Keni nije mrtav – Ajmo da plešemo
Izdavač: Mascom Records (5.11.2021)
Producent: Sava Tomić
Trajanje: 28 minuta
Žanr: Alternative/indie rock
Ocena: 8
Postoje bendovi koji su prosto počeli s jednog stilskog mesta, a završili na dosta drugačijem. U ovakvoj situaciji obično se dogodi da bend mora biti spreman da nešto izgubi a nešto dobije, ali se u nekim slučajevima dogodi da izađe i kao apsolutni pobednik, zadrži stare fanove i dobije puno novih. Sa bendom Keni nije mrtav se desilo ovo poslednje. Možda zvuči čudno da se pominje bilo kakva geneza stila, s obzirom da je „Ajmo da plešemo“ njihov debi album, ali je to nužno uraditi jer je ovaj bend poslednjih nekoliko godina kroz live svirke ustalio svoj trenutni izraz.
Došli su iz potpuno pop punk miljea (uživo se i dalje može čuti poneka pesma ovog fazona), da bi na kraju završili na nekoj vrsti alternativnog/indie rocka, sa keči gitarama i gruvovima koji će vas razmrdati, u koji su ugradili sve ono najbolje iz žanra iz kog su krenuli u vidu efektne vokalne ekspresije i harmonija, izgradnje dinamičnih aranžmana, ali i snažne lirike koju su od starta gajili.
No, zakoračimo na ovo izdanje.
Keni nije mrtav album startuje veoma agresivno, prljavim i oštrim rifom naslovne pesme „Ajmo da plešemo“ koji prati utegnuti repetitivni gruv bubnjeva i bassa. Ova ekipa uleće odlučno u album i poziva ljude da im se priključe u njihovoj igri. Iako bi se po naslovu pomislilo da je reč o populističkoj pesmi za loženje mase (u šta se numera pretvara uživo, i u tome nema ništa loše), kada se obrati pažnja na tekst jasno se da uočiti da je reč o intimnoj pesmi o pozivu na zajednički život, ali i spremnosti čoveka na kompromis kada su u pitanju ljudi do kojih mu je stalo.
Nastavljamo da igramo s Kenijem u pesmi „Zažmuri“ , ali ovoga puta nešto vrckavije, manje skačemo i guramo se kao pankeri, a više mešamo kukovima. Ovde već stvari kreću mnogo da mirišu na indie rock i to na onaj nešto bezobrazniji i prljaviji, poput Bloc Partija i Strokesa (oba benda će se osetiti i kasnije na mnogo mesta). Ritmički vozi gotovo isto kroz celu pesmu, s povremenim intenziviranjem, ali gitara sjajno šeta kroz ovaj ritam i osvežava uho slušaoca.
Ako ova pesma instrumentalno predstavlja tabane koji se okreću na plesnom podijumu, njen tekst je čovek vezan za krevet koji te iste tabane ne može da pomeri. Kada bi samo pročitali tekst, zamislili biste verovatno potpuno drugačiju muzičku pratnju, ali ipak, ovaj kontrast nam potencijalno otkriva i razloge stvaranja ovog benda. Oni su da iz ne tako lepih osećanja naprave nešto lepo, u inat se kroz instrumente i glas suprotstave letargiji i kroz pesmu na neki način nasmeju u lice svojim demonima. Najbolji stih koji sažima ovo sve je verovatno sipaj benzin preko zuba biće duga ova noć.
Kako skoro svaka pesma na albumu donosi nešto novo, u „Jutro leže preko grada“ slušamo synth i bass kao vodiče kroz numeru koja je jedan od zlatnih momenata na izdanju – atmosferična, jednostavna, izuzetno dinamična, s tekstom koji nas bukvalno ubacuje u sobu sa lirskim subjektom. Mateja Đokić ovde briljira vokalno i sjajno se stapa kako sa omamljujućim sintovima, tako i sa odsečnim i hrapavim gitarama sa jako malo distorzije i stamenim bubnjevima i basom.
Posle dremke u prethodnoj numeri, stiže nam jedan šamar za razbuđivanje u vidu „Šolje tople kafe“ . Ova pesma je hit na mnogo nivoa, verovatno i za najrazličitije tipove slušalaca. Ako ste neko ko želi sjajan refren u kom će pevati s bendom – imate ga, ako ste neko ko želi da uleti u šutku ili se iskače po svojoj sobi uz prvi rif – imate ga, ukoliko vam je ipak važnije da se pronađete i stopite sa stihovima ni vi nećete uspeti da izbegnete da se ova pesma zalepi za vas.
Za razliku od „Zažmuri“ koja se muzikom suprotstavlja tekstu, ovoga puta oni su u jasnom skladu i tekstopisac ovom pesmom slavi svoju pobedu. On se ogoljava pred slušaocem predstavljajući svoja sredstva za borbu ja ću naći prave reči pod lampom, u noći, ali i svoju ranjivost sjajno iznetu kroz način na koji je otpevao stihove ja počinjem da dišem kad se pomirim sa njima / tad se rađa nešto jako stvarno ne mogu o tome.
A evo i jednog sjajnog primera kako se pesma „proda“ u prvih nekoliko sekundi. Za to je najzaslužniji bubnjar benda Sava Tomić, ali ne zaostaje ni basista Matija Pešić. Ko je mogao da očekuje onako intenzivan bubanj i klizeći bass posle onako melodičnog i blagog Matijinog uvoda? Potpuno kontraintuitivno, efektno rešenje koja će vas povući da bez pogovora uživate do samog kraja pesme „Dobro je“ .
Ova numera sjajno oslikava osećaje spokoja, potrebe za odmorom i bezbrižnosti. Možda čovek iz pesme deluje usamljeno i ne baš preterano veselo, ali u ovom slučaju ta samoća za njega predstavlja prekopotrebnu relaksaciju i otklon od spoljnog sveta. Osim što nas iznenade na samom početku, Keni nije mrtav donose još jedno atipično aranžmansko rešenje, a to je da sviraju refren na distanci sa spuštenim gardom, a posle njega nas odlučno raspale instrumentalnom deonicom.
Zadah Bloc Partyja ponovo postaje izuzetno jak u numeri „Vidiš obične stvari“ , numeri kojoj nema šta da se zameri, ali se takođe nikako ne ističe na celokupnom izdanju. Zanimljivo je na koji način se kreće i raste pesma kroz aranžman, ali osim refrena ništa ne ostaje posebno upečatljivo. Tekst ima sjajna mesta i poente, ali ni one nisu dovoljno istaknute, kao na primer slika prijateljstva preneta kroz naivne, ali prelepe stihove tu su ljudi dragi ljudi koji znaju nešto više / koji sedeće na klupi čuvajući tebi mesto. Cela pesma odiše naivnom lepotom i tekst jako fino kulminira od izlaska iz sivih dana do slike zajedništva, ali bi bilo dobro da je ovaj proces na neki način dočaran muzikom.
„Venecijaneri“ predstavljaju potpuni promašaj na ovom albumu i jedino što se za nju može reći je da je šteta što je nimalo loš tekst proćerdan kroz o,o,o,o refren uz akordsku pratnju koju prvu nauči mladi gitarista, pa onda može da vrti u jednom tejku sve od „Tropskog bara“ do „Kruga“ EKV-a. Osim toga, ova numera se ne uklapa u ostatak celine i predstavlja neku vrstu repa koji Keni vuče iz perioda kad je bio klasičan pop punk bend i album je apsolutno mogao da prođe bez nje.
Posle ovog malog pada stiže jedan blistavi momenat u koji nas uvodi Matijina moćna bass linija koja će biti i okosnica numere „Jesen„. Jesen nam donosi slične motive koje srećemo u pesmi „Šolja tople kafe“ , ali donosi nešto drugačiju priču. Ovoga puta sve je mnogo mirnije, bez mnogo buke, ali sa još više desktiptivnosti u stihu. Opet smo s pesnikom na mestu gde se on nalazi, gledamo u taj rani suton, pijemo kafu, pušimo i zajedno gajimo nadu u to da će ipak neke stvari biti drugačije dok pevušimo refren. Prelepa, gotovo idilična, iako možda samoobmanjujuća slika.
Posle male samoobmane, stiže nam „Samodisciplina“ sa sjajnim zadahom pesme „Reptilia“ od The Strokes i veoma logičan izbor za singl. Pesma prepuna naboja, tenzije između instrumenata i stalnih dinamičnih promena i sa verovatno najboljom i najinteresantnijom solo deonicom na izdanju. Nesvakidašnje je to što se svi instrumenti redukuju kako bi Mateja odsvirao taj prljavi, brzi i kratki solo koji teško da ste mogli da očekujete u ovoj pesmi.
A onda se tempo spušta, ali emocije, intenzitet, a kasnije i napetost odvrću do daske u pesmi „Vetar“ , koja odiše pomešanim uticajima, s jedne strane Velikog Prezira, a s druge Goblina. Ovo je pesma u kojoj se možda objašnjava ono što se nalazi na misterioznom coveru ovog albuma. Reklo bi se da je dečak iz ove pesme onaj koji viri, onaj koji polako i nespretno (saplete se dečak) ulazi u svet odraslih i nije siguran šta ga tamo čeka.
Ipak, on ima snage da se suprotstavi inatom, režećim glasom iz grla i pitkim rečima, a u svemu tome ima i saveznika u vidu personifikacije vetra, koji određene brige sklanja od njega. Sjajna završnica, veliki skok s prethodne pesme, ali to je ono što „Vetru“ , osim toga što je poslednja pesma daje posebno mesto na ovom albumu. Takođe, ova pesma ima sjajno zakucavanje u vidu srdito izgovorene reči „jače“ , lišene ikakve muzičke pratnje.
Bogami, ovaj ples s Kenijem je više nego zabavan i uzbudljiv. Igrali smo po noći, igrali trčeći, igrali u svitanje, na tramvajskim šinama, u jesen, uz kafu, sipajući benzin preko zuba, kao deca i kao odrasli ljudi. Ova ekipa je pokazala da je u stanju da uradi nešto potpuno nepredviđeno, ali ne izgubi ono što je pre toga bila, već da od svega uzme ono najbolje i ugradi u novi stil.
Keni se emotivno potpuno razgolitio (nije samo skinuo majicu kao u spotovima) i uveo nas u svoj mali svet u kom se konstantno bore nesigurnost i inat, mir i haos, milina i bes, želja da se bude sam a u isto vreme prihvaćen, svet u kom se krijemo iza kapaka, ali i gledamo širom otvorenih očiju. Ovo je album koje će vas u isto vreme zagrliti, ali i udariti u nos. Ako još niste, vreme je da zaplešete sa Kenijem.
Lista pesama:
- Ajmo da plešemo
- Zažmuri
- Jutro leže preko grada
- Šolja tople kafe
- Dobro je
- Vidiš obične stvari
- Venecijaneri
- Jesen
- Samodisciplina
- Vetar
