Galija – U raju iznad oblaka (2018)

3.5/5
Izdavač: PGP RTS / Long Play, 17. 5. 2018.
Producent: Saša Habić
Žanr: Rock, neo-prog
Trajanje: 52:35

 

U pričama o „legendama srpskog i ju roka“ počesto se, naročito među širom publikom i u medijima njoj namenjenim, zaboravljaju – najčešće iz neznanja, gotovo nikada iz zle namere – pojedinci koji su igrali ključnu ulogu na putu do zvezdanog statusa, krupnih tiraža i punih dvorana. Tako se meteorski uspeh Riblje Čorbe potkraj sedamdesetih pripisuje uglavnom oštrim i oporim stihovima Bore Đorđevića; da li bi oni delovali podjednako gorolomno da nisu bili protkani bluz bravurama i žestokim, teškometalnim zvukom (podjednako novim na jugoslovenskoj sceni kao i Đorđevićevi stihovi) gitare Rajka Kojića retko ko se zapita. Braća Jelić u Srbiji odavno uživaju status, kako reče moj prijatelj Zli Hadžo, „rokenrol aristokracije“; da je YU Grupa sastav čiji radovi predstavljaju kamen-međaš u razvoju jugoslovenskog roka poznato je i najmlađim zaljubljenicima u rokenrol; o čoveku najzaslužnijem za trademark benda, motive iz balkanskog folklora spletene sa čvrstim gitarskim zvukom, Bati Kostiću, govore samo dobri poznavaoci rada grupe. O činjenici da ogroman broj ljudi koji odlaze na koncerte Kerbera veruju da je Kerber Goran Šepa („Idemo da slušamo Kerbera“), da i ne govorimo.

Slično je i sa Galijom, grupom koja je – uz svo poštovanje prema Perici Stojančiću i Daltonima – grad Niš stavila na jugoslovensku rokenrol mapu, krajem sedamdesetih predstavljala verovatno poslednji relevantni izdanak jugoslovenske progresiv rok scene, krajem osamdesetih, zahvaljujući prijemčivim melodijama i poetičnim stihovima, ušla u drugu YU rok ligu (nemojte pomisliti da to nije bio silan uspeh, to što nisu bili u rangu teškaša poput Dugmeta, Čorbe i Bajage ne znači da su drugoligaši bili sitne marke!), devedesetih predstavljala suverenog vladara srpske rok scene, umnogome zahvaljujući povlašćenom statusu na nacionalnoj televiziji i u nacionalnoj muzičkoj kući, da bi u ovom veku predstavljali jedan od nekoliko preostalih srpskih bendova krupnog kalibra, privlačeći na svoje koncerte mlade ljude koje nije briga za nimalo laskavu etiketu „režimske grupe“ koja je krajem prošlog veka (sa dobrim razlogom) prikačena Galiji i koji slabo razumeju o čemu se to peva u artistički najuspelijim komadima benda. Jer, uzalud su do pred kraj osamdesetih Galiji bili i harizmatični frontmen sa zrnom u glasu, koji je usto bio i talentovan kompozitor, i tekstopisac koji je katkad debelo omašivao ali i uspevao da isporuči stihove neobično snažnog poetskog naboja, i atraktivni a kompetentni tamnoputi gitarista, i silesija talentovanih muzičara koja je kroz grupu prošla, i nekoliko komada koji su imali priličnog uspeha na radio talasima. Za najveće uspehe – umetničke i komercijalne – grupi je trebala pomoć multiinstrumentaliste i kompozitora Bate Zlatkovića i tekstopisca Radomana Kanjevca, koji su u radove grupe uveli smišljenu upotrebu folklora (muzičkog i poetskog) te – namesto teksta – poeziju, u kojoj je frekventna bila politička provokacija (i koja je Galiju upisala u red jugoslovenskih rokenrol disidenata). I kao što su predstavljali ključni zamajac tokom zlatnih godina grupe, njih dvojica su, nakon što su okončali saradnju sa bendom, ostavili Galiji u nasleđe visoka očekivanja publike (ili barem onog njenog dela kojoj politički aktivizam vođe grupe nije smetao). Dve decenije Galija je provela pokušajima – više ili manje uspešnim; u prve se ubrajaju Trinaest i Voleti voleti, u druge Dobro jutro, to sam ja i Mesto pored prozora – da snime album koji bi po umetničkoj vrednosti mogao primirisati trilogiji.

Koliko je Galija u tome uspela svojim četrnaestim studijskim albumom? Pre svega, mora se priznati da je U raju iznad oblaka znatno uspeliji no druga dva albuma grupe objavljena u ovom veku. Jedna od glavnih zamerki koje su pre i posle saradnje sa Kanjevcom iznošene na radove grupe bila je ona na stihove Predraga Milosavljevića, čiji je poetski kredo iznikao iz jugoslovenskog akustičarsko-progresivnog miljea, što je jasno uočljivo u njegovim najvrednijim tekstovima („Burna pijana noć“ i „Da li postoji put“). Novim temama, motivima i jeziku on se donekle približio sredinom osamdesetih („Ja sam onih“ „Meksiko“, „Šok“, „Digni ruku“), ali se već devedesetih vratio progresivističkoj leporečivosti bez dubine. Stihovi na albumima Dobro jutro, to sam ja i Mesto pored prozora bili su daleko slabiji i od njegovih najvećih uspešnica (o Kanjevčevim tekstovima da i ne govorimo), što svakako treba pripisati nedostatku inspiracije i kreativne energije koji su posledica dužine staža te dugogodišnjeg statusa mejnstrim mastodona. Svesna toga grupa se – ne bez trzavica, svakako; reći glavnom tekstopiscu „Treba nam nešto drugo“ nikada nije lako – ponovo (prvi put od albuma Trinaest) i pametno okrenula stihovima naših pesnika (mada su, za razliku od pesama na albumu Trinaest, u pitanju stihovi bez ikakvih konotacija na istorijski trenutak u kojem album nastaje). Da su „Voleo sam“ (Pero Zubac), „Don Ramiro“ (Milorad Mitrović) i „Kad bi ti otišla iz ovog grada“ (Matija Bećković) pesnički najvrednije pesme na albumu bespredmetno je isticati; ono što treba istaći jeste da na ovom albumu poetski intrigantnih momenata u stihovima Predraga Milosavljevića nema mnogo. Tekst naslovne numere, sa promišljanjima na tragu Lennonove „Imagine“, i pokoji stih u „Svira muzika“ (koju je Predrag i otpevao) i „Živ sam“ svakako su vredni pažnje. Sa druge strane,  tekstovi pesama „Nešto me goni“ i „Predosećam“ doimaju se pisanim iz potrebe da uz kompozicije idu i neke reči, dok tekst pesme „Muzika izgubljenih duša“, metrički neprecizan i stoga malo pevljiv, uz sintetičke ritmove i tanatostičku atmosferu (ova pesma kao da se pokušala osloniti na atmosferu pesme „Dodirni me“) doprinosi neuspelosti komada (mada je pažnje vredan sket solo Nenada Milosavljevića). Ima u stihovima Predraga Milosavljevića na ovom albumu daška društveno-političke kritike („Svira muzika“, „Muzika izgubljenih duša“), ama je sve to sasvim bledo i uopšteno, i teško da bi moglo biti drukčije kad je u pitanju Galija nakon 1991.

Sa druge strane, kompozicije, mada u svojoj biti ne donose nikakvu znatniju novinu u odnosu na prethodne radove Galije, sasvim su prijatne za uho, sa pregršti muzičkih bravura. Tako je pesma „Nešto me goni“ sa puno uspeha obučena u seltik rok ruho prošarano Nenadovim deonicama na usnoj harmonici, čime je Galija zaplovila novim vodama, a „Svira muzika“ preplitanjem distorzirane gitare, orgulja i duvačkih deonica te izvrsnim solom na saksofonu (gost Jovan Maljoković) podseća (svakako intencionalno) na pozni jugoslovenski mejnstrim. Blago etno obojena „Voleo sam“, po senzibilitetu unekoliko bliska komadima „Da li si spavala“, „Nasmeši se“ i „Godina“, i „Kad bi ti otišla iz ovog grada“ , obe sa prekrasnim gudačkim deonicama, podsećaju na najbolje balade grupe. Muzički je svakako najzanimljivija neoprogresivna „Don Ramiro“, nastala na stihove balade Milorada Mitrovića. Kompozicija i aranžmani savršeno prate narativne stihove o događajima smeštenim u doba vitezova i zamkova – Nenadov vokal praćen samo klavirom u zapletu, čitav bend sa distorziranim, gotovo metaličnim zvukom gitare Nebojše Zulfikarpašića u trenutku kada je vitez željan osvete spreman da prolije krv, durski segment sa gudačima kada ljubav „prelomi mač osvete“, muzička gradacija koja dočarava ljubavno ushićenje, zlokobni šapat pevača koji nagoveštava nesreću, kulminacija u gitarskom solou praćenom – kao u antičkoj tragediji – upozorenjima hora koja marširaju za vitezom i klavirska tema sa početka na svršetku pesme. Svojom kopleksnom, gotovo dramskom formom u tekstu i kompoziciji sedmominutni „Don Ramiro“, u kojem je karakteristični grleni glas Nenada Milosavljevića došao do punog izražaja, predstavlja povratak Galije progresiv rok korenima.

No ono po čemu je U raju iznad oblaka najzanimljiviji kada je reč o radovima Galije u ovom veku  – produkcija. Odluka članova grupe da angažuju Sašu Habića (producirao i albume Korak do slobode i Karavan) obukla je komade Galije u moderno ruho, kakvog se ne bi postideo ni kakav mladi sastav okrenut tradicionalnijem zvuku. U tom pogledu je indikativna naslovna numera; potpisnik ovog teksta je pri prvom slušanju pesme „U raju iznad oblaka“ – čuo ju je na radiju, pesmi nije prethodila najava koja bi slušaoca obavestila da će čuti novi singl Galije – sam sebe morao ubeđivati – barem tokom prvog minuta – da je reč o novoj pesmi Galije: tu je Nešin glas, ali zvuk je neobično moderan!… A pritom se u njoj toliko toga dešava! Sa prepletom tradicionalnog zvuka (gitarski solo Ivana Zoranovića) i modernih tendencija (elektronski detalji), sa horom dece koji izvrsno potcrtava temu stihova, sa pregršti aranžerskih i produkcijskih detalja, „U raju iznad oblaka“ je uz „Voleo sam“, „Kad bi ti otišla iz ovog grada“ i „Don Ramira“ najuspeliji komad na albumu.

I tu se vraćamo na početak priče. Bi li ovaj album Galije odskakao od svojih prethodnika da grupa nije posegla za stihovima pesnika (što se, i to valja naglasiti, nekom drugom sastavu, koji to nije činio i u prošlosti, možda ne bi moglo oprostiti) i angažovala najvećeg maga produkcije na ovim prostorima? (Valja reći i da su dobre šanse da su upečatljivi detalji poput zvuka vergla u refrenu pesme „Svira muzika“, kratkog renesansnog pasaža u „Don Ramiru“, muzičke igre ženskog vokala i hora inspirisane koralnom muzikom u „Živ sam“, plod Habićeve kreativnosti.) Darovitost braće Milosavljević nipošto ne treba potcenjivati – naprotiv! Čini se, samo, da je za stavljanje te darovitosti u pun pogon potrebna injekcija ideja i energije sa strane. Rezultat nakon poslednje takve injekcije vrlo je dobar; no konačni sud bio bi: pristojno, prijatno za uho, uz par dobrih komada. Jer sve što je Galija snimila (i što će snimiti) meri se prema albumima Daleko je sunce, Korak do slobode i Istorija, ti i ja. A takve se ploče snimaju jednom u sto godina.

OSTAVITE ODGOVOR

Unesite svoj komenar!
Unesite svoje ime ovde

This site uses Akismet to reduce spam. Learn how your comment data is processed.