-

NaslovnaAutorski članciRecenzijeEvanescence – The Bitter Truth (2021)

Evanescence – The Bitter Truth (2021)

Evanescence – The Bitter TruthEvanescence – The Bitter Truth (26. 3. 2021)
Izdavač: BMG Rights Management
Producent: Nick Raskulinecz
Trajanje: 47:19
Žanr: Rock
Ocena: 6,5

 

Ukoliko ne računamo “Synthesis” (2017), izdanje sa drugačije aranžiranim starim pesmama, bilo je potrebno sačekati punu deceniju da se Evanescence oglasi potpuno novim, petim studijskim albumom.

Ono što se od početka njihove karijere može izdvojiti kao konstanta u radu benda svakako je služenje muzičkim izrazom (a u pitanju je rock sa gotik estetikom i prizvukom, mada su ih u početku svrstavali među NU metal, pa čak i hrišćanske rock izvođače) za poniranje do najskrivenijih kutaka bića – i izranjanje svih problematičnih otkrića na površinu (verovatno otuda, kroz spotove, pevačicu najčešće vidimo u stanju nemirnog sna ili pod vodom). Deluje kao da je ovoga puta, uz uobičajeni psihološki, više nego ranije do izražaja došao aspekt neposredne društvene angažovanosti. Ovo postaje nesumnjivo tim pre što se geneza albuma podudarila sa vremenom kada su zaista brojne gorke pilule istine koje smo primorani da progutamo.

Par godina unazad, najavljujući muziku u nastajanju, zaštitni znak grupe Amy Lee album je opisivala kao “mračnu i tešku, na trenutke čudno rasutu”, a u svakom slučaju potpuno proživljenu. Njen autorski pečat i ovoga puta, pored moćnog vokala, omogućava momentalnu prepoznatljivost i postojanost osnovnih tema i poruka koje tekstovi ukupno dvanaest pesama na albumu nazvanom “The Bitter Truth” nastoje da prenesu. U samom središtu je, kako ističe Amy, suočavanje sa istinom o svetu i nama samima, zadiranje do srži problema bez obzira na to šta nas sve neprijatno tamo možda čeka.

Nepromenjena u odnosu na poslednje studijsko ostvarenje, sa izuzetkom pojačanja u gitaristkinji Jen Majuri, postava koju pored dve spomenute dame čine gitarista Troy McLawhorn, basista Tim McCord i bubnjar Will Hunt, u studio je ušla nešto pre izbijanja pandemije. Potonja izmena okolnosti neminovno dovodi do odlaganja procesa snimanja i pojavljivanja rezultata pred publikom, sužavajući njihov prvobitni plan saradnje sa različitim producentima (za svaku pojedinačnu traku) na jednog, stalnog saradnika – što će ostaviti traga u ne baš pozitivnom smislu.

Album otvara dvodelni uvod “Artifact / The Turn“. Amy je ovaj zvukovni diptih slikovito uporedila sa postapokaliptičnim kretanjem “sa nulte tačke”, koje potporu dobija uključivanjem gitara na početku naredne pesme. Prva celina asocira na interpretativni stil kakav neguje mlada Billie Eilish, da bi se zatim, postepeno i veoma atmosferično, opšti ton podigao i (pomalo nespretno) nadovezao na energičnu “Broken Pieces Shine“. Ova numera je potpuno u njihovom maniru, refren krase melodioznost i dobri prelazi, pri čemu sve oživljava sećanje na debitantski, do danas neprevaziđeni album “Fallen”. Veliku temu odnosa razaranja i izgradnje, slabosti i uzdizanja, prate nenametljiva, postepena, ali stabilna dinamika i ritam.

Sličnog tempa, pa ipak odlučno buntovnom, pokazuje se i “The Game Is Over“, poklič protiv svake vrste pretvaranja. Sa njom postaje jasno da, u lirskom smislu, album kao koncept uvek kreće iz najneposrednijeg iskustva, osećanja unutarnje anksizonosti i nelagode koju pojedinac teži da prevaziđe, a za šta muzika predstavlja savršeno sredstvo. Još razdraganije, pa i cinično, zvuči “Yeah Right“, prema nekim izvorima inspirisana sporom pevačice sa nekadašnjom diskografskom kućom koji je očigledno ostavio gorak trag ne samo na ovoj numeri.

Feeding the Dark” karakteriše ulazak “iz dubine”, sa vajbom već spomenutog poniranja: vokal kao da nas sve vreme mami u zečju rupu, da bi tamo doveo do suočavanja sa onim što je dobro poznato, ali niko ne želi da čuje. Zvuk klavira, koji se upadljivo izdvaja tokom druge polovine kompozicije, budi snažne asocijacije na Within Temptation.

Iako prvobitno nije planirano da “Wasted on You” bude udarni singl (predstavljen publici u aprilu prošle godine), početak pandemije i iznenadna usklađenost opšte sa atmosferom posredovanom kroz pesmu promenili su redosled. Naglašenom introspekcijom i preispitivanjem tematski odgovara dosadašnjem toku albuma. Zvuk nalik onom iz muzičke kutije otvara “Better Without You“, energičniju, pa ipak i dalje “ravnu” stvar, ponovo iz korpusa obračunavanja sa ranijim razočaravajućim saradničkim iskustvima.

Kada smo već kod toga, vratimo se na nagovešteno pitanje produkcije: sigurno je da glas predstavlja glavni instrument ovog sastava, koji muzika (uglavnom adekvatno) podržava, okružuje i prati. Ipak, što je u pesmi “Better Without You” naročito upadljivo, ona prilično često guši, previše potiskujući vokalne deonice i na trenutke ih čineći nerazumljivim. Isti slučaj se ponavlja kod “Take Cover“, gde se Amy Lee naročito razigrala pokazujući neospornu raskoš svog glasa, te postaje još uočljivije koliko joj šteti spomenuta neujednačenost.

Use My Voice” se nalazi među najneposrednije angažovanim trakama. Kao nadahnuće je poslužila aktuelna borba za glasačko pravo, mogućnost žrtava da progovore o zlostavljanju, ali i slobodu govora u najširem smislu, povodom svega što ne valja. “Ovo je era buđenja”, prokomentarisala je kratko Amy, okupivši nekolicinu koleginica (Sharon den Adel, Taylor Momsen, Dina Jacob, Lzzy Hale, Lindsey Stirling) i najbližih prijateljica, odnosno članova porodice (njene dve sestre i supruga gitariste McLawhorna) kao prateće vokale.

Kao potvrda još nečeg nepromenjenog, što su obožavaoci zapravo najviše iščekivali da čuju – njenog glasa, dolazi prelepa balada “Far from Heaven“. Od prvih sekundi, kristalno čista, snažna interpretacija izaziva prijatnu jezu. Duboko lična (Amy je posvetila preminulom bratu), ova pesma je, veoma moguće, najbolji deo celokupnog albuma. Sledeći uzlet volje i (životne) energije demonstrira “Part of Me“, sa dejstvom ulivanja hrabrosti nakon krajnjeg duševnog ogoljavanja. Uz to, ova numera je puna iznenađenja, jer iza drugog refrena dolazi najmetalskiji deo do sada, da bi kraj ponovo skliznuo u privremeno zatišje.

Stoga je “Blind Belief” sasvim adekvatan epilog, čitav u znaku nade koja preživljava turbulentno mentalno i emocionalno putovanje. Pesma je nešto “simfoničnija” od prethodnih, a tekst upadljivo (i mračnije) religijski zasnovan, što ponovo svemu dodaje izvestan gotik štimung. Ukoliko je intro bio nalik postepenom pomaljanju iz posleapokaliptičnih ruševina, sada je već reč o istinskom uzdizanju nad prazninom. Baratanje simbolikom iskupljenja, (samo)žrtvovanja, ljubavi kao spasonosnog načela, smene starog sveta novim (od “greha očeva” do “sunovrata ikona”), svemu daje epski prizvuk, zaokružujući album kao univerzalno svedočanstvo nastalo iz lične, unutrašnje borbe.

Mada na momente, pogotovo u svojoj prvoj polovini, odaje utisak jednoličnosti i ponavljanja (pojedine pesme možda suviše podsećaju jedna na drugu), “The Bitter Truth”  je istovremeno u pozitivnom smislu prepoznatljivo ostvarenje sa izrazitim pečatom benda. Nastupajući obračunavajuće – i razobličavajuće, ispovedno direktno, pred nama je, sve u svemu, nadasve iskren album sa nekoliko zaista blistavih tačaka. Može se reći da je vredelo strpljenja.

Lista pesama:

  1. Artifact/The Turn
  2. Broken Pieces Shine
  3. The Game Is Over
  4. Yeah Right
  5. Feeding the Dark
  6. Wasted on You
  7. Better Without You
  8. Use My Voice
  9. Take Cover
  10. Far from Heaven
  11. Part of Me
  12. Blind Belief