fbpx

-

EOB – Earth (2020)

EOB EarthEOB – Earth
Izdavač: Capitol records (17.4.2020)
Producent: Flood i Catherine Marks
Žanr: Alternative rock
Trajanje: 46:00
Ocena: 6/10

 

Debi album Eda O’Briena sa pravom je nosio epitet jednog od iščekivanijih albuma ove godine. Nakon skoro tri decenije na mestu gitariste i back vokala Radioheada uplivao je u solo vode sa albumom “Earth“. Samim tim, na njegovim plećima je veliki teret očekivanja fanova da im pruži nešto nalik svom matičnom bendu. Nezavidna pozicija čak i za čoveka koji je punopravni član najbitnijeg benda današnjice.

Ako ste ušli u proces slušanja albuma sa namerom da izvlačite poveznice sa Radioheadom odmah možete odustati. To je važno u startu naglasiti, pre bilo kakve dublje analize. Paralela skoro i da nema, a one koje se čuju su marginalne, te više služe kontekstu pesme nego kao referenca. Teksture, po kojima je O’Brien poznat, su svedene tokom celog albuma, ali, očekivano, prefinjeno aranžirane. One su ujedno i jedan od, nažalost malobrojnih, vrhunaca albuma.

Album otvara madchesterska “Shangri-La” postepeno se gradeći od šejkera i naizgled “pokvarenog dečijeg” sinta preko vokalnih harmonija nalik onima koje bi pre očekivali od dua Byrne i St. Vincent, ali koje lepo služe aranžmanu. Neočekivana fuzz gitara u refrenu na trenutak prodrma, međutim, glavni problem leži u skoro dva minuta dugom kraju pesme koji  se rasplinjuje do trenutka kada zaboravite kako je ona uopšte i počela. Problem sa nemogućnošću hvatanja ni za glavu ni za rep prati ceo album.

Brasil” koja je jedna od tri najbolje pesme na albumu. Za razliku od prethodne stvari ovde se akustični početak, čije je samo postojanje upitno, zamrzavanjem fragmenta na gitari, lepo homogenizuje sa daljim tokom pesme. Iako traje preko osam minuta ima prirodni tok koji sve vreme drži pažnju. Tome umnogome doprinose gorepomenute teksture i techno beat koji je ovde našao savršeno uporište. Na to treba dodati i činjenicu da je ovo na neki način zahvalnica Brazilu koji je O’Brienu bio dom 2012. te poslužio kao inspiracija za album.

Nakon nje ulazimo u trio fillera, pesama koje su se bez ikakve potrebe našle na albumu. Prva od njih “Deep Days” koja nas svojom pseudo new wave strukturom vraća na problematiku koja prati ceo album. Ed O’Brien je čovek koji očigledno vešto pliva kroz mnoge žanrove i to, uglavnom, radi dobro. Dokazao je to nebrojano puta, međutim, uvek je to bilo konzistetno, ne rasplinjujući se od pesme do pesme. Ovde je uočljiv potpuno suprotan pristup iza koga je nemoguće konstatovati logičan misaoni tok. Pa tako, posle “Deep Days”, u kojoj ne postoji ništa što će vam pobuditi želju da joj se vratite, sledi kratka akustična balada “Long Day Coming“. Kao kameleon iz pseudo new wave kostima O’Brien se presvlači u kostim Ire Kaplana iz benda Yo La Tengo pokušavajući da servira nešto što je ovaj uradio već nebrojano puta i to više nego uspešno. To ne bi predstavljalo nikakav problem da je pesma bolje struktuirana. Ovako je prekratka i ne daje vam dovoljno vremena da joj se prepustite. Pritom, nema dodirnih tačaka sa ostatkom albuma, pa bi možda bilo bolje da je Ed O’Brien dopunio i sačuvao ovu pesmu za neko sledeće izdanje koje bi bilo koncentrisano na takav stil. U tom slučaju “Long Day Coming” bi potencijalno imala šta da ponudi. Čak i ako je povežemo sa sledećom pesmom “Mass“, koja bi jedinu svrhu postojanja imala kao nastavak ili outro prethodne, tu i dalje nema nikakve supstancijalne važnosti za sled albuma. Isto važi i za “Cloak of the Night” koja zatvara album. Prijatne vokalne harmonije ostaju u žapećku usled nerazrađenost aranžmana koji ne odudara od prosečne skice.

Stvari delimično kreću nabolje sa “Banksters” u kojoj O’Brien postavlja krucijalno pitanje kapitalističkom uređenju where did all the money go? i konstatuje we’re breaking free. Nakon nje slede dve pesme, uz već pomenutu “Brasil”, koje će vam bez sumnje vratiti veru da niste baš potpuno protraćili vreme na slušanje celog izdanja. Prva je “Sail On” koja, iako na prvo slušanje deluje bazično, obiluje slojevima koji samo čekaju da budu otkriveni. U tom raslojavanju neminovno je naići na poveznice od kojih je najočiglednija ona koja bi O’Briena mogla dovesti u korealaciju sa mitskim duom Gilmour/Wright kroz strukturalni odnos prema aranžmanu, pre svega vokalnih linija.

Nakon nje sledi “Olympik” koja bez ikakve sumnje odnosi titulu najbolje pesme na albumu. “Olympik” je upravo ono što se očekivalo od O’Briena – teksturalne gradacije u izobilju, repeticija i beat koji neodoljivo podseća na The Stone Roses, a koji podjednako može poslužiti kao podloga bendu ili DJ-u čiji su setovi orijentisani ka balearic zvuku. Zašto “Olympik” nije izabrana kao prvi singl, već je to mesto pripalo pesmi “Brasil”, je pitanje na koje samo EOB i njegov menadžment znaju odgovor. Da je ceo album bio više orijentisan ka ovakvim pesmama finalni produkt bi bio daleko bolji.

Na kraju ostaje pitanje zašto je Ed O’Brien plasirao nedovoljno promišljen album koji obiluje nekoherentnim idejama? “Earth” koji bi trebalo da predstavlja povezanost ljudi, planeta i prirode ostavlja utisak svega samo ne povezanosti. Pritisak koji nosi prvi solo album očigledno je odneo još jednu žrtvu. Ostaje nada da će “Earth” ostati kao nauk i kao album koji je probio led uspešne solo karijere jer Ed O’Brien ne ostavlja utisak čoveka koji će se zadovoljiti nečim lošijim od toga.

Spisak pesama:

1. Shangri-La
2. Brasil
3. Deep Days
4. Long Time Coming
5. Mass
6. Banksters
7. Sail On
8. Olympik
9. Cloak of the Night