Enchanted Sword – Chapter 1: Hero Reborn EP (01.11.2022.)

Izdavač: samizdat

Producenti: nepoznato

Trajanje: 29:35

Žanr: Epic Power / Black Metal

Ocena: 6.7

Zmajevi, bitke, magija i hrabri junak-odmetnik koji prati svoj samotnjački poziv, postrojavajući usput preterano ambiciozne čelnike neprijateljskih kraljevstava, zajedno s mitološkom faunom, florom, i drugom nemani – svi ovi arhetipovi epske fantastike su izlizani do te mere, da je bio dovoljan tek jedan letimičan pogled na omot i nazive pesama sa svežeg diska projekta Enchanted Sword, kako bi se doneo zaključak da Ivan Radnić (Eternity, Morana) i Mladen Stanković (Strahor, Monah, itd.) sa gostima neće odstupati daleko od vremenom proverenih, megalomanskih maštarija.

I zaista, na prvi pogled, reklo bi se da je u pitanju dobitna kombinacija za audijenciju, koja željno iščekuje svako sledeće izdanje bendova poput Bal-Sagoth, Summoning pa i naših voljenih Númenor. Energično preplitanje power i black metala (ovo drugo, najviše u pogledu hrapavog vokala), praćeno izuzetno bogatim orkestralnim aranžmanima filmskog ustremljenja koji, nalik poslednjem naletu bataljona, pohrlivšeg u sigurnu smrt, održavaju trijumfalnu, ali tragičnu atmosferu trajanjem čitavog izdanja, poseduje trenutni magnetizam ubedljive fantazije moći. Ova dostignuća duguju Ivanovoj izuzetnoj kompozicionoj veštini i mukotrpnom radu.

Rifovi, alfa i omega ovakve muzike, takođe zvuče čitko i živo, odsvirani su munjevito, precizno i tehnički su taman toliko kompleksni, da ne dave nepotrebnim „progresivnim“ trikovima i ukrasima. Na sve to, borbene himne „trče“ tempom fatalnog juriša, usporavajući gde je potrebno, kako bi dale mesta potrebnim, pažljivo aranžiranim atmosferičnim pauzama, koje traju taman toliko, koliko anonimnom protagonisti treba da podeli svoj unutrašnji monolog sa okrutnim svetom.

Pa, gde je onda zakazalo? Ako zatvorimo oči na originalnost desetak toponima sa detaljno dizajnirane mape kraljevstva Arkadije sa Instagram profila benda, gde je smeštena radnja – zašto ova, već stotinu puta ispričana avantura o pripadniku Reda arkadijskih ratnika u službi Viših vračeva nije uspela da se ureže u sećanje, kao neki drugi albumi u ovom podžanru? Nije kao da je naš junak nekakav slabić – baš naprotiv!  Sam protiv svih, naoružan neiscrpnom hrabrošću, on traži spasenje, idući beskrajnom putanjom smrti i uništenja, u borbi sa strašnim zmajem, a istovremeno i samim sobom.

Tu zapravo, i leži glavni problem – baš kao crna aždaja u svojoj pećini, ispod lepe, fantastične glazure kriju se samo klišei, nanizani jedan za drugim bez ikakvog narativnog toka ili smisla. Na albumu koji se, barem naizgled, predstavlja kao prvi deo puta jednog velikog junaka, ovde ima žalosno malo događajnosti, kakva već decenijama prikiva hiljade čitalaca i slušalaca za raznolike fantasy-medije. Nažalost, na njenom mestu stoje smisaono prazna opšta mesta o junaku, čiji je heroizam potrebno uzeti manje više zdravo za gotovo. Skroz je razumljivo da malo ko očekuje književni kvalitet od metal tekstova, ali scena je toliko pretrpana lirički identičnim projektima, da malo originalnosti i karaktera ne bi bilo na odmet.

Iako, kako je naglasio jedan drugi recenzent, ovo nije još jedna u nizu dosadnih oda Tolkienu ili Martinu, čini se da, kao i u većine predstavnika žanra, projekat pati od preterano visoke „ptičije perspektive“, i ne poseduje osećaj za uzbuđenje i avanturizam lokalnije prirode, gde bi se realni, imenovani likovi borili za svoje interese u šarolikim, lako pamtljivim epizodama. Pobogu, pa ispričajte o pozadini vašeg ratnika – zašto se „preporodio“, šta, gde i zašto ga je pokosilo. Ima li prijatelje, saputnike, stare osvete? Takve sitnije intrige, ispričane kroz muziku, svakako bi bile zanimljivije od poluispečenih izjava o drevnim bogovima i bezimenim zmajevima. Carach Angren su idealan primer da storiteling u muzici itekako može da zvuči dobro.

Na sve to, iako jako dobri kada se uzmu pojedinačno, sagledani kao celina, produkcijski elementi takođe brzo pucaju po šavovima. U pogledu zvuka, već pomenute, izuzetno hi-fi orkestarske deonice zvuči potpuno strano kada se bori za prevlast sa gitarom, koja zastrašujuće često nalikuje na radni demo u MIDI formatu, dok programirani bubnjevi odzvanjaju prepoznatljivom digitalnom šupljinom u opštem miksu. Stiče se utisak da je, pored lirike, upravo etika kućne radinosti ta, koja bend sputava u postizanju nečega zaista impresivnog, a što bi im bilo itekako dostižno u nekom malo bolje opremljenom studiju sa iskusnim zvukoinženjerom.

Poslednji momenat koji sputava stilsku jednorodnost, međutim, takođe stoji kao svetlo na kraju tunela. Peta po redu traka, „Ruins of Arcadia“, čistokrvni power metal sa fantastičnom vodećom melodijom, prelepim klavijaturskim akcentima, ubitačnom solažom i bombastičnim refrenom, mogućem zahvaljujući epsko-operatičnoj energiji gostiju, Dannyja Krossa (Korsan, Silent Obsession) i Dragice Maletić (Aurium), jasno ukazuje na očigledne korake, koje je potrebno pratiti kako bi se projekat uspešno razvijao u budućnosti – pronalaženje jednako kompetentne vokalistkinje u stalnoj postavi, i snažniji fokus na power-registar stvaralaštva. Jednostavno, ako glavni vokalni performans na albumu momentalno bledi u poređenju sa  gostovanjima, verovatno se treba zapitati o smeru u kojem se stvari kreću.

Međutim, sve rečeno do sada ne bi trebalo da bude shvaćeno u izričito negativnom ključu, jer je u celini muzika Enchanted Sword daleko većeg kalibra od jednokratnog, garažnog demo benda. Naprotiv, kada se pogleda koliko je mukotrpnog rada uloženo u aranžmane, produkciju, realizaciju luksuznog fizičkog izdanja i vizuelno promišljanje sveta, postaje očigledno da je ovo projekat koji će tek zaslužiti višestruka slušanja, i kojem će, barem sada, isticanje malobrojnih, ali štrčećih mana koristiti mnogo više od slepih hvalospeva.