-

Krallice – Psychagogue (2022)

KralliceKrallice – Psychagogue (17.05.2022.)

Izdavač: self-released

Producenti: Colin Marston

Trajanje: 38:21

Žanr: Avant-Garde/Atmospheric Black Metal

Ocena: 8.9

Kako onlajn komentari, diskusije s prijateljima, pa i napori samih bendova pokazuju, na našim prostorima, klasična norveška garda i već iskreno dosadan MayhemGorgorothTsjuder satanistički šablon, zajedno s još prežvakanijim paganizmima svih boja i oblika, i dalje imaju neverovatno dobru prođu kod publike, što je u neku ruku razumljivo – muzika mnogih od tih bendova je sjajna, i to niko ne poriče. Ipak, ova tendecija pre svega ilustruje jednu vrstu stagnacije i manjak suštinskog interesovanja za black metal kao muzičku formu, koje bi u normalnim okolnostima generisalo pitanja o njegovom budućem razvoju i transformaciji.

Naravno, avangardisti su od najranijih dana imali prostora za iskazivanje svojih ideja – Deathspell Omega, kasni Abigor i Dødheimsgard su, svako u svojoj meri, uvek bili na radaru slušalaca, zajedno sa, rekao bih manje poznatim imenima u vidu Bethlehem, Malvery i Dark Tribe. Ali glavni utisak je da, barem kod nas, malo ko sluša „progresivniju“ varijantu blacka, implicirajući da je njena priroda previše cerebralna, promišljena i nekompatibilna sa primalnom negativnošću prva tri talasa. Na kraju dana, zna se šta je evropski black metal – corpsepaint, svakoliki -izmi i sirova produkcija.

Ako bacimo pogled preko obale, na Kvins, Njujork, više poznatiji hip hop glavama kao glavno „igralište“ legendi poput Run-DMCja, A Tribe Called Quest i Mobb Deepa, fanovima black metala bi ovo okruženje verovatno bilo poslednja rupa na svirali – još ako bi ih, na sve to, pozdravili četvorica opuštenih hipstera iz Krallice, sa sve kargo pantalonama i naočarima za sunce. Ipak, rečima multi-instrumentaliste (da naglasim, uloge u ovom bendu su do te mere fleksibilne, da ih nema smisla ni pisati) Nicholasa McMastera, igranje sa nepodudarnostima između svakodnevnog, skromnog izgleda i, s druge strane, muzike koja dotiče „kosmičko srce“, predstavlja jedan od glavnih aduta benda.

Aktivni od 2007. godine, Krallice, koji pored Nicholasa čine Mick Barr, Colin Marston (čuven takođe po članstvu u Gorguts i i Behold the Arctopus) i bubnjar Lev Weinstein, su na jedanaest potpuno različitih albuma pokazali da, ako se danas odluče za sviranje zavijenog, apsktraktnog progresivnog blacka (Krallice, 2008), mogu već sutradan, bez poteškoća svoju formulu fokusirati prema disonantnom technical death metalu (Mass Cathexis, 2020), kako bi na kraju završili u kaskadijskom atmosferic blacku (Go Be Forgotten, 2017), pa zatim bizarnoj mešavini simfonijske sirovine devedesetih sa space ambientom a-la Tangerine Dream (Demonic Wealth, 2021). Ipak, uprkos ludilu svih ovih poduhvata, oni su mogući zahvaljujući jednostavnoj, možda čak i konzervativnoj formuli – „četiri lika u sobi sa gitarama“, kako je to rečito dočarao Nicholas.

U poslednje vreme, ne računajući period same inicijacije, bend je doživeo period produktivnosti bez precedenta, izdavši jedan album u martu prošle godine, koji ih je, rušeći predrasude o preproduciranim, pretencioznim prog bendovima, predstavio u najsirovijem ruhu –  putem vokala, snimljenog u kolima i bubnjevima, uhvaćenim na običan mobilni telefon; zajedno sa čak dva izdanja ove godine, prvo od kojih, Crystalline Exhaustion, shodno januarskom vremenu, zalazi u glacijalnu atmosferu, i naročito besprekornom titularnom trakom naglašava intenzitet onoga što će doći na Psychagogue, svega pet meseci kasnije.

Ako je prvi od ova dva albuma, dakle, krstario neeuklidskim, nasumičnim ledenim konstrukcijama, i rifovima ilustrovao sklisku, shizofrenu kristalizaciju nepojmljivih promrzlih pejzaža, Psychagogue više nalikuje neukroćenom, heterogenom grmlju, trnju i korenju, koje se prostire, uvija i dominira isušenom, ekspanzivnom,  fantastičnom pustarom – asocijacija koju prelepi omot itekako podržava. Da naglasimo, ovo nije lako prepoznatljiva, prohodna paganska prerija, niti previše antropomorfizovana pradavna šuma u interpretaciji jedne Arkone ili Krode, već nelogičan, ogoljen, prašnjav sonični horizont, okovan sumpornim gasovima i negostoljubivim, otrovnim isparenjima.

Opredelivši se za uticaje iz, specifično ukrajinskog, black metala devedesetih, Krallice su se na najboljoj i „najcrnjoj“ stvari „Arrokoth Trireme“, sa za njih atipično definisanim, marširajućim uvodom, ali i na celom albumu generalno, pozvali na najbolje motive istočnoevropskog zvuka tog vremena, vraćajući u zlatno doba ranog Nokturnal Mortum (Нехристь, 1999), Lucifugum (нахристихрящях, 1999) i Astrofaes (Dying Emotions Domain, 1998). Najjasnije izražena u „kosmičkim“ klavijaturama, i okrestarskim stingovima, dovoljno suptilnim da ne prelete granicu kiča i ekscesa iza koje nalazimo tzv. „simfonijski“ metal, ova nota mistike ojačava i bez toga snažnu audio-vizuelnu predstavu.

Vokalu je, s druge strane, zajedno s beskrajno kriptičnom lirikom, pre delegirana uloga pratnje, budući da je miksovan dosta udaljeno, kako i sleduje ovakvoj vrsti black metala. On je, kao što uvek biva slučaj sa Krallice, beskrajno eklektičan, skačući sa hardkoru svojstvenog shoutinga na klasični i svima dobro poznat blackerski shriek. Ali, bez obzira na prisustvo vokala, kao i svaki njihov album do sada, Psychagogue je u korenu instrumentalan album. Aproprijacijom klasičnog dream pop postulata, kakav su najjasnije eksplicirali islanđani Sigur Rós, vokal je ovde samo još jedan u nizu instrumenata, i ima tek ilustrativnu i ekspresivnu ulogu.

Jedan od prigovora kakvi se često upućuju progresivnoj muzici svih vrsta tiče se njene amorfnosti i „apstraktnosti“, to jest, odsustva bilo kakvog oblika reprezentacije. Neki od tih komentara su itekako zasnovani, i određene vrste progresivne muzike, od mestimično mučnih kanterberijskih teatralnosti, sve do savremenih prog metal gubljenja, totalno neslušljivim gitarskim drndanjem bez imalo „duše“, ponekad odsustvo opipljivosti i preterana kompleksnost itekako može ići na ruku albumu, i delovati transformativno u odnosu na stagnantne forme izražavanja, prisutne u žanru.

Tako, Psychagogue svojim naglim, skakutavim promenama ritma („Reprisals of Destiny“), skokovima sa intenzivnih rifova na ambijentalne pasaže („Arrokoth Trireme“), i potpunim odsustvom strofa-refren strukture pogoduje meandrirajućem, fluidnom i stranom osećaju neugodnosti. Drugim rečima, apstraktnost je po definiciji i ovde nereprezentativna, ali je zahvaljujući kontekstu, vizuelnoj pratnji i veštom aranžiranju, bogata i generativna.

Uljuljkan u vanzemaljski komfor soničnih pejzaža, na krajnje iznenađen, naizled u samoj sredini finalnog nazovimo-bridža, poslednja traka, „Reprisals of Destiny“ samo – stane. Da se pomisliti da nešto nije u redu sa plejerom, ili pak telefonom, računarom ili slušalicama, međutim ne – ovo je svesna, i planirana odluka, koju su primetili mnogi slušaoci i recenzenti.

Iako definitivno neskladan, nepoželjan i beskrajno čudan, ovaj prijem je ipak iznedrio određene asocijacije na neke oblike filmskog jezika, gde događaj koji nije eksplicitno prikazan – na pamet padaju kultne scene nagoveštenih seksualnih susreta iz holivudskog zlatnog doba i recimo, bujajući studentski protesti, koji do samog kraja predstavljaju neizrečenu pozadinu filma „The Dreamers“ (2003) – može imati daleko veći značaj od onoga što vidimo ispred sebe. Šta su, međutim, ovim manevrom hteli da kažu Krallice, ostaje kao zagonetka, ostavljena individualnom slušaocu (ako se meni čini da je, u skladu sa beskrajnom ekspanzivnošću zvuka na albumu, u pitanju suptilna kritika ne samo muzičke, već i ljudske nužnosti za razrešenjem i finalitetom, koji bi uklonio rastuću tenziju i kompleksnost).

Psychagogue možda nije ni najintenzivnije, niti najeksperimentalnije, i svakako ne najslikovitije izdanje grupe, ali iako, iz perspektive Krallice samih, nije značajno pomerio ustanovljene standarde, budući da su svakako za glavu više od većine onoga što scena nudi danas, album će zasigurno izdržati test vremena, kao još jedan u nizu njihovih diskografskih uspeha.

Nakon neobičnog gatefold CD samizdata, trenutno se iščekuje drugo fizičko izdanje na vinilu, za koje će se postarati njihovi dugogodišnji partneri iz lejbla Gilead Media, u sklopu sa pretposlednjim albumom. Lično, jedva čekam da ih oba dodam u svoju kolekciju, i preporučujem svim slušaocima metal muzike i šire da, bar na trenutak, zaborave svoje predrasude, ukus i ustaljene preferencije, i daju šansu ovom nepristupačnom ali izuzetno bogatom izdanju.

Spisak pesama:

  1. Psychagogu
  2. Deliberate Fog
  3. Arrokoth Trireme
  4. Reprisal of Destiny