Hugh Laurie – Didn’t It Rain
Izdavač: Warner Bros. ( 6.5.2013.)
Producenti: Joe Henry
Trajanje: 56:26
Žanr: Blues, Jazz, Rhythm and Blues, Tango
Ocena: 10

 Muzika, kao i svaka druga vrsta umetnosti, kada je puna strasti i iskrenosti pogađa pravo u centar. Bez izuzetaka, muzička dela koja su nastala iz ljubavi prema muzici (naravno, uz određen nivo veštine što se tiče zanatskog dela ove umetnosti) oduševljavaju publiku širom sveta.

Ako je najstrastvenija muzika za pevanje soul, njegov instrumentalni brat bi bio bluz. E sad, tu postoji jedna začkoljica, bluz je eksploatisan u rokenrolu do neslućenih granica (slično kao i soul u pop muzici kad smo već kod toga). Razni su se pojavljivali sa gitarama, vrteli dobro poznate standarde i pevali hrapavo i od jednog, nadasve opskurnog i misterioznog žanra, stvorili mejnstrim varijantu za lako obogaćivanje. Pošto vreme ima taj običaj da se menja, došlo je i vreme kada blues više nije krava muzara za svakog trećeg gitaristu koji bi da zaradi svoje mesto pod spotlajtom na Vembliju, već se vraća korenima – barovima, viskiju, kokainu, ženama i noćima. Barem nas tako ubeđuje Gregori Haus…ovaj… Hju Lori.

Verovatno inspirisan dobrim zezanjem sa instrumentima u ulozi ciničnog doktora, Lori je pre dve godine izdao solidan blues prvenac, odu svojim omiljenim muzičarima. Kako to obično biva, debi je tribjut album, na drugom se šire krila kreativnosti. Lori je, kao i na prethodnom albumu, oduševljen američkom muzikom (a čijom će drugom ako već svira bluz?), s tim što ovog puta više ljudi gostuje, diverzitet je veći, album čak vuče na tango u nekim momentima. Čuveni Džordž iz serijala o Crnom Guji je ovaj album odsvirao i otpevao sa istom posvećenošću sa kojom prilazi svojim nezaboravnim ulogama. Zanimljivo je kako jedan Britanac može da izvuče ovoliko iz nečega što je po svojoj prirodi toliko američko da retko uspeva tamo gde se „stars and stripes“ ne vijore na vetru demokratije, slobode i takozvanog američkog sna…

Bend koji svira i peva sa Lorijem, zajedno sa gostima, zvuči naprosto neverovatno. Jedino što muizku ovog benda razlikuje od bilo koje bluz ploče od pre pola veka je moderna produkcija. Takva presuda je i logična, ako pogledamo treklistu i vidimo je album takođe krcat obradama. I pored te činjenice, ne možemo na ovaj album gledati kao na puko džemovanje i varijaciju na davno isprobane teme. Lori i društvo daju sve od sebe na ovom albumu da slušaoca uvuku u karakteristični noir svet New Orleans duvača, bluz klavira, zavodljivih gitara i tekstova čistog bluza, onog koji prevazilazi muziku, onog koji dolazi iz pijanog srca i priča Vam svoju životnu priču. Naslovnu numeru nose ženski vokali Gebi Moreno i Džin Meklejn, dok Lori i Copper Bottom Band pesmu čvrsto „voze“ neverovatnim old-skul svingom. Glavni singl Wild Honey nam otkriva Lorija koji kao da prenosi svoju ulogu nepopravljivog Gregorija Hausa (fanovi serije će se setiti scene kada sa novim štapom ulazi u Plejnsbrou, uz Back In Black od AC/DCa) rečima I’m a jack of all trades/but a master of none. Prava poslastica za ljubitelje žanra je Send Me To the ’Lectric Chair u kojoj neverovatna količina onog bluzerskog šmeka jednostavno ne priznaje 21. vek kao takav, moderan i sterilan. Posebno zanimljiva je i obrada čuvene Unchain My Heart, ovog puta kao stvorena za igru, zavodljivi miks tangoa i roots r’n’ba. Duvači na albumu možda i vode glavnu reč, ali iz senke, suptilno i manipulatorski. Na drugom mestu je tu Hju na klaviru sa sofisticiranim filovima i tzv. likovima zbog kojih moram da se zapitam, zašto ovaj čovek nije ranije postao profesionalni bluz pijanista. Treće mesto po važnosti na ovom albumu ponosno zauzimaju pomenuti ženski vokali. Što se tiče njegovog glasa, iako nema veličanstvenost poput Džin i Gebi, ima bluza, što je kanda najbitnije kada je ovakvo izdanje u pitanju. Lori svojim hrapavim i simpatično tugaljivim glasom uverava slušaoca u ono što peva. A to je, kako nas je Bob Dilan pre nekih pedesetak godina naučio, najvažnija stvar u modernom muzičkom stvaralaštvu. Tu je i potpuno zavodljiva i umerena gitara (rak rana bluza u poslednjih par decenija, eksploatacija jednog te istog fazona na šest žica umalo nije dovelo do potpunog rasplitanja žanra u monotonu komercijalu) što je za svaku pohvalu. Svima je jasno koliko se ovaj neverovatno talentovani čovek zabavlja na ovom albumu.

I upravo tu, kao što nam uvod ovog teksta kaže, leži najveći adut ovog albuma – Lori je vrstan muzičar koji se muzikom bavi iz čiste ljubavi. On ovim izdanjem neće sebi kupiti novi Lamborgini ili vilu na Beverli Hilsu, ali će zadovoljiti svoj duh. A i sluh onog ko ovo izdanje nabavi, skuva sebi kafu, sipa piće, uradi šta god mu je plezir i pusti ovaj bluzerski, precizno izbrušeni dijamant. Ovako bi, recimo, The Black Keys zvučali, da im je umesto gitare primarni instrument klavir. Retki su trenuci kada ne zameramo glumcima što su se latili instrumenata i mikrofona, retki ali vredni. Poslušajte ovaj album, njegova toplina se retko nalazi u dvadeset i prvom veku. Sa ovoliko stila, klase i prefinjenosti bluza, džeza i tangoa, teško da će ovaj album imati ozbiljnu konkurenciju u žanru, bar ove godine (ostavlja Kleptonov ovogodišnji pokušaj u prašini već na samom startu trke, prim. autora). Možda svi lažu, ali ne svira svako ovakav bluz.

Spisak pesama:

1. The St. Louis Blues
2. Junkers Blues
3. Kiss of Fire
4. Vicksburg Blues
5. The Weed Smoker’s Dream
6. Wild Honey
7. Send Me To The ‘Lectric Chair
8. Evenin’
9. Didn’t It Rain
10. Careless Love
11. One For My Baby
12. I Hate A Man Like You
13. Changes
14. Unchain My Heart