-

NaslovnaAutorski članciRecenzijeDuran Duran – Future Past (2021)

Duran Duran – Future Past (2021)

Duran Duran  – Future Past (22. 10. 2021)
Izdavač: BMG
Koproducenti:  Erol Alkan, Giorgio Moroder, Joshua Blair, Peter Karlsson, Mark Ronson, Duran Duran
Trajanje: 50:59
Žanr: synth pop/rock
Ocena: 8

 

Možda sada ona stara podela na rokere/metalce i šminkere deluje smešno – ne zato što je svet postao mnogo tolerantniji, već usled gubitka smislenog žanrovsko-ideološkog pluralizma. Još više, čini se, jer izvođači koji su četiri decenije unazad svrstavani među ove druge, danas bez imalo sumnje jesu nosioci većih vrednosti i originalnosti nego mnogi predstavnici „vrlog“ novog sveta. I, naposletku, ako se nostalgija i može osporiti kao varljivo, beskorisno osećanje, njen predmet (u ovom slučaju muzika) svejedno daje opravdanog povoda za setu. Zato ne bi trebalo da začude tendencije za obnavljanjem zvuka nekih prošlih dekada, koje rezultuje manje ili više uspelim primerima. Ne pribegavaju im samo mlađe muzičke snage, čak se logičnijim i pouzdanijim čini povratak onih iskusnih svojim korenima, kao vodama kojima su već pobednički plivali i gde se osećaju primetno lagodnije.

Fenomen rekreiranja starog dobrog doživljaja mogao bi se sažeti u naslovnu sintagmu najnovijeg albuma britanskih new wave veterana Duran Duran – „Future Past“. Poigravanje vremenskim kategorijama obično vodi zaključku kako, kada već ne postoji način da se prošlost iznova proživi, barem možemo da je stvaralački rekonstruišemo i učinimo njene adute kvalitetima doba u kome, beznadežno trenutni, postojimo.

Zbog svega navedenog, aktuelno izdanje birmingemske „bande“  koja je pre tačno četrdeset godina izvanrednim debitantskim vinilom označila dominaciju novog romantizma  prvom polovinom osamdesetih, zvuči i optimistično i setno. Ali, pre svega – „duranovski“. Na prethodnom studijskom albumu, „Paper Gods“ (objavljenom 2015. godine), mnoštvo gostujućih kolega potisnulo je njihov lični pečat u drugi plan. Mada saradnji ni ovoga puta ne manjka, efekat je suprotan, a prepoznatljivost izrazita od prve do poslednje trake. Po svemu sudeći, baš tako nešto je bilo potrebno na izmaku još jedne godine strepnje i rastućeg nestrpljenja: znak da su neke stvari još tu, na mestu i nivou.

Skoro pa u postavi iz dana najveće popularnosti (nedostaje samo Andy Taylor): Simon Le Bon (vokal), Nick Rhodes (klavijature), John Taylor (bas) i Roger Taylor (bubnjevi), povezujući najuspešnije producente muzike za plesni podijum nekada (Giorgio Moroder) i sada (Mark Ronson), Duran Duran donose dostojanstven i zreo, a ipak poletan, večno mlad stil zahvaljujući kome su se odavno proslavili. Za najavni singl odabrana je pesma koja i otvara album – „Invisible“, zaista najbolji mogući izbor, budući da ostavlja verovatno najsnažniji utisak od svih dvanaest numera. Energičnim električnim uvodom i vokalima vraća u najbolje doba sastava: ubedljiv refren, Simonov jednako distinktivan glas, odlične bas linije i, shodno estetici omota (delo japanskog fotografa Daisuke Yokota), futurističko-nostalgični doživljaj koji preplavljuje. Sigurno je da već sada možemo govoriti o hitu za buduće kompilacije.

Nastavlja se sa „All of you“ koja već prvim taktovima podseća na „Hungry like the wolf“ ili neku od pesama iz perioda najveće popularnosti. Tako jak početak je više nego dovoljan da ostavi dobar utisak i zadrži pažnju. Solidnu „Give it all up“ karakteriše moderniji zvuk, sa hipnotišućom melodijom i vokalnim doprinosom mlade kantautorke Tove Lo (nazivane „najmračnijim švedskim izvoznim pop proizvodom“). Ovo je primer dobrog pop zvuka stvaranog da potraje duže od sezone. „Anniversary“ je, iza ubedljivog i donekle mističnog uvoda, pesma koja u potpunosti opravdava svoj naziv. Poletna i samozadovoljna.

Sledeći vrhunac albuma predstavlja naslovna numera. Ako bi, prema kakvom nepisanom pravilu, zaista kompletna ploča trebalo da sadrži makar jednu baladu (ovde postoje tri), „Future Past“ taj uslov ispunjava na najbolji mogući način: bez rasplinute patetike, tekstom koji jasnoćom svejedno podstiče na razmišljanje (So don’t you cry / for what will never last, / each moment created in time / it’s all a future past / that we are living now), konciznom i efektnom gitarskom deonicom.

„Beautiful lies“ je naoko evokacija atmosfere kultne „Planet Earth“ – bas, sintisajzeri, razigranost i vokalni manir, jedna fina razglednica iz nezastarevajuće prošlosti. Himnični potencijal nosi „Tonight united“, dok je „Wing“ još jedna dobra stvar laganijeg tempa i bogatog zvuka, na kojoj je gitaru odsvirao Ronson. „Nothing less“ se nadovezuje na tradiciju velikog hita „Come undone“, čije ćete odjeke prepoznati u atmosferi, upadljivosti ženskog pratećeg, a dramatici glavnog vokala, kao i gitarama. Treba istaći da je značajan doprinos na istom instrumentu pružio Graham Coxon (Blur).

Trećinu ploče, ujedno njenu poslednju celinu, čine saradnje. Dok je „Hammerhead“ definitivno protivrečno iznenađenje, relativno skladna fuzija elektronike, popa, R’n’B i prilično nevešto dodatog rep zvuka (gošća je Ivorian Doll), „More joy!“ narušava nesnosna horska pratnja japanskog ženskog pop benda Chai. Ipak, završna „Falling“ svojom klavirskom elegancijom (pijanista Mike Garson), odmerenošću i emocijama popravlja utisak.

Ne znamo šta donosi budućnost, ali sigurno je da u njoj uvek ima mesta za nove poduhvate najsjajnijih markera prošlosti. Duran Duran su se ponovili upadljivijim vraćanjem proverenoj formuli, ali ostavivši mesta onome za šta su uvek imali mnogo sluha i osećaja – mod(ernost)i, sa očekivanim stilom, šarmom i suštinom ispod šminke.

Spisak pesama:

  1. Invisible
  2. All of you
  3. Give it all up (ft. Tove Lo)
  4. Anniversary
  5. Future past
  6. Beautiful lies
  7. Tonight united
  8. Wing
  9. Nothing less
  10. Hammerhead (ft. Ivorian Doll)
  11. More joy! (ft. Chai)
  12. Falling (ft. Mike Garson)