Bon Jovi – What About Now
Izdavač: Island ( 8.3.2013.)
Producenti: John Shanks, Jon Bon Jovi, Richie Sambora
Trajanje: 68:32
Žanr: Soft rock, arena rock
Ocena: 2

 Pre svakog elitizma i zaranjanja u alternativne vode, tamo negde krajem osnovne škole i početkom srednje sam slušao Bon Jovi.

Taj bend je imao puno hitova koji nisu bili toliko omiljeni među nešto ozbiljnjijom rock publikom. Ono što je meni ostalo kao prva muzička ljubav, bio je njihov album These Days (1995). Tek je tim albumom Jon Bon Jovi uspeo da kaže ono što pokušava još od 1984. godine. I to je praktično bilo to. Sve što je taj bend dalje radio, nije moglo da priđe idealu tog albuma. Kasnije, vaš recenzent se upoznao sa muzikom izvesnog Brucea Springsteena, pa je uvideo ko je to Jovi pokušavao da bude, i u tome poprilično uspeo, bar za te dve godine oko izlaska These Daysa.

Mali flash forward sa 1995. na 2000. godinu kada je Bon Jovi bend koji pravi stadionski rock od tri akorda sa navijačkim tekstovima. Uprošćavanje već proste ideje je kulminiralo ubacivanjem countrya u njihov popičasti rock. Kada su se tu proveli kao bosi po trnju, čuvena četvorka iz Nju Džersija je pokušala sa politčkim porukama i unapređenim zvukom koji je uključivao više klavijatura a manje gitare.

Dolazimo na još jednu godinu daleku od 1995. Ovog puta na tekuću, 2013. godinu i najvatreniji fanovi nisu sigurni šta da očekuju od najavljenog novog albuma, gitare je u bendu sve manje. Osmog marta izlazi njihov 12. po redu studijski album. Ono što nam je Island Records servirao, gospoda Buongiovi i Sambora nisu dovoljno ni skuvali, ni ispekli, ni posolili. Hamburger zvani Bon Jovi i kada je bio najmasniji što je mogao da bude, nije mogao da vam poremeti krvotok pošteno, a ovo izdanje je bukvalno vegan varijanta sa sve plastičnim hlebom i sojom.

Album otvara harmonijsko ritmično vikanje refrena pesme Because We Can, koje asocira na navijanje za SuperBowl ili čime se već Amerikanci zabavljaju. Ono što nas čeka tik posle ove numere je I’m With You, najbolja power balada koju je ovaj bend snimio, pa recimo još od pomenutog albuma These Days. Ujedno i jedina pesma u kojoj Richie Sambora zvuči kao rock gitarista. Već sledećom (naslovnom) pesmom se vraća isprazni osećaj prvog singla i opening numere albuma. Zaboga, Jon Bon Jovi brine o gladnima. Iz svog zamka u Nju Džersiju. Do sledeće balade – Amen – nas vodi Pictures of you, gde sve pršti od Coldplay zvuka koji nikako ne priliči pedesetogodišnjacima. Amen je baladica sa akustičnom gitarom, gudačima i arena bubnjem u pozadini. Savršena za buđenje sa vašom dragom osobom, kao u onom najjeftinijem Holivudu. Opet se nakon malog predaha vraćamo „Mi smo matori bend koji bi hteo da bude Coldplay“ varijanti, sve je tu – Jovi stihove seče kao Martin, klavijature i bubanj deluju kao da su disko, a gitara je prigušena pedalama. Mali omaž njihovom country wannabe albumu nas očekuje u What’s Left Of Me, što ne bi bilo loše da je i taj country album valjao. Army of One nas, dalje, vodi na njihove bine, pisana je za veliku publiku, namerno je osećaj epike ubačen i samim tim nema efekat koji bi trebalo da ima. Postoji i gitarski solo, od čega bi svaki slušalac već digao ruke, i to vrlo kratak i jednostavan, što, ako se sećate nije baš Samborino najpoželjnije okruženje. Bend opet na narednim pesmama pokušava da bude Coldplay. Opet imamo brejk sa koldplejštinom i dobijamo akustičnu baladu. Hvala Bogu. Doduše, ovde u The Fighteru, Jonny peva malo nazalno pa ide na…živce. Eto i prvog riffa koji vam možda ostane u pamćenju na ovom albumu – With These Two Hands. Tekst je, kao i na svim pesmama koje nisu balade, infantilna pozitiva o tome kako je sve moguće. Bonus izdanje sa kojim se vaš autor uhvatio u koštac donosi nam i Not Running Anymore, koja je u suštini solo stvar Jona Bon Jovia. Nije nerealno izdvojiti ovu pesmu kao najbolju na albumu. Zajedno sa I’m With You. Sledi Old Habits Die Hard, country folk balada, kojoj nećete naći manu tokom slušanja, možda je čak i vratite na početak kada se završi. Nekoliko puta. Za kraj ovog izdanja smo dobili pesmu koju vokalno izvodi Sambora – Every Road Leads Home To You. Nesumnjivo je sigurno da je njegov glas u vrlo zavidnijoj poziciji nego Jonov, a pesma, ima taj pop-rock hook koji nedostaje ostatku „bržih“ pesama na ovom albumu.

Paradoksalno je to, što, već osam godina baza fanova kuka za albumom sa više gitare, sa više hard rocka, a Jon Bon Jovi to ignoriše. Onda napravi svoju viziju glasnog rock albuma i promaši cilj kilometrima. Trebalo je da stanu posle These Daysa. U toku pisanja ove recenzije, saznajemo da je Richie Sambora otišao iz benda (bar što se turneje tiče) i da su razlozi finansijske svađe. Axl Rose je uništio reputaciju velikog hard rock benda Guns N’ Roses jer je hteo da radi šta on želi, pa su ga svi napustili. Ako Jon Bon Jovi želi da uradi nešto slično, neka ima u vidu da je njegov bend daleko lošije rangiran i da je stepenik ispod ovog (na koji ga je izdajući ovaj nakaradni album doveo) Justin Beiber. Postavlja se onda pitanje – „Za koga ste snimili ovaj album, momci?“ Sigurno niste za istu publiku za koju ste snimali kada ste bili kreativni. Ovoga puta ste pali na snimanje muzike za američku srednju klasu, veštačku tvorevinu američkog sna – holivudski šljam iz filmova Michaela Baya. What about now? Ni sada, a ni nikada više, Jone, molim te.

Spisak pesama:

1. „Because We Can“
2. „I’m With You“
3. „What About Now“
4. „Pictures of You“
5. „Amen“
6. „That’s What the Water Made Me“
7. „What’s Left of Me“
8. „Army of One“
9. „Thick as Thieves“
10. „Beautiful World“
11. „Room at the End of the World“
12. „The Fighter“