Echo Spiritus – dIsBaLaNs (13/04/2023)

Producenti: Nemanja Đorđević

Izdavač: Samizdat

Žanr: Alternative Rock/Metal

Trajanje: 49:32

Ocena: 7.6

Sklonost ka pokrivanju ozbiljnih intelektualnih pozicija u svetu popularne muzike često završi neslavno – jednostavno, rigoroznost ove ili one škole misli teško opstaje uoči poetičkog rasplinjavanja, ali je glavni krivac tome, čini se, nezgrapnost koju sa sobom nosi upotreba angažovanog rečnika i držanje konkretnih pogleda, naročito u istorijskom trenutku kada površna osećajnost obeshrabruje svaki mogući dublji angažman sa materijom. Pametno izbegavajući oba ova ekstrema, novosadski bend Echo Spiritus su načinili solidan prvi korak svojim longplejem dIsBaLaNs, crpeći iz, i adaptirajući tradiciju egzistencijalizma, sa obrisima psihoanalitičkih motiva, poput fundamentalnog odsustva, i odnosa između jezika i bivstvovanja.

Konkretizujući odrednicom „atmosferični rok“, ono, što na regionalnoj sceni postoji već dugi niz godina, frontmen Zoran Kandić i ekipa mogu se, bez puno natezanja, svrstati u isti rodoslov sa bendovima kao što su Block Out, Bjesovi i Amaranth, sa sličnim, sivim perspektivama i melodizmom, začinjenim teškim zvukom. Naklonjenost dužim kompozicijama u proseku trajanja od četiri i po minuta indikuju ono što se i dalo očekivati – egzistencijalni umor, tromost i monotoniju, koji postepeno nalaze razrešenje u agresivnim metal deonicama, referirajući pre svega na alternativne struje kasnih devedesetih i ranih dvehiljaditih. Metalsko jezgro – tačnije, doomerske pozajmljenice iz rane Anatheme i progresivne dosetke u maniru Tool – je, doduše, sekundarno u odnosu na glavnu osobenost stvaralaštva benda u vidu dvoglasnog pevanja koje je zasnovano na jednostavnim, ali efektivnim oktavama.

Najveća prednost, doduše, u ovom slučaju predstavlja i glavnu manu. Koliko god da tekstovi na papiru verno dočaravaju bačenost pred indiferentan svet – a buklet limitiranog CD samizdata, velikodušno ustupljenog od strane benda, je zaista vredan svake hvale – vokali, kojima je dodeljena vodeća uloga, ne mogu se pohvaliti naročitom „reljefnošću“, idući pravo u stopu sa muzikom, strahujući od bilo kakvih visokih uzleta, hrabrih varijacija, i gotovo uvek prateći liniju najmanjeg otpora. Ovaj pristup rezultira izrazom koji, istina, jeste sumoran i ima odgovarajuću sivu, a na momente, skoro pa monastičku notu – uticaj gospodina Trajkoskog je očigledan i veoma dobrodošao – ali na kraju dana, samo ukazuje na neiskorišćeni ekspresivni potencijal.

Jasno je, doduše, da je ovo tek debitantsko izdanje, i da njihova potištenost tek ima da dočara lepotu zapetljanosti u fundamentalnim pitanjima ljudskog apsurda, kao što to uspevaju dve najbolje stvari na albumu – sanjive i, na trenutak, najmekše, „Inkluzija“ i „Ravnoteža“ . Naročito ova druga, u prelazu već nakon jednog minuta, lebdi na tragu nečega zaista sjajnog, kada melanholična gitarska melodija, skladan ritam i istančan, iskren dvoglas konačno uzimaju maha, i koegzistiraju u savršenoj harmoniji, gubeći se u distorziranoj eksploziji već trenutak kasnje. U trenutku kada prigrle balkanizovano gothic nasleđe, kojem duguju mnogo, uprkos svoj buci i distorziranoj napetosti, na videlo izlaze njihovi najjarkiji kvaliteti.

Sve us vemu, baš kao što zapovedaju izvori njihove liričke i intelektualne inspiracije, Echo Spiritusu tek predstoji da izvaja svoje, individualno mesto u globalnom besmislu domaće scene. Postavljeni temelj, „upeglan“ zahvaljujući produkcijskoj direkciji Nemanje Đorđevića tako da istakne prostornost i interni nemir, postavljen je solidno, baš kao i video-pratnja glavnih singlica, a dalji napredak zagarantovan je koliko i želja za autorskom samoaktualizacijom tmurnih Novosađana.

Lista pesama:

1. Treći svet
2. Arhetip
3. Između još i dosta je
4. Upornost sećanja
5. Buđenje života
6. Svetlo
7. Ravnoteža
8. Lingvistika
9. Inkluzija
10. Obris (novogodišnja tema)