-

Kanda Kodža i Nebojša – Beton (2022)

Kanda Kodža i Nebojša BetonKanda Kodža i Nebojša – Beton (10. 10. 2022.)

Izdavač: Mascom Records

Trajanje: 34 minuta

Žanr: Alternativni rock

Ocena: 8

 

Deveti studijski album kultnog beogradskog sastava Kanda, Kodža i Nebojša, koji je već zagazio u četvrtu deceniju postojanja, veoma liči na prethodni („Uskoro“ ), kako u muzičkom, tako i u produkcijskom smislu. Od šašavog esid džeza i fanka zastupljenog na ranim radovima („Guarda Toma!“ , „Igračka Plačka“ ), preko regea, koji je bio dominantan u periodu kada je doživeo afirmciju i kada ga je prihvatila šira rok publika, bend je posle pauze (2001 – 2003) i promene postave sve više napuštao zvuk ukorenjen u jamajkanskoj tradiciji i kulturi, skrećući ka nešto alternativnijem rokenrolu, da bi se na poslednja tri albuma preorijentisao na garažni rok.

Beton“ predstavlja prirodni nastavak puta kojim je bend krenuo još od albuma „Volja za noć“. Ipak, ono što ovaj razlikuje od svih prethodnih jeste tematika i određena doza pesimizma, koji nikada ranije nije bio toliko prisutan u pesmama beogradskih rokera.

Jedna od retkih koje odišu vedrinom upravo je numera koja otvara album po kojoj je i nazvan. Pesma „Beton“ počinje dominantnim gitarskim rifovima, najavljujući pravi rokenrol kakav se svirao 80-ih i 90-ih u Britaniji i SAD-u. Prvi stihovi, „probijam zvučni zid, razbijam metak čelom“ pokazuju čvrst i samopouzdan stav koji, takođe, potvrđuju stihovi druge strofe – „pravila pišem sam“, uz koje sledi i sugestija upućena slušaocu: „pređi sa reči na delo“.

Nakon ove, „Antonius Block“ otvara niz pesama čije su dominantne teme prolaznost i smrt. Na početku pesme, lirski subjekt „udara sedmi pečat“ (motiv iz poslednjeg dela Biblije, Knjige Apokalipse). Stihovima „putuj dok su nebesa otvorena, kad se otvori pečat, tišina sve pokriva“, pesnik sugeriše slušaocu da iskoristi život na najbolji mogući način, jer, kada se „otvori pečat“, dolazi do neminovnog kraja svačijeg puta. U drugoj strofi lirski subjekt priznaje da se plaši smrti, koja „odvodi svakog i bez pitanja“ i koja se svakim danom sve više približava.

Posle ove, „Ostajem živ“ dolazi kao svojevrsna replika. Stihovi „sve je prolazno“ nastavljaju temu koja je započeta prethodnom pesmom, međutim, lirski subjekt „ostaje živ“, te uz lepe i vesele akorde poručuje: „dobar je osećaj dok hodamo“. Ova stvar definitivno slavi život, bez obzira na izvesnost njegovog kraja.

Tema koja je prisutna u ovim pesmama definitivno je pokazatelj, ne samo zrelosti ekipe, već i činjenice da su mnogi članovi benda duboko zagazili u drugu polovinu života, pa smrt više ne izgleda toliko daleko, već se doživljava kao neminovnost koja je tu, i svakim danom „samo se približava“.

Društveni angažman po kome je bend prepoznatljiv još od „Igračke Plačke“, nije izostao ni ovog puta. Sudeći po naslovu i refrenu, „Muzika, mir i ljubav“ trebalo bi da je vesela hipi stvar koja, kao i prethodna, slavi život. Ipak, prvi taktovi koji odišu napetom atmosferom, najavljuju mračnu, angažovanu pesmu, sa otrovnim strelicama uperenim ka predstavnicima vlasti. Već u prvoj strofi pominju se „maglena jutra“, „kišni dani“, „oblačna lica“ – motivi koji asociraju na tmurnu svakodnevicu. Opis ne baš najsjajnije realnosti kulminira poslednjom strofom koja dolazi posle gitarske solaže:

„panika, u parku droga,
nadiši se smoga
s verom u Boga
i suzavca o istom trošku
i batina na svakom ćošku“

Ovo je definitivno najuboitija stvar koja, osim policije i vlasti, prilično suptilno, stihom „s verom u Boga“, kači i predstavnike SPC, pominjući tu sintagmu sa dozom sarkazma, u kontekstu smoga i policijske brutalnosti. Po svoj prilici, kritika je upućena određenim ljudima iz Crkve koji se dovode u vezu sa aktuelnom vrhuškom, čime se skreće pažnja na mešanje Crkve u državna (iliti, svetovna) pitanja. Ipak, refren u kome se ponavljaju reči: „muzika, mir i ljubav“, uz stihove:

„nije mi dobro kad se probudim
mnogo mi je dobro kad se izgubim“

nude beg od opisane realnosti upravo u muzici i uživanju u dobrom rokenrolu, kojim ovaj bend obiluje još od prvog izdanja.

Pesme „Odvode me“ i „Tamo gde je sunčano“ , u tematskom a i muzičkom smislu pomalo odskaču od ostalih sa albuma. Uz atmosferu melanholije koju nose akordi prve i optimističniji ritam druge pesme, eskapizam prisutan u njihovim tekstovima ukazuje na sličnost sa albumima „Deveti život“ i „Manifest“.

Najmračnija stvar na albumu može da se prepozna po naslovu. Dok se lepi gitarski zvukovi naizmenično smenjuju sa „prljavim“, garažnim rokom, „Preživeti u smrti“ nudi liriku mračniju od svih drugih pesama:

„Pacovi napuštaju brod,
a čoveka napušta život, podmuklo i podlo.“

Kao nekakav starac koji, svestan da mu se bliži kraj, sumira dosadašnji život, pesnik konstatuje: „onako kako prolazi sve, moje vreme je prošlo pored mene“. Na kraju slede stihovi puni nihilističkog naboja, koji kao da propagiraju stav da je apsolutno sve – i rođenje i smrt i život proživljen između te dve tačke – potpuno uzaludno:

„Niko te ne pita da li ovde hoćeš da dođeš.
Niko te ne pita da li odavde hoćeš da odeš.“

Na kraju, pesme „Tu i tamo, tamo, tamo“ , kao i „Sad mi je dobro“ , vraćaju bend na kolosek optimizma kojim je krenuo od prvog odsviranog rifa, davne 1991. Veoma vesela melodija pretposlednje stvari podiže atmosferu, uz tekst u kome je prisutna svest o prolaznosti, ali i poruku da život treba živeti punim plućima, do poslednjeg sudijinog zvižduka. „Hodaj lako, diši polako, udaraj jako, daj sve od sebe“, reči su koje bi lako mogle biti moto klincima koji stasavaju uz ovaj i slične bendove.

Album zatvara stvar veoma sporog ritma, sa elementima bluziranja, koja kao i neke prethodne podseća na „Manifest“ i starije albume. Kao što je već pomenuto, članovi benda su već prilično dugo na sceni – ne samo muzičkoj, nego i na životnoj pozornici – te dolazi do dubinske introspekcije i neke vrste svođenja računa.

Ova pesma na sjajan način zaokružuje priču, u kojoj ima i društvenog angažmana, i potrebe za bekstvom u neke lepše predele kao i zabrinutosti zbog izvesnosti kraja i čovekove smrtnosi, te preispitivanja smisla. „Sad mi je dobro“, kao i svaki dobar zaključak, poručuje da je život itekako vredan življenja i da sve loše što nas zadesi ima smisla ukoliko izvučemo pouku i ojačamo, dok lepe stvari imaju funkciju da nas podsete da iz života treba da izvučemo maksimum i da mi, u stvari, „bojimo“ svet, odnosno, da je na nama da li ćemo da primećujemo samo ono što je ružno ili ćemo da se fokusiramo na lepe stvari kojih je, svet, uistinu pun, samo ako imamo želju i volju da ih prepoznamo.

Posmatrano u širem kontekstu, „Beton“ je još jedno izdanje koje dokazuje da se na ovim prostorima još uvek sviran kvalitetan rokenrol, te da, uprkos trećerazredne verzije realnosti koju nude mejn-strim mediji, u regionu itekako ima mesta za ljude koji žele da ostaju svoji i slobodni.