-

NaslovnaAutorski članciRecenzijeIron Maiden – Senjutsu (2021)

Iron Maiden – Senjutsu (2021)

Iron Maiden Senjutsu

Iron Maiden – Senjutsu
Izdavač: Parlophone/Mascom (3. 9. 2021)
Producent: Kevin Shirley
Trajanje: 81:53
Žanr: Heavy Metal
Ocena: 9

 

Ovo je iznad svega: budi sebi veran. Dolazeći iz Šekspirove zemlje, članovi grupe Iron Maiden dobro shvataju i kao stvaralački moto dosledno primenjuju citirano pravilo. Zahvaljujući tome, odavno su prestali da budu „samo bend“. Voleli njihovu muziku ili ne, kao svojevrsna institucija i sinonim za žanr uveliko su se svrstali među zaista malobrojne predstavnike rock/metal sveta.

Takav status pored brojnih prednosti podrazumeva i neizbežne teškoće: svaki potez im biva stavljen pod lupu, fanovi su što odaniji – to zahtevniji, a izdanje za izdanjem obavezno postaje „događaj sezone“ praćen naročitim kritičkim pristupom. Razlike nema ni ovoga puta, pre svega imajući u vidu da je za njima najduža studijska pauza u karijeri („The Book of Souls“ je izašao 2015). Nestrpljenje je, dakle, opravdano raslo.

Iznenada, ovog leta počinju da se pojavljuju, obožavaocima tako dobro poznati i dragi, različiti signali, zagonetke, nagoveštaji. Usledili su, redom, video, dva singla, naposletku i sam album – na prvi pogled niotkuda, a zapravo snimljen još u prvoj polovini 2019. godine.

Da li je bolji od prethodnih, vraća li nas sveopšte dobro prihvaćenoj „fazi pomirenja“ s početka dvehiljaditih, ili bend životari na račun stečene slave? Je li pred nama „najmanje originalna i podsticajna“ Eddijeva inkarnacija do sada? Zašto se u izjavama zahvalnosti našlo ime Novaka Đokovića, kad preferira „cajke“? Sva slična, suštinski nebitna pitanja samo dočaravaju deo euforije, (srećom) ne ostajući relevantna posle nekog vremena. Zaista nas zanima jedino sledeće: kako zvuči i šta do(pri)nosi novi album britanskih legendi?

Senjutsu„, čiji naslov u slobodnom prevodu sa japanskog označava taktiku ili strategiju, njihovo je sedamnaesto studijsko ostvarenje. Posle prethodnika, „The Book of Souls“, drugi je najduži i dvostruki album u njihovoj diskografiji. Mark Wilkinson omiljenu metal maskotu stilizuje u skladu sa naslovom, ali i tematskim težištem ploče koje uglavnom počiva na motivima junaštva i borbe, tako da se Eddie ovoga puta pojavio kao samuraj sa katanom u ruci, na tamnoj pozadini svedenog omota. Album je snimila ista fantastična šestorka: Bruce Dickinson (vokal), Steve Harris (bas), Nicko McBrain (bubnjevi), Dave Murray, Adrian Smith i Janick Gers (gitare). Svi članovi sem Murraya pružili su svoj autorski doprinos. Za kraj „statističkog“ uvoda, napomenimo još i to da je izdanje odmah prvoplasirano u mnogim zemljama, mada ne i u domovini.

Album sadrži ukupno deset pesama i podeljen je na dve celine, što se pokazalo kao dobro i nužno rešenje usled njihove kompleksnosti, dužine i pažnje koju iziskuju. Uprkos zahtevnosti, ovo nije jedna od prenaglašeno ambicioznih, hermetičnih i monotonih ploča. Zahvaljujući brojnim, čestim i neočekivanim promenama tonaliteta, uzbudljivim pasažima, promišljeno postavljenom rasporedu i raznovrsnosti, zapravo se jedva primeti da nekoliko numera traje preko deset minuta. Posmatrana u celini, ploča tek iz ponovljenog slušanja otvara sve svoje aspekte i iznenađenja. Pred nama je delo iskusne, samouverene, uigrane i međusobno usaglašene ekipe koja još uživa u sviranju, ima šta da ponudi i oseća potrebu da sve to podeli sa slušaocima.

Naslovna pesma, „Senjutsu„, predstavlja više nego obećavajući početak, obeležen mnogostrukom simbolikom pripreme za borbu. Nakon obazrivog, filmski napetog uvoda koji adekvatno podiže tenziju, nastupa otprilike sve ono što volimo kod Maidena: uvek impresivan Dickinsonov vokal, vičan spontanom ulaženju u različite uloge; sklad ritam sekcije i gitara koje se, naizmenično i svaka sa svojim stilom, uključuju „vezući“ kroz pomalo arhaičnu kompoziciju (autori su Harris i Smith).

U nastavku je na više mesta osetno mešanje uticaja iz različitih faza njihovog dosadašnjeg rada, za šta potvrdu dobijamo već drugim po redu singlom, „Stratego„. Sa neposrednim efektom i galopirajućim ritmom, ispunjava sve kriterijume da postane najprijemčivija tačka čitavog albuma. Tematski se nadovezuje na prethodnu pesmu, ali snagom i odsečnošću neodoljivo podseća na „Powerslave“, donekle zazivajući u sećanje i Bruceovu solo karijeru. U pitanju je prva od dve koautorske numere Harrisa i Gersa.

Sledi još nešto već poznato, prvi lansirani singl „The Writing On The Wall„. Akustični intro i neuobičajeni početak obojen elementima bluesa i južnjačkog američkog rocka, sveže su, uspelo rešenje za najavu postapokaliptičnog scenarija. Snažnim referencama na biblijske teme, aktuelnu globalnu situaciju, ali i dosadašnja ostvarenja benda, Smith i Dickinson su zajednički spojili moderno sa sebi svojstvenim, a uzbudljivo sa stabilnošću jasne melodijske linije duž koje „meandriraju“ pojedinačne solo egzibicije.

Lost In A Lost World“ najavljuje ono što nam je Steve Harris pripremio u okviru samostalnih autorskih kompozicija, koje zauzimaju gotovo polovinu albuma. Atmosferičan uvod u maniru progresivnog zvuka sedamdesetih, naročito sastava Pink Floyd i Jethro Tull, svakako spada među najavljena iznenađenja i pokazuje sposobnost za eksperimentisanje i diverzitet. Ipak, ne odlazi se u krajnost, pa već od druge trećine najduže numere na prvom disku počinje žestoki zvuk sa neizmenjeno dobrim načinom vokalne interpretacije i divnom dinamikom. Ovo je jedna od njihovih velikih kompozicija, poseduje „uvod, razradu i zaključak“, melanholiju i setu završnog dela. Bitnu ulogu dobijaju klavijature (Harris), doprinoseći da se živo podsetimo čuvene „Stranger In A Strange Land“.

Osim „Stratega“, još samo jedna pesma traje „minimalna“ četiri minuta i odlikuje se istom neposrednošću – to je „Days Of Future Past„, biser autorskog dvojca Dickinson – Smith. Zarazna energija kao iz najboljih dana, efektni refreni, impresivan glas, minimalistički solo i suptilni synth dodir, zajedno stvaraju potencijal za radijski i koncertni hit. „The Time Machine“ Harrisa i Gersa uklapa se u grupu njihovih velikih narativa, hipnotišući od prvih taktova, budeći snažne asocijacije na „Brave New World“ i „The Talisman“.

Drugi disk bi se mogao nazvati Harrisovim, budući da su, izuzev uvodne (koju je napisao sa Adrianom Smithom), tri preostale pesme u potpunosti njegova autorska dela. „Darkest Hour“ najavljuje ovu, bez sumnje „epskiju“ stranu albuma, kao jedna od retkih balada u njihovoj karijeri – i, još jednom, pun pogodak. Iz naslova se ispravno pretpostavlja da je tema Winston Churchil. Zanimljiva uvertira donosi zvuke razbijanja talasa i galebova u koje, pomalo ih i sama podražavajući, uplovljava gitara. Interpretativno teška od pojedinačnog iskustva jednog života, koji kompozicija sa uvažavanjem predočava, još jednom potvrđuje kako je Bruce majstor dočaravanja različitih perspektiva.

Death Of The Celts“ i „The Parchment“ su epski duge, melodijski bogate, grandiozne kompozicije koje predstavljaju specijalnost grupe Iron Maiden. Istina, ne bi mnogo naškodilo ni da traju koji minut kraće, naročito u početnim delovima. Dok prva sadrži vešto inkorporirane elemente tradicionalne keltske muzike i folk metala, druga se, prilično iznenađujuće s obzirom na svoju dužinu, izdvaja kao jedan od favorita sa ploče, pleneći impresivnim instrumentalnim nadigravanjima i mističnom atmosferom.

Album na više nego dostojan način zatvara „Hell On Earth„. Čineći da najpre utonete u smirujuću lepotu produženog uvoda, zatim vas pošteno protrese ubedljivim rifovima i nečim veoma poznatim – a ipak progresivnijim nego ranije, sve to da bi melodija iznova „izbledela“ u ravnomernoj stišanosti, ostavljajući iza sebe nešto neobično zloslutno.

Nakon Helloweena, ova godina je donela još jedno lepo muzičko iznenađenje iz tabora heroja zlatnog doba osamdesetih. Mada su vesti stigle naizgled neočekivano, geneza ovog albuma bila je duga i primetno pažljiva. Ohrabrujuće je i utešno znati da veterani nisu ostali bez inspiracije i veštine da je stvaralački uobliče (na potezu ste, Judas Priest!), zasigurno bolje i efektnije nego na poslednja dva ostvarenja.

„Senjutsu“ predstavlja uverljiv susret iskustva sa neumornom, večito svežom muzičkom energijom, sintezu odanosti tradiciji i otvorenosti za iskorak na drugačije tlo, prepoznatljivog zvuka i uzbudljivih osveženja. Nije tek nostalgija, niti duži „sušni period“, razlog da sa oduševljenjem dočekate još jednu potvrdu koliko su Iron Maiden veliki, vredni i – voljeni.

Spisak pesama:

(CD 1)

  1. Senjutsu
  2. Stratego
  3. The Writing On The Wall
  4. Lost In A Lost World
  5. Days Of Future Past
  6. The Time Machine

(CD 2)

  1. Darkest Hour
  2. Death Of The Celts
  3. The Parchment
  4. Hell On Earth