-

Naslovna Autorski članci Recenzije Fleet Foxes - Shore (2020)

Fleet Foxes – Shore (2020)

Fleet Foxes - ShoreFleet Foxes – Shore
Izdavač: Anti- (22.9.2020.)
Producent: Robin Pecknold
Trajanje: 54:22
Žanr: Folk Rock
Ocena: 7/10

 

 

Melanholičnost kao predominirajuće raspoloženje ljudskog duha je istovremeno i raspoloženje prirode u kojoj čovek obitava. U nekim godišnjim dobima ovaj sentiment je jači nego kod drugih. Leto na primer je doba kada priroda doseže svoj fizički i poetski klimaks. Ali postoji period leta kada se sva toplota pretvara u mlakoću, kada lišće zašušti korakom, a ne vetrom i kada život postane svestan svoje kratkoće. Ovaj period je poznat i kao indijansko leto ili kako je već kršteno kod nas, miholjsko. Takođe, tu je i neobični škotski termin gossamer, što istovremeno znači i tanana paučina koja se u tom periodu može naći na poljima kao i u vazduhu gde se povremeno zakači za prolaznika. Elem, melanholija je skoro sveprisutna u tom delu godine u kom obitavaju prizori poput osvetljenih oboda šuma, popodneva koja podsećaju na jutro ili jednostavno u smiraju koji je prisutan u septembarskom vazduhu.

Isti ovi sentimenti obitavaju u četvrtom izdanju folk rok sastava iz Seattlea, Fleet Foxes. “Shore” za ovaj bend predstavlja ono što “A Moon Shaped Pool” predstavlja za Radiohead, dakle jedno isplivavanje na površinu uz osvrt na prethodni rad i samosvesnost o sopstvenim kreativnim silama kao i u nekom kapacitetu, sumiranje autetičnosti koju ovaj sastav poseduje. “Shore” (Obala) je nešto do čega je autor došao, takoreći, prateći reku, što i sam omot sugestira fotografijom japanskog fotografa Hiroshi Hamaye, na kojoj se mogu videti formacije glečera kao i male rečice koje protiču između, slivajući se niz isti u okean gde postaju deo Pacifika. Nije neuobičajeno da se upravo ovakav pojam našao kao naslov albuma, jer je obala bila često inspirativna za mnoge umetnike i u njoj su videli različite simbole. Sjajan primer je tumačenje velikog Ernsta Hemingveja: Imali smo pravac, išli smo niz reku i pratili smo je do okeana i stigli smo na obalu i sada poznajemo slobodu jer pravac više ne postoji, reke više nema.

Ko je slušao ovaj bend od njihovog prvog EP-a posvedočiće kreativnom napretku Fleet Foxesa gde su isprva zvučali kao mekša verzija Arctic Monkeysa, doduše sa pritajenim folk tendencijama što je sasvim dosledno vremenu u kojem su te pesme nastajale, da bi posle prešli u više prepoznatljivu folk formu, dok ovaj album nije ništa do sumiranje svega što je bend postigao i naučio do sad. Za vreme snimanja albuma za producentskim pultom sedeo je gazda himself, Robin Pecknold. U estetici zvuka se mogu čuti muzička nastojanja u kojim se ogleda pristrasnost prema određenim aktovima od kojih su neki opšti, a drugi manje konvencionalni za ovakav zvuk. Naime, evidentniji autori u inspiraciji za ovo izdanje kako tematski u raspoloženju tako i audio estetski bili bi Bon Iver i to na svom prvom albumu “For Emma, Forever Ago”, pomalo ekstrovertnija verzija Kings Of Conveniance, Iron & Wine, Jose Gonzales i Damien Jurado u naletima i Midlake u periodu “The Trials Of Van Occupanther”. Teško je naći favorita na ovako sadržajnom izdanju koje broji 15 numera. Mada znamenitije trake se mogu izdvojiti, a i svakako se ne može ostati ravnodušan pored lamentativne pesme “Sunblind“. Ova pesma je srceparajući omaž mojim upokojenim folk i soul herojima među kojima su Richard Swift, John Prine, Elliott Smith, Jeff Buckley, David Berman, Otis Reding, Curtis Mayfield i Marvin Gaye.

Can I Believe You” kao tune carrier albuma i vodeći singl je znamenit po tome što horsku deonicu na početku koja se fantazmagorično ponavlja kao tema kroz celu pesmu, čini 400-500 fanova sa instagram profila Robin Pecknolda. Nastavljajući eulogijskom stazom koju je autor zagazio na “Sunblindu”, numera “Jara” je zasebna po tome što je pesma u celini posvećena čileanskom narodnom heroju Viktoru Hari (Victor Jara) koji je u svetu amerikane dobio martirsko mesto skupljajući sentimente i kod drugih autora kao što su Calexico od kojih je dobio posvetu u obliku pesme “Victor Jara’s Hands” na albumu “Carried To Dust” iz 2008.

Featherweight” je prvi highlight albuma pored evidentno hitične “Can I Believe You”. Ova pesma stidljivo otkriva setno raspoloženje albuma. Klavir drži paperjastu/tananu strukturu na okupu do kraja pesme gde eskalira u blistavoj kakofoniji. “Maestranza” je skriveni trijumf na albumu. Ova upbeat numera se uzdiže sa granice tišine na kojoj prethodna “For A Week Or Two” obitava i kao izlazeće sunce, čiji zraci prelamaju horizont, boji audio pejzaž u razne nijanse jutarnjeg purpura.

Jedan od najbrilijantnijih prelaza je definitivno na “Quiet Air/Gioia“. Ova tranzicija u drugi akt je lep primer aranžmanske skladnosti u progresivnoj muzici. U slučaju ove numere prelaz neosetno džezira iz Quiet Air u Gioia. “Going-to-the-Sun Road” je topli spoj soula i fadoa, posebno naglašavajući ovaj spoj u treperavom bridžu koji je u ovom slučaju bridge-to-nowhere koji predstavlja predreferenski deo pesme koji se umesto refrena opet vraća u strofu, dok se negde može kotirati i kao “suspended chorus”. Na ovoj pesmi gostuje Tim Bernardes, prijatelj Robin Pecknolda i gospodin zadužen za divnu finalizaciju ove pesme u vidu strofe otpevane na portugalskom jeziku, prizivajući mekanu prefinjenost jednog složenog emotivnog stanja koje se na portugalskom naziva saudade. Poslednja traka i naslovnica albuma, “Shore” je istovremeno i epilog ovog muzičkog nastojanja, služeći kao cilj na početku i finalno odredište na kraju. Autor se poslednji put oprašta sa svojim herojima u stihovima:

I remember meeting Clementine and weeping,
I remember Prine, I remember you,
After word of Berman,
I remember Pfeiffer burning,
I remember hoping I’d remember nothing,

Now I only hope I’m holding onto something.

A kada stigne do stiha “Now the quarter moon is out“, pesma nestaje poput potopljenog klavira, među talasima. Ovaj album iako osmišljen kao slavlje ranjene sreće, ne manjka u sopstvenom mraku. Suvišno bi bilo pominjati i mrak ove godine i dovoditi ga u kontekst sa ovim izdanjem, ali kao i svaki mrak, ovaj poseduje svoju zlatnu nit. Zato je pravi mrak pitom i prava sreća upravo ona koja poznaje tugu, što je i savršena sumacija ovog pre svega zrelog albuma. Moguće je da nekad ne znamo gde idemo, moguće je da se ponekad izgubimo u danu. U tom slučaju pratimo reku sve do obale, a samim time do okeana, tamo su svi naši odgovori.

Lista pesama:

1. Wading in Waist-High Water
2. Sunblind
3. Can I Believe You
4. Jara
5. Featherweight
6. A Long Way Past the Past
7. For a Week or Two
8. Maestranza
9. Young Man’s Game
10. I’m Not My Season
11. Quiet Air/Gioia
12. Going-to-the-Sun Road
13. Thymia
14. Cradling Mother, Cradling Woman
15. Shore