-

NaslovnaAutorski članciRecenzijeHelloween – Helloween (2021)

Helloween – Helloween (2021)

Helloween – Helloween
Izdavač: Nuclear Blast (18. 6. 2021)
Producenti: Charlie Bauerfeind, Dennis Ward
Trajanje: 64:57
Žanr: Power metal
Ocena: 8,5

 

Kada su se u jesen 2007. na bini beogradskog SKC-a zajedno pojavili Kai Hansen i Helloween da na bis otpraše “Future world” i “I want out”, nad onima koji su se nalazili u publici ovladala je neopisiva euforija. Ipak, ideja trajnijeg združivanja legendarnih bivših članova, pre svega neprežaljenog Kiskea, sa već dugogodišnjom postavom za novi milenijum, tada se činila kao san na javi – i graničila sa nemogućim. Usled toga, oduševljenje izazvano realizacijom koncepta nazvanog Pumpkins United deset godina kasnije, ne samo da ne jenjava, već raste sa svakim sledećim razvojnim korakom.

Teško je, zapravo nemoguće, obuzdati entuzijazam iskrenog fana koji je (i muzički) stasavao uz jedan od najznačajnijih nemačkih bendova, pred najavljenim studijskim albumom u all star postavi (nedostaje samo pokojni Ingo Schwichtenberg, pa da možemo reći i – originalnoj). Nekritičnost usled emocija, srećom, nije prevladala i očekivanja su nagrađena na najbolji mogući način. Nasuprot tome, a takođe i uzevši navedeno u obzir, pisanje objektivne recenzije bilo je istovremeno teško (usled rizika da gotovo detinja radost ne preuveliča prave razmere dobijenog) i lako – za šta su se pobrinuli sami začetnici power metal žanra, ne ostavivši povoda za žalbu.

Od samog početka je sve ispunjeno divnom simbolikom. Sedam melodijskih ključeva već neko vreme se nalazi u rukama sedam bundevica. To su, naravno: Michael Weikath (gitarista), Markus Grosskopf (basista), Sascha Gerstner (gitarista), Daniel Löble (bubnjar) i frontmen Andi Deris koji nekada nasleđenu poziciju sada deli sa dvojicom legendarnih prethodnika. Naime, prvi put od napuštanja benda 1988, odnosno 1993, iza mikrofona se nalaze Kai Hansen i Michael Kiske.

Prvobitno samo turneja, započeta u oktobru 2017. i trenutno pauzirana zbog pandemije, Pumpkins United je 2019. proizvela sjajni album uživo “United Alive in Madrid”. Međutim, uprkos očiglednom skladu u saradnji koji su tada potvrdili i sami pevači, stvaranje studijskog albuma u ovoj postavi još neko vreme je lebdelo u vazduhu kao nada koja suviše obećava da bi bila izvodljiva. Sve dok nije postalo više nego izvesno da ćemo na početku ovoga leta dobiti, prema rečima bubnjara Danija, “krunu Pumpkins United projekta”, ujedno potpuno nov materijal nakon “My God-given right” iz 2015. godine.

Šesnaesta po redu ploča u karijeri Helloweena, optimistično ambiciozno naslovljena imenom benda (obično se to čini u slučaju debitantskih albuma, dok ovde može upućivati na novi početak), ostavlja utisak pažljivo isplanirane, u delo iscrpno sprovođene i, najzad udruženo, sa mnogo uživanja i nadahnuća stvorene celine. “Helloween” je istovremeno najlepši mogući omaž dosadašnjem istorijatu benda i poletni, obećavajući pogled uperen ka budućnosti.

Sadrži baš sve po čemu prepoznajemo i zbog čega volimo otkačene Nemce: fuziju speed, heavy i power metala, instrumentalne i vokalne bravure, grandioznost tematskih zahvata i komične otklone u samo njima svojstvenom maniru. Počev od jasnih evokacija na dvodelni klasik “Keeper of the Seven Keys”, epski štimung je u neprestanom smenjivanju sa karakterističnim komedijantskim pristupom, baš kao što se astralno visok, prozračno čist Kiskeov glas neverovatno dobro uklapa sa Derisovim razdirućim i Hansenovim prljavijim vokalima. Prevaljene decenije se mešaju, pa slivaju u jednu vremensku liniju, dok izvođenje naprosto odašilje radost stvaralačkog saborstva.

Krenimo od omota, čiji je autor Eliran Kantor. Pred sobom najpre imamo efektnu vizuelnu mešavinu svih najvažnijih simbola iz prošlosti i najviših umetničkih dometa sastava. Ova slika najupadljivije povezuje estetiku ploča “Walls of Jericho” i spomenutih “Keepersa”, kasnije ponovljenu na “The Time of the Oath”. Motivi ključeva, časovnika, nebesa, krilatih bića i monstruma, zagonetnih čarobnjaka i prstenja, veoma efektno evociraju uspomene i pripremaju nas za prvo susretanje sa novim-starim zvukom u nastavku.

Out for the Glorysadrži nostalgičnu uvertiru koja izaziva žmarce, siloviti Kiskeov vokal, melodiju koja uvlači u kovitlac i uzdiže, ludački tempo ritam sekcije i interpretaciju Hansena koja u jednom trenutku zbunjujuće podseća na stil Roba Halforda. Ovakav start albuma je zaista dobro izabran, jer nastupa veoma udarnički, ciljajući na svaku pozitivnu asocijaciju povezanu sa bendom i isporučujući power metal u najboljem izdanju. Adekvatan nastavak “Fear of the Fallen” počinje prepoznatljivim Derisovim izrazom, razvijajući se u još jednu eksplozivnu stvar sa odličnim duetsko-duelskim deonicama i melodioznim refrenom.

Prve dve numere zaista zvuče kao davno zagubljeni materijal sa originalnih “Keepersa”, autentično vaskrsavajući duh ere. Baš kada očekujete makar blagi pad, stižu dva apsolutno radio friendly primera, kao stvorena za neko buduće koncertno zagrevanje. “Best Time” je zabavna, hitična pesma, zarazno prijemčiva i svojom porukom prilično pogodna za ovo vreme (I will have the best time of my life / Yesterday is history, tomorrow is a mystery), sa Billy Idol prizvukom.

Mass Pollution” predstavlja tipičnu derisovsku, beskompromisnu, a poigravajuću kompoziciju (We just love it loud / Bang and shout it out / We’re no weapons of mass pollution). Na ovom mestu bi bilo dobro spomenuti dobru autorsku raspodelu, pa je tako prilično očigledno ko je umešao prste u koju numeru. Uglavnom su to Deris, Weikath i Gerstner (sjajan i na pratećim vokalima).

Upravo Sascha potpisuje “Angels“, moderniju, čvrstu varijaciju teme emocionalnog iskušenja, kojoj uvodni deo i klavijature daju gotik šarm, a Kiske iznova glasovno dominira. Derisov autorski pečat se nepogrešivo oseća kod “Rise without Chains“, pre svega instrumentalno osmišljene u stilu njegovih početaka u bendu. Grosskopfovo čedo nosi naziv “Indestructible” i s razlogom se može doživeti kao himna benda u ovom trenutku. Helloween je tokom čitavog razvojnog puta u svom opusu imao motivišuće singlove koji podižu raspoloženje i atmosferu – ovo je upravo jedan od takvih. Unisonost obeležava i Weikathovu megalomansku futurističku speed metal viziju “Robot King“.

Sve vreme imate jasnu predstavu o tome koliko članovi, zapravo, uživaju i kako im je samo zabavno dok snimaju ove pesme. U istom duhu je brzopotezni zvučni udar Cyanide, nakon “Best Time” apsolutni lični favorit kada je reč o pesmama više puta uzastopce stavljenim na ponovljeno slušanje. Povratak power zvuku označava “Down in the Dumps“, koju odlikuje zaista dobro građenje atmosfere.

Hansenu je pripala čast da zatvori album autorskom, monumentalnom kompozicijom iz dva dela. Onaj prvi i manji, “Orbit“, instrumentalna je uvertira, s jedne strane u duhu starih dobrih vremena, a sa druge pripadajući svetu budućnosti u koji nas vodi centralna muzička priča. Skyfallje istinski veličanstvena završnica, već sada zasluženo u grupi čuvenih “Halloween” ili “Keeper of the Seven Keys” i to ne samo po trajanju od celih 12 minuta. Za to vreme neće vam ostavljati ni sekunde predaha, raskošno iznoseći nekoliko pesama u jednoj. Svaki vokal ravnopravno dobija svoju priliku, prelazi i instrumentali su besprekorni, čak i akustičarski elementi na samom kraju doprinose da utisak bude, u pravom smislu te reči, epski.

S obzirom na to da je reč o prvom singlu sa albuma, koji prati interesantan svemirski spot za gotovo upola skraćenu temu, potrebno je istaći kako potpuni doživljaj, ipak, pruža samo kompletna verzija. Na pojedinim izdanjima su kao bonus dodate pesme “Golden Times” i “Save my Hide“. Prva je u najboljem happy, happy Halloween stilu, ponajviše podseća na “Eagle Fly Free” i potvrđuje utisak da je Kiskeov povratak najviše doprineo da ploča zvuči baš ovako. S druge strane, primetan je svež, idealistički pristup Sasche Gerstnera. Druga bonus numera je šarmantna Derisova minijatura, pevljiva, moderna i malo više u hard rock stilu.

Polazeći od naslova i rešenja za omot, pa do sadržaja, svaki segment prezentacije albuma ističe ideju sačuvanog identiteta i postignutog kontinuiteta. Sabiranjem redova, grupa je pokazala kako se uz sva stilska meandriranja tokom godina ipak nije izgubila ključna, osobena energija izražavana kroz preplitanje dramatičnog i opuštenog, epske ozbiljnosti i humoristične, čak autoironijske pozicije. Zbog toga nam nepromenjeno izgleda kao da „bundevice“ svemu pristupaju nonšalantno, skoro pa usputno, ne uzimajući sebe za ozbiljno iako je neosporivo da iza svega stoji veliki, promišljen i dobro odmeravan rad.

Aktuelnim studijskim ostvarenjem pokazali su koliko im je stalo do kreativne solidarnosti unutar benda i šireg zajedništva, onog sa publikom. Pored toga, demonstrirali su kako se održava i razvija višedecenijska metal institucija, dostojanstveno obeležavajući pređeni put i zacrtavajući smernice prema budućnosti. Nema mnogo dvoumljenja oko činjenice da su napravili veliki pomak napred, adekvatan više nego uzbudljivoj (i, nadajmo se, dugotrajnoj) fazi kojoj upravo svedočimo.

Zato, slušajte najnoviji Helloween – retki su primeri sličnih „all star/reunion“ inkarnacija velikih bendova sa ovako iskrenim, produktivnim i beskrajno uzbudljivim rezultatom, bez trenutka monotonije i loše pesme. Neka vas ne začudi ukoliko budete iznenada obuzeti porivom da uoči ili nakon slušanja odzviždite, možda odvrištite, prikladno izmenjeno i, naravno, sa ushićenjem: Aaaaah – it’s Helloween!….

Lista pesama:

  1. Out for the Glory
  2. Fear of the Fallen
  3. Best Time
  4. Mass Pollution
  5. Angels
  6. Rise Without Chains
  7. Indestructible
  8. Robot King
  9. Cyanide
  10. Down in the Dumps
  11. Orbit
  12. Skyfall