Judas Priest – Firepower (2018)

4.8/5
Izdavač: Epic, 9.3.2018.
Producent: Tom Allom i Andy Sneap
Žanr: Heavy Metal
Trajanje: 58:10

Kada se upustite u jednu delikatnu radnju u vidu recenziranja novog albuma benda koji vam se nalazi u neprikosnovenom i neoborivom vrhu omiljenih maltene od momenta kad ste se prvi put zvanično proklamovali metal fanom, onda se nalazite u opasnosti da vaša lična naklonjenost njima, kao i subjektivnost, uzmu maha nad objektivnošću i realnim prikazom koji se ovde zahtevaju. Ali, ta opasnost ne postoji u ovom slučaju iz veoma jednostavnog razloga – nema potrebe za subjektivnošću, niti za ublažavanjem i „pranjem“ nekog prosečno “urađenog posla“ jer novo čedo vanserijskih titana i tzv. godfathersa heavy metala, Judas Priesta, „Firepower“, može biti sve samo ne osrednji proizvod artista na zalasku karijere – naprotiv, oni su ozbiljno odlučili da nam svima dokažu da se taj zalazak ni ne nazire.

Do koje mere je to pohvalno svedoče činjenice da su posredi izvođači sa “stažom” od blizu pet decenija, izvođači koji su svojevremeno bili jedni od apsolutnih vladara ove muzičke scene i ideologije kojoj su postavljali standarde, a danas ti isti izvođači, kao da su ponovo u samom jeku novonastale slave, jedva su uspeli da upakuju silno obilje nepojmljive energije na jedan kompakt disk ili ploču, te nastavili da je naširoko emituju i nakon toga – čista esencija istinske, iskonske heavy metal snage, doslednosti, istrajnosti i, nadasve, ljubavi.

Postava koja je aktuelna poslednjih sedam godina – Rob Halford, Glenn Tipton, Ian Hill, Scott Travis i Richie Faulkner, snimila je album koji jasno, glasno i krajnje direktno svim „metalnim manijacima“ u sebi svojstvenom stilu poručuje: „Priest is back!“. Iako je prethodni, „Redeemer Of Souls“, bio sasvim solidno prihvaćen od strane auditorijuma i u sebi sadržao dovoljno kvalitetnih traka, ne može da se ne kaže da je tu „ono nešto“, jednostavno, falilo – ali se zato upravo to nešto, nalik na oslobođenu i razjarenu Furiju, graviralo u „Firepower“ i načinilo ne samo album za sebe, već celokupan stadijum u kojem se bend trenutno nalazi, svojevrsnim preporodom od kojeg kreću da se nižu nova/stara metalna osvajanja – kako svetskih arena i hala, tako i okorelih oldschool fanova i mlade, sveže krvi, a nećemo zaboraviti ni vrlo bitnu stavku u vidu rejtinga na znamenitim svetskim top-listama koji se do ove tačke ispostavlja kao maksimalno pozitivan i iznad očekivanja.

Ipak, neposredno pre početka svetske turneje, jedna tužna vest je odjeknula kao grom – usled Parkinsonove bolesti koja je uzela maha, gitarista Glenn Tipton je morao da se povuče na neodređeno vreme, a da svoju ulogu u live nastupima prepusti producentu benda koji je sada držao dirigentsku palicu u studiju, Andyju Sneapu. Glenn je dosad imao kraće gostovanje na jednom od koncerata u SAD-u, te je ostalo na tome da će se povremeno pojavljivati na taj način, shodno svojim mogućnostima. Dakle, svi obožavatelji sada mogu samo da se nadaju da će baš tu gde oni budu prisutni gospodin Tipton da kroči na scenu, ali ako se to, ipak, ne desi, treba posmatrati vedriju stranu priče, a to je da Andy daje svoj maksimum kako bi održao Priestov plamen snažnim – uskočiti u jedne takve cipele, iliti starke da budemo precizni, nije nimalo lak zadatak, ali dokle god je finalni rezultat obojen osmesima publike širom planete, možemo samo da im se poklonimo i kažemo: „Hvala!“.

Pre oficijalnog izlaska albuma, objavljena je pesma „Lightning Strike“, a ubrzo potom i spot urađen za nju. Priznaćete, već sam naziv je konotiran kao nova metal himna benda u bogatom im repertoaru istih, ali nije ovde samo konotacija posredi, ovo zaista jeste nova himna – da, ona koja vas „reže“ uzduž i popreko od prvog do poslednjeg tona, izaziva fizički i mentalno prijatno bolnu jezu i rapidno stvara potrebu da pritiskate repeat u nedogled. Paralelno s tim pojačavate zvučnike do one granice kada pod pod vama drhti, a srce lupa na smenu u ritmu Scottovog ataka na bubnjeve, naizmeničnih gitarskih, gotovo perverznih igrarija i Robovog, po svemu sudeći neuništivog vokala koji ovde razgaljeno iščekuje udar munje – nema šta da se čeka, ako je munja njegov glas, on udara bez milosti i svi željno iščekujemo da to uradi ponovo. To „ponovo“ je usledilo već po izbacivanju naredne numere, naslovne „Firepower“, koja je mnoge ostavila zatečene i pod znakom pitanja da nije ovo slučajno neki izgubljeni biser sa Ram It Downa ili Painkillera. Ali nije, godina proizvodnje je 2018., a ova vatrena moć u kojoj su sjedinjeni višedecenijsko iskustvo gospodara svog „zanata“ i mladalačka osnaženost koju samo rokenrol može da izazove, bez premca obara sve pred sobom. Samo kada čujete uvodni rif, overdose-’80s-alike melodičan solo u sredini, kao i onaj glavni, ponovo će jeza da vas saseče poput najoštrijeg metalnog noža – ne, pleonazam nije slučajan. Pred samo upoznavanje ostatka albuma sa svetlom dana, ili poželjnije mrakom noći, još jedan spot je osvanuo na YouTubeu, snimljen za pesmu „The Spectre“. U drugačijem maniru od prethodne dve, sporijeg i zavodljivog ritma koji prati isti takav rif, prikazuje nam onu stranu grupe koja je dodatno čini tako velikom kao što jeste, stranu koja podrazumeva da zglavan heavy produkt ne mora uvek da bude ultra brz i gromoglasan da bi bio heavy – uz pametno aranžiranje, i jedna traka poput ove zvučaće „čvrsto i tvrdo“ u više nego zadovoljavajućoj meri, a ujedno će i uneti osveženje na tracklistu koja bi pretila da postane jednolična kad bi se pratio isključivo jedan tok.

Kompozicija koja po tvorbi delom preslikava priču prethodno pomenute je ujedno i ona koja se gotovo ekspresno uvrstila u favorite čim se došlo u dodir sa ostatkom materijala, a radi se o “Never The Heroes”, koja revijalno prezentuje svekoliku muzičarsku zrelost i očigledno nepresušnu inspiraciju za stvaranje kvaliteta koju Judasi poseduju. Mudro je smeštena tačno između dva “vatrometa”, “Evil Never Dies” i “Necromancer”, koje nastavljaju da ludački pobuđuju ono primordijalno kod metal fanova – odlazak na koncert, navlačenje kože i nitni na sebe u najvećoj mogućoj meri, te headbangovanje propraćeno “sviranjem” air gitare i air bubnjeva sve dok i poslednji atom snage ne izda, a neretko i posle toga. Recepcija ne može biti drugačija kada se ovde nanovo susrećemo sa legendarnim smenjivanjem režećih, gorućih solaža koje preraspoređuju moždane vijuge svaki put kada “zavrišti” Floyd Rose u Richiejevoj ili Kahler u Glennovoj ruci, sa podmuklim Ianovim bassom, sa Halfordovim karakteristično visokim vokalnim registrima koji u navratima zvuče kao da najavljuju kataklizmu, dok Travisovi bubnjevi svojom razornošću to dodatno potvrđuju – malopre opisana reakcija se, dakle, doživljava kao prirodan sled stvari, a na ovaj “zapaljeni” niz prirodno se nadovezuje i sledeća “varnica”, “Children Of The Sun”, kroz koju čak osetno provejavaju momenti stvaralaštva benda iz perioda sedamdesetih godina, više nego uspešno inkorporirani sa današnjicom i novim-starim ruhom koji su navukli četiri i kusur dekade kasnije.

Slobodno se može reći da nakon ovoga sledi dramatičan, epski prelaz sa pesmom koja identično tako može da se karakteriše – “Rising From Ruins”. Sa klavirsko-gitarskim introom koji joj pravi “podlogu”, “Guardians”, i koji vas istog trena magnetno privlači i pridobija, između ostalog i jer je prisustvo klavira ovde u ulozi egzotičnog začina, postepeno se dolazi do jednog od najmoćnijih refrena i gotovo bajkovitih, nestvarnih solo deonica koje “pečatiraju” ovo, bez preterivanja, umetničko delo od pet i po minuta i svojevrsni ukras na tracklisti. “Flame Thrower” je tipičan izdanak ove mašinerije, beskompromisan i direktan, međutim nedovoljno zanimljiv da bi nam duže zadržao pažnju, što već nije slučaj sa “Traitors Gate”, skoro šestominutnom, impresivnom numerom, koja takođe pomalo liči na izgubljeni dragulj, ali ne iz prošlog veka, već sa povratničkog albuma u klasičnoj postavi, Angel Of Retribution iz 2005. koji je u to vreme vratio bend na velika vrata – i te kako opravdano, jer AOR nesumnjivo predstavlja jedno od maestralnih, čistokrvnih heavy ostvarenja nove epohe Judasa, baš kao i – Firepower, stoga ova sličnost možda i nije tek puka slučajnost.

„No Surrender“ jeste najkraća traka (ako se ne računa intro „Guardians“), ali je to ni u kom segmentu ne sprečava da bude jedna od najupečatljivijih, moglo bi se čak reći i žarište, pošto čim čujemo stihove Chasing a dream as I go higher, Playing it mean, my heart’s on fire, Living my life, ain’t no pretender, Ready to fight with no surrender! kao da nam u trenutku sva suština i ideološka priča kako Firepowera, tako i samog benda, zalazi pod kožu i popunjava svaku poru – ne, oni se ne šale, metalna borba se vodi do poslednjeg daha, a predaja uopšte nije u opticaju – veoma inspirativan nazor za one koji su tek uzeli instrumente u ruke i čije vreme tek dolazi. Krećući se ovom vatrenom stazom i bivajući pogođeni sa nebrojenim varnicama usput, stigli smo i do njenog kraja na kojem su nas sačekale „Lone Wolf“ i „Sea Of Red“. Po drugi put nailazimo na pesmu koja ne ostavlja pod značajnijim utiskom, „Lone Wolf“, i koja sem pojedinih infiltriranih upliva modernijeg zvuka, nema nešto značajno da ponudi, te i nije bila neophodna jer bi se njenim izostavljanjem brže stiglo do nečeg vrlo očekivanog i poželjnog da adekvatno zacementira ovaj put – balada. „Sea Of Red“ nas akustičnim melodijama i laganim ritmom uvodi u kulminaciju, kako nje same, tako i celokupnog izdanja, kulminaciju koja je sve već postojeće i prisutne elemente stopila u jedno i dovela ih na jedan prefinjen nivo koji je simbolizovao najvišu, vrhunsku tačku albuma – a to je upravo ona tačka u kojoj bend staje, a slušaoci nastavljaju.

Nalazimo se usred 2018. godine. Muzička industrija je tokom poslednjih dvadeset godina pretrpela promene neviđenih razmera i, u skladu sa vremenom i načinom života koji su se formirali, i sama muzika je dobrim delom postala nešto „instant“ i nešto u šta se ne ulaže mnogo vremena i truda pri kreiranju, a pesme su se svele na mass production i ekspresno bivaju smenjene novim, hitičnim produktom čim aktuelnom istekne rok trajanja. Pojedini izvođači uspevaju da odole takvom pristupu i da muziku tretiraju shodno tome što ona jeste – umetnost, a paralelno sa tim procesom egzistira i onaj većinski skrajnuti, marginalizovani žanr, u kojem gotovo da nikad i nije umelo drugačije da se pristupa muzici nego sa poštovanjem – taj žanr je heavy metal, a jedan od njegovih ključnih manifestnih oblika je upravo – Judas Priest. Firepower simbolizuje novo, opasno oružje, u njihovom već bogatom arsenalu, kojim hrabro i glave dignute visoko gore nastavljaju svoju borbu, poput istinski odanih i neumornih metal ratnika vođenih krilaticom koju su njihove kolege davnih dana smestile u par esencijalnih stihova: They can’t stop us, Let ’em try, For Heavy Metal we will die! Zvuči isuviše radikalno i ekstremno, to je ipak samo muzika? Ne, to je celokupna životna filozofija i stil, gorivo koje ubrizgavamo u naše organizme kako bismo funkcionisali, bezgranična i beskonačna ljubav koja nam je večno uzvraćena – i koja najtoplije „prede“ upravo onda kada joj se podari jedan album poput ovog, personifikacija heavy metala lično.

Spisak pesama:

1. “Firepower”
2. “Lightning Strike”
3. “Evil Never Dies”
4. “Never the Heroes”
5. “Necromancer”
6. “Children of the Sun”
7. “Guardians” (Instrumental)
8. “Rising from Ruins”
9. “Flame Thrower”
10. “Spectre”
11. “Traitors Gate”
12. “No Surrender”
13. “Lone Wolf”
14. “Sea of Red”

2 KOMENTARI

  1. Posle ovakve recenzije albuma kojom nas je autor uveo u srž postojanja njegovog veličanstva “muzike” uopšte,ostaje nam samo da pustimo “vinil” i uživamo u novim bravurama’metalnih bogova”što su i ovog puta opravdali svoje ime,zato malo je reći “HVALA”pozdrav svim ljubiteljima dobre muzike.

OSTAVITE ODGOVOR

Unesite svoj komenar!
Unesite svoje ime ovde

This site uses Akismet to reduce spam. Learn how your comment data is processed.