By-pass – Pustinjom
Izdavač: Multimedia Music ( 1.9.2014.)
Producenti: Vladimir Zdravković, Marko Jovanović
Trajanje: 58:05
Žanr: Progressive/Metal
Ocena: 10

 Odavno sam se zezao na račun toga da Pančevci “imaju nešto u vazduhu“ po pitanju svega, a pogotovu muzike, jer, svaki bend koji sam čuo iz tog grada, nebitno da li je u pitanju moja selektivna šoljica čaja ili ne, svakako valjaju u nekom svom muzikalnom smislu, ovom-ili-onom.

Nakon nekoliko super provedenih večeri u slušanju bendova iz dotičnog mesta, što u njemu, što van njega, kao i ako se uzme u obzir činjenica da sam u Pančevu uspeo da vidim, uprkos svetlosnom zagađenju lampiona i petrohemikalnih zadaha, dovoljno jasno, sve svetlije zvezde i sazvežđa našeg krajnje konfuznog sistema koordinacije (gde se svi koliko-toliko pronalazimo), počeo sam da mislim da nema ama baš nikakve veze o industrijskim isparenjima, već da ljudi odatle zaista, istinski, imaju pojma šta rade, kao i kako da odsviraju svoju pažljivo isplaniranu priču.

Ali je By-pass uspeo da prevaziđe sva moguća očekivanja i dokaže da je u pitanju jedan potencijal glomaznog bisera naše muzičke scene koji iz usta svoje evoulirane školjkaste ljušture prosto traži da završi u punom jeku na posteru/majici/u plejeru svakog pratioca te iste scene koji meša svoje prste unutar progresivnih voda. A po mogućstvu i šire.

Ono što se trenutno nalazi pred kritičim sudom mišljenja mene (a i vas, pošto ne treba zasnivati stav na osnovu neke random budale koja ima pristup tastaturi, kao i autoritetu procene stvari koje, možda, treba i vama da se dopadnu) je izdanje koje je, u nekoliko navrata u vidu singlova oblikovanih u lepo osmišljene spotove (svaki put), naglasilo jednu probuđenu, pažljivo isplaniranu detonaciju muzičkog zvuka, čiju je u master/postprodukcijsku fazu obrađivanja ovog konceptualnog albuma sredio niko drugi nego Gospodin Geoff Pesche iz legendarnog (znate, ono, Bitlsi i njihovo prelaženje pešačkog prelaza odmah ispred) Abby Road-a. Čovek koji je svojom saradnjom zaslužan i za stvari koje smo mogli da čujemo od već poznatih imena poput Gorillaz, Basement Jaxx, Kylie Minogue, Coldplay, Mike Oldfield, Aphex Twin, Therapy, The Drums, Lily Allen i Blur, među ostalima. Tako da, kao sto možete da vidite, nije u pitanju neka ležerna šala od benda koji je tek tako želeo da među vas izbaci svoje novorođeno čeljade. Ovo su ljudi koji su sa idejom i planom želeli da svoje skororođenče u potpunoj veri izbace među vaše osuđivačke uši, ili da kažem, sluh.

Dakle, ovde vas prvo očekuje jedan zatvoren, oroborouski početak, a to je „Kraj“. Kraj u kojem se već nazire razvitak zvuka koji je mnogo evoulirao u odnosu na onaj koji je bio na prvom osvarenju ovog benda od pre skoro deceniju i po (kolekcionarski vredna stvar, verujte). Vidi se da je promena u sastavu pojedinih članova kao i dalje zvučno sazrevanje učinilo svoje na bolje u odnosu na pesme koje su ljudi ranije mogli da čuju. A u pitanju je još uvek samo nagoveštaj kroz egzistencijalno hodočašće „Pustinjom“ unutrašnjeg duha koji svako od nas najverovarnije unajveće još uvek prolazi. A i da nije baš tako, verujte mi, čeka vas još dobar broj bogato kompozicijski-liričkih pesama koje će možda da vas natera da makar malo preispitate svoj duševni put kroz vaše sopstveno postojanje kao i vašeg sopstvenog (makar imalo) nekompletnog bića.

Neke pesme ću gledati da koliko-toliko pretrčim u ovoj recenziji jer ste već odavno kao privilegovani korisnici interneta u mogućnosti da ih preko društvenih mreža preslušate (youtube prvenstveno, kao i preko deezer-a). Već postoje zvanični spotovi za numere „Ništa nije večno“ – sledeće pesme koja će vas čekati odmah posle uvodnog Kraja i istovremeno ubaciti u nastavak harmonične priče veoma melanholičnog ali za uho lako uhvatljivog i prijatnog zvuka koji se provlači kroz ceo album; „Tvrđava“ – albumska majka konstantog rifa što dominira kroz pomalo-neparalelnu pesmu (za vas koji se upoznajete sa pojmom poliritmije, a ima vas) u kojoj glas Ivana Ristanovića besprekorno vlada u stilu jednog od najboljih pevača alternativnog roka (jea, poredim ga do neke mere sa Keenan-om, donekle); Titularna „Pustinja“ – koja svojim postepenim razrađivanjem zvuka u post-maniru bukvalno objašnjava siže priče ove konceptualne celine koju bi inače trebalo da preslušavate unajveće; dok će „Nedelja“ – po meni najbolja direktna politička pesma ikada da vam stavi do znanja u veoma kreativnom smislu već poznatu misao o trenutnom situacionom stanju u kome se svi nalazimo.

Dobro, i nije da su zapreskočene, ali iako su već pomenute pesme dobile svoj celi paragraf – to samo dokazuje šta ste sve već možda propustili uprkos nekom javnom telu koje je već emitovalo inkarnacije ovog preporučenog benda, koji je za tolkinovske fanove čak ostvario pesmu „Namaarie“ koju neću da pokrijem u okviru ovog teksta, u nadi da će entuzijasti da iskopaju svoje vilenjačke rečnike i da je prevedu za sve one koji nisu izdvojili svoje vredno vreme da nauče ovaj melodični geek-jezik koji se opet vraća na naš maternji i za sam kraj nam ostavlja pesmu „Kontakt“, koja na veoma muzički zreo način privodi kraju ovaj ceo put samopronalaženja i preispitanja sopstvenog bića koji bi mnogima danas značio, ma koliko zreli ili mladi bili…

I na završetku ove recenzije mogu, kao što ste primetili, zbog nedostatka negativne kritike, samo da dam maksimalnu moguću ocenu, izvan bilo kakvih ličnih pristrasnih stavova. Čak i isprogramirane klavijature u pojedinim pesmama pogađaju mesto i lepo objedinjuju celinu. Ovo je ostvarenje za koje su se autori bestidno potrudili da zvuči em dobro u kompoziciji, a isto toliko i u aranžmanu, kao i da se potrude da produkcijski ispadne kvalitetno po svetskim standardima. Ispunili su svaki kriterijum po merilima koja diktiraju moju presudu u ovom formatu. Kraj. Aha, taj Kraj. Opet!

Spisak pesama:

1. Kraj
2. Ništa nije večno
3. Kineska
4. Tvrđava
5. Pustinja
6. Ledena
7. Nedelja
8. Šuma
9. Praporci (sudnji dan)
10. Namaarie
11. Kontakt