Korn – The Serenity of Suffering
Izdavač: Roadrunner ( 21.10.2016.)
Producenti: Nick Raskulinecz
Trajanje: 40:34
Žanr: nu metal, alternative metal
Ocena: 6

 Brzo su prošle tri godine i prvi album sa povratkom Briana „Head“ Welcha nakon skoro decenije odsustva. „The Serenity of Suffering“ predstavlja sada već uhodani kvintet sa potpuno novim materijalom. Uvek se postavlja pitanje koliko Korn može da nas zaspe nekom novom dozom energije nakon toliko albuma, eksperimentisanja, promene u postavi, ovoga i onoga. Ipak, sa novim producentom Nickom Raskulineczom bend je dobio novu dozu energije da napravi još jedan novi kreativni korak koji pokazuje da se sada već bend sa preko dvadeset godina iskustva, veterani u svojim četrdesetim još uvek ne da, bar što se tiče jednog dela materijala.

Za razliku od prošlog albuma koji je na neki način opipavao teren sa „Headom“ i još uvek ulazio u neke specifične eksperimente koje možda nismo toliko čuli u dosadašnjem Korn iskustvu, „The Serenity of Suffering“ na mnogo načina sada već prikazuje Korn sa prepoznatljivim karakteristikama sa prvih pet do šest albuma. Na mnogo načina su aranžmani direktniji, svedeniji i gitarski rifovi su sada mnogo više u prvo planu. Johnatan Davis je definitivno rešio da na ovom izdanju povrati nekadašnju agresiju u vokalu sa sve svojim upečatljivim Cannibal Corpse groulom i scat vokalima koji su jako osvežili dinamiku u određenim pesmama, prevashodno velikom hitu „Rotting in Vain„. Pesmu karakteriše sjajan refren i ubedljive vokalne melodije, generalno pesma ima jako ubedljivu atmosferu i nije dosadna niti jednog trenutka.

Nažalost, jedan od minusa ovog albuma jeste da vrlo mali broj pesama odaje utisak da su u pitanju hitovi koji će se još dugo vrteti po plejlistama. Pesme u sebi sadrže dobre pojedinačne delove, dobro krene neki zanimljiv rif i ritam i nakon toga se tok pesama nekako izgubi u nekim delovima koji su kao ok, slušljivi, ali kao da nisu dovoljno dobri i ubedljivi, kao da je moglo da se odsvira nešto mnogo upečatljivije. Mnoge pesme odišu takvim utiskom, nekako po energiji su malo napred, malo nazad, nikako jedna konstantna linija nakon koje bi se reklo da je sve apsolutno na mestu i da nije moglo bolje. Album najvećim delom sadrži gomilu zanimljivih delova koji nisu baš najbolje uklopljeni u efektne celine.

Pored već navedenog singla „Rotting in Vain“, sa albuma se mogu izdvojiti i zanimljiva i čak pomalo baladna „Black is the Soul“ kao i dve pesme koje su namenjene za deluks izdanje, „Baby“ i „Calling Me Too Soon„, neočekivano dobre pesme sa prilično efektnim aranžmanima, rifovima i dobrim melodijama u refrenu kao i lepim harmonskim progresijama u refrenu (ovo se posebno odnosi na „Calling Me Too Soon“).

Album se verovatno može posmatrati i kao jedno od onih izdanja za koje treba vremena da se neke od pesama postepeno svare i uđu u uho. Svakako ima pregršt zanimljivih poigravanja sa različitim zvucima kao i mnogobrojnim deonicama koje će vas direktno vratiti u „Untouchables“, „Issues“, pa i vremena jednog „See You On The Other Side“ ili „Untitled“ albuma.

Sve u svemu, nije loše izdanje u smislu da je lepo da se Korn sada već dobro uhodao sa Headom u redovima, ali fale i dalje jake pesme, fale ubedljivije pesme koje bi vas oborile sa nogu i terale da ih slušate mnogo češće i mnogo ozbiljnije. Ipak, probajte nekoliko puta, svakako postoji šansa da nađete neke od svojih skrivenih favorita.

[youtube https://www.youtube.com/watch?v=IjQ5q51UHwg]

Spisak pesama:

1. „Insane“ (03:50)
2. „Rotting in Vain“ (03:33)
3. „Black is the Soul“ (04:01)
4. „The Hating“ (04:22)
5. „A Different World“ (03:20)
6. „Take Me“ (03:00)
7. „Everything Falls Apart“ (04:17)
8. „Die Yet Another Night“ (04:28)
9. „When You’re Not Here“ (03:24)
10. „Next in Line“ (03:28)
11. „Please Come for Me“ (02:53)
12. „Baby“ (04:55) (Deluxe edition)
13. „Calling Me Too Soon“ (03:23) (Deluxe edition)
14. „Out of You“ (03:29) (Japanese deluxe edition bonus track)