Cold War Kids – Hold My Home
Izdavač: Downtown, V2 ( 21.10.2014.)
Producenti: Dann Gallucci
Trajanje: Indie, soul, punk
Žanr: 39:38
Ocena: 7
Cold War Kids teško da su ikada bili miljenici muzičkih kritičara. Izuzetak je debi album „Robbers & Cowards“ koji je 2006. godine bio hvaljen, jer je razbio stilsku monotoniju u koju je bila zaglibila indie scena. U moru gitarskih fotokopija pojavio se bend koji je „udarao“ u klavir ko da sutra ne postoji.
Međutim, nakon tog prvenca koji je, istina, bio izdanje „na prvu loptu“, usledila su dva albuma drugačijeg senzibiliteta. „Loyalty to Loyalty“ i „Mine is Yours“ muzički kritičari su dočekali ne na nož, nego na sekiru. Često se provlačio zaključak da im se prvi album slučajno posrećio. Ono najčudnije je što ti albumi uopšte nisu bili loši, već su samo bili bez radijskih hitova, ali sa pregršt tmurnih i teških balada kojima je trebalo vremena da se otvore slušaocu. Njemu je sa druge strane trebalo strpljenje.
Stvari su se malo popravile na prethodnom „Dear Miss Lonely Hearts“ iz prošle godine gde je bend u par trenutaka opet posedovao životnu radost koja se prenela na muziku. Samo godinu dana kasnije pojavio se „Hold My Home“. Delovalo je to previše brzo, opravdano je bilo nemati velika očekivanja. Desilo se to da su Cold War Kids objavili album koji i najgrđi hejteri moraju da stave pod „solidno dobar“. Ako pitate mene-dosta je i bolji od toga.
Na ovom izdanju bend opet poseduje neku optimističnu energiju. Nathan Willett (gitara, vokal) kao glavna pokretačka snaga ponovo deluje zadovoljan svojim životom što se odražava na liriku i dinamiku pesama. Sem njega, ostatak postave se nekoliko puta menjao prethodnih godina da bi se na ovom izdanju ustalila sa čak tri nova člana od kojih su dvojica (Dan Gallucci i Joe Plummer) dugo godina pekli zanat u Modest Mouseu. Svežina koju oni donose svojom gitarom, odnosno bubnjevima, i te kako je bila potrebna da „Decu“ razdrma iz tog teškog muzičkog mamurluka u kome su se nalazili. Jedna stvar koju niko nije sporio bendu je Nathanov energični i visoki vokal obojen soul temperama. Ipak i njemu treba muzički impuls da bi zvučao energično, a ne plačljivo. Sve to je kliknulo na „Hold my home“. Udarili su F5 i kompijuter je prodisao ponovo.
Album otvara prvi singl „All this could be yours“. Crno-belo smucanje manekenke Poline Barbasove po gradu u crnim pantalonama i majici na bratele je prateći spot. Ako malo detaljnije pročešljate google i youtube videćete da su njihovi spotovi i slike 90% u crno-beloj tehnici. Cold War Kids generalno deluju kao bend koji, pored interesantne muzike, poseduje i određenu mondensku, estetsku notu. Pod tim mislim da deluju kao da znaju da odaberu odelo, kvalitetnu kapljicu, vrstu cigareta i fatalnu ženu. Sve to upotpunjuje njihov zvuk, a naročito tekstove koji sebi ne dopuštaju da budu banalni koliko god jednostavno pesma delovala. Pored pomenute numere favoriti na albumu su još i „First“, „Hot Coals“, „Drive Desperate“ i „Hotel Anywhere“. Ono što ne valja je to što su pesme koje sam naveo prvih pet pesama na albumu, i to tim redosledom. Ostatak albuma se ponovo povlači u laganiju zonu i više podseća na prethodne albume nego na hvaljeni prvenac. Nemojte misliti da je ostatak albuma drastično slabiji od prve polovine jer nije. Poslednje „Harold Bloom“ i „Hear My Baby Call“ će vam to i dokazati. Ali nesumnjivo je da bi bilo bolje da su malo promešali redosled pesama i dobili ujednačeniju sliku.
„Hold My Home“ nakon prvog slušanja odmah traži još jedno. Ziceri će vam se dopasti odmah, a ostatak će uslediti malo kasnije. Ovaj album je odlučan korak napred za bend koji i dalje ostaje na svojoj prepoznatljivoj teritoriji, ali vadi nove kečeve iz rukava i čarapa.
[youtube http://www.youtube.com/watch?v=EBvW3Mlcacw&w=560&h=315]
Spisak pesama:
1. All This Could Be Yours
2. First
3. Hot Coals
4. Drive Desperate
5. Hotel Anywhere
6. Go Quietly
7. Nights & Weekends
8. Hold My Home
9. Flower Drum Song
10. Harold Bloom
11. Hear My baby Call
