost. Jeffrey će vas ščepati i neće vas puštati do samog kraja.

Sisyphus“ je kao druga  „Can’t Steal It“ ovog albuma, ipak malo manje uspešna od svog prethodnika. Brejkovi razbijaju i veoma iskusno i strpljivo su izgrađeni, kao i vokalno-melodijske konstrukcije, stoga pesmi glava i trup nikako ne fale, samo joj možda rep štrči. Posle petog minuta, očekujete pravi bum kad se sve vrati na početak, ali nažalost za to bivate uskraćeni prostim ponavljanjem svega što ste čuli.

Poslednje dve pesme, kako je već navedeno, su nekako suvišne. „Graft“ i „Satyagraha“ kao da dolaze s početaka benda, a njihovi rifovi su šabloni koje smo mnogo puta čuli u raznim varijacijama, a vokal se samo lepi na odsvirane teme. Jasno je da bend nije hteo da baci ništa u kantu, ali reklo bi se da su i sami svesni da je ovo daleko ispod onoga što su pokazali na albumu. One otkrivaju i jednu falinku moja je možda uticala i na ceo projekat, a to je prevelika distanaca između nastanka pesama i snimanja. Ne čekajte za novi album ovoliko dugo, nego izbacujte sve u punom kreativnom zanosu.

Album je daleko iznad većine izdanja koja smo mogli čuti ove godine, što debija, što albuma već iskusnih domaćih muzičara. Larska ima neverovatan potencijal koji se, pre svega, ogleda u snažnoj hemiji članova, Lukinom specifičnom vokalu, šarenolikosti izraza, gruvu koji raspamećuje i sposobnosti da s dva basa i bubnjevima stvore tako široku paletu zvukova. Larska ima oštricu, ima iskrenost, volja za stvaranjem izbija iz svih pora albuma, a to što su negde pucali ćorke na ovom albumu je možda i dobro, pa nas čeka pesnica u čelu na drugom albumu, koji je kako svi znamo, najteži korak za svaki bend.

Izdvajamo

Još zanimljivih tekstova
Odabrano samo za tebe