Bob Dylan – Rough and Rowdy Ways

Izdavač: Columbia Records, 19.07.2020.
Producent: Chris Shaw
Žanr: rock, blues
Trajanje: 70:33
Ocena: 9/10

Kada je, krajem 2016. godine, objavljeno da je Bob Dylan postao dobitnik Nobelove nagrade za književnost, u javnosti se pokrenula snažna diskusija. Žustre rasprave vodile su se tih dana na raznim frontovima, od „zidova“ Fejsbuka, kafana, sve do javnih tribina, fakulteta i akademija. Glavnina diskusije svodila se na pitanja može li roker biti pesnik dostojan prestižne nagrade, i da l’ je to što Dylan stvara književnost? Kratkovidost univerzitetskih i inih profesora književnosti pri iznošenju stavova nije začudila. Ono što je začudilo bila je reakcija pojedinih Dylanovih fanova, koji su, iz nekakvih nedokučivih pobuda, priželjkivali da njihov heroj odbije nagradu. Nakon što su im očekivanja izneverena, kao da su se vratili u vreme Njuport Folk Festivala 1965. i na turneju koja je potom usledila, te su svog dojučerašnjeg heroja izviždali i doviknuli mu: Judo!  Za sve to vreme, sem učtivog govora, poslatog u formi pisma Švedskoj kraljevskoj akademiji, Dylan se povodom nagrade nije preterano oglašavao, niti je pokušavao da se odbrani. Sve do sada, odnosno, do albuma „Rough and Rowdy Ways„.

„Rough and Rowdy Ways“ prvi je album originalnog Dylanovog materijala u poslednjih osam godina. Uprkos gorenavedenom, ne treba pomisliti da je stari mistifikator pokušao da se na bilo koji način razotkriva, brani, niti da pravda poziciju dobitnika najveće nagrade iz oblasti književnosti. U načelu, ne. Ipak, već prvom pesmom, „I Contain Multitudes„, on šalje otvoreni mig slušaocima. Naslovom aludirajući na čuvene stihove Volta Vitmana iz „Pesme o meni“: Protivrečim li ja sebi? / Dobro onda, protivrečim sebi / (Ja sam velik, sadržim mnoštva), Dylan vešto razrešava dilemu o mogućnosti da se ujedno bude i roker i pesnik. Navođenjem čitavog niza poznatih, stvarnih i fiktivnih ličnosti, od Edgara Alana Poa, Vilijema Blejka, Ane Frank, Rolingstonsa, Indijane Džonsa, sve do Šopena i Betovena, uvodi dominantnu nit koja se proteže kroz podtekst kompletnog albuma. Dylan, naime, u isti kontekst dovodeći potpuno nespojive osobe, ukazuje na proces uvrštavanja pojedinih tekovina popularne i supkulture u okvire visoke kulture, koji je uzeo maha sredinom prošlog veka, a koji je dosegao zenit upravo 2016. pomenutom Nobelovom nagradom.

Dok je uvodna pesma baladičnog tona, druga po redu, „False Prophet„, je žestoki bluz. Preuzimajući melodiju numere „If Loving Is Believing„ Billyja „The Kida“ Emersona, Dylan pravi jedan od brojnih omaža na ovoj ploči. Sa istim žarom sa kojim je pre pedesetak godina izjavio da izgleda kao Robert Ford, ali da se oseća kao Džesi Džejms, i dalje iskazuje svoje simpatije i identifikaciju sa odmetnicima i otpadnicima. Idem tamo gde samo usamljenici mogu ići, kaže on.

„My Own Version of You“ je crnohumorna, uvrnuta priča čiji pripovedač, nalik doktoru Frankenštajnu, od delova leševa pravi novo stvorenje. Metod doktora Frankenštajna možda ponajbolje oslikava Dylanov kreativni proces pri pravljenju pesama za ovaj album, jer se koristi elementima različitih tekovina kulture, od muzike, preko filma i književnosti, kako bi stvorio nešto potpuno novo i originalno.

„I’ve Made Up My Mind to Give Myself to You“ je jedna od najljubavnijih pesama u Dylanovom katalogu. U njoj nema cinizma razočaranog i napuštenog ljubavnika, niti tuge zbog nesrećne ljubavi. Ovde se njen autor prikazuje u jednom novom, za njega i ne baš karakterističnom ruhu. Stihovi: „If I had the wings of a snow-white dove / I’d preach the gospel, the gospel of love / A love so real, a love so true / I’ve made up my mind to give myself to you, uostalom, sami po sebi govore dovoljno.

Međutim, već naredna, „Black Rider„, stoji u snažnom kontrastu sa svojom prethodnicom. Glavni junak, umoran i razočaran, obraća se mističnom, arhetipskom crnom jahaču i govori mu da prestane da posećuje njegovu ženu i da se posveti svojoj.

„Goodbye Jimmy Reed“ donosi još jedan od omaža na ovoj ploči. Ovaj pravoverni bluz je odsviran u maniru velikana ovog žanra spomenutog u naslovu. Dylan se, u ispovednom tonu, obraća svom heroju. Negde pri sredini pesme počinje da se jada na sve one čije je napade trpeo i od kojih nije imao čime da se brani „osim mesarskom kukom„. Na koje se napade i napadače misli, ostalo je nedorečeno. U svakom slučaju, ljubitelj ove muzike ne treba zbog toga da bude zabrinut, jer to što i dalje postoje oni koji bi da osporavaju i preispituju kvalitet Dylanovog dela jasno ukazuje na to da njegov autor ni u ovom veku, gazeći osmu deceniju života, nije izgubio na drskosti i provokativnosti.

Lakoća sa kojom Dylan spaja epohe i teme, i sa kojom nalazi povezanost među njima, ogleda se i u načinu na koji se pesmom „Mother of Muses“ iz bluzerskog štimunga vratio par hiljada godina unazad. U homerovskom maniru izaziva majku svih muza da mu peva o prirodi, ljubavi i herojima koji su se borili da bi svet bio slobodan. Generali iz Drugog svetskog rata, Žukov i Paton, su heroji koji su, po njemu, utrli put za pojavu Elvisa i Martina Lutera Kinga.

Numera „Crossing the Rubicon“ se nadovezuje na odmetničku atmosferu iz pesme „False Prophet“. Međutim, dok je u potonjoj glavni junak usamljenik, ovde, sa odlučnošću Cezara pri prelasku Rubikona, nalik kakvom ostarelom desperadosu iz Pekimpoovih filmova, okuplja bandu koja treba da pođe u poslednji pohod.

„Key West (Philosopher Pirate)“ započinje atentatom na američkog predsednika Vilijama MekKinlija, za vreme čijeg mandata su sa ostrva navedenog u naslovu ove numere američke trupe poslate na Kubu. Ovaj, u tek par stihova, nagovešten događaj čini važnu sponu koja će ovu pesmu povezati sa narednom, ujedno i poslednjom na ovoj ploči. Fokus se, pak, ubrzo premešta na glavnog junaka i na idilični doživljaj ostrvceta Key West, na kom traži utočište. U trenutku kada pomene da je rođen na pogrešnoj strani pruge, kao Ginzberg, Korzo i Keruak, slušaocu biva jasno da kroz usta junaka progovara sam Dylan. Time odaje poštu piscima Bit generacije, bez kojih, verovatno, ne bi bilo niti Dylana, niti rokenrola kao muzike.

Završna „Murder Most Foul“ je numera koja ima posebno mesto na ovom albumu, a i u Dylanovom opusu uopšte. Naime, ova skoro sedamnaest minuta duga balada se na fizičkom izdanju ovog albuma nalazi na posebnom disku, i najduža je pesma koju je ovaj autor objavio. Istovremeno, ona je i jedini hit u Dylanovoj karijeri koji je dospeo na prvo mesto Bilbordove liste.

Pesma započinje u Dalasu, 1963, na dan ubistva Džona Kenedija. Poznavaoci Dylanovog privatnog života kažu da je ovaj atentat tema koju je on pomno istraživao i o kojoj je vodio detaljne beleške. Otuda je taj „mračni dan u Dalasu“ opisan sa izuzetnom minucioznošću i sa velikim saosećanjem za predsednika koji je ubijen „kao žrtveno jagnje”.
Iako zauzima veliki deo ove numere, atentat na Kenedija nije njena jedina tema. On je ovde upotrebljen kao polazna tačka za razvijanje slike čitave epohe nastale posle njega. Apokaliptične vizije, prouzrokovane pomenutim ubistvom prepliću se sa motivima popularne kulture. Uspon hipi pokreta i kontrakulture šezdesetih, oličen u pojavi Bitlsa, koji vrhunac dostiže legendarnim festivalom u Vudstoku, i početak njegovog kraja na koncertu Rolingstonsa u Altamontu, Dylan je majstorski, sa neviđenom nonšalancijom smestio u svega jednu strofu. Kada se negde pri sredini numere junak pesme obrati Vulfmenu Džeku, legendarnom radijskom voditelju, i počne da naručuje pesme i izvođače čiju će muziku puštati, tada počinje jedan od najmagičnijih i najneobičnijih prizora u popularnoj muzici. Kao iz nekakvog starog džuboksa, pred slušaocem počinju da iskrsavaju neke od ponajboljih numera džeza, bluza, roka i kantrija.
Pažljivi slušaoci su u svojim beleškama pribeležili reference na preko sedamdeset pesama. Ako se tome pridodaju aluzije na književna dela, kao što je naslov „Murder Most Foul“ citat iz Šekspirovog „Hamleta“, te na filmska ostvarenja, dobija se jedan veliki i šareni kolaž, koji će dilanolozima pružiti mnogo materijala za izučavanje.

Albumom „Rough and Rowdy Ways“ Bob Dylan se, nakon duže pauze od autorskog rada, te tri albuma obrada koji su prošli relativno nezapaženo, vratio na scenu. Prateći bend, predvođen Čarlijem Sekstonom, sa lakoćom menja stilove i žanrove, spreman da isprati svaku Dylanovu zamisao. Bob je, sa druge strane, u odličnoj formi za pisanje pesama. Dugo od njega nismo čuli ovakve stihove. Kao što je već napomenuto, u podtekstu ovog albuma se nalazi priča o uvođenju popularne kulture i subkulture pod okvire oficijelne kulture. Ovom pločom njen autor još jednom potvrđuje da važnu ulogu u tom procesu ima upravo njegovo stvaralaštvo. Otuda se može zaključiti da je naslov uvodne numere u potpunosti opravdan. Dylan je veliki, sadrži mnoštva.

Spisak pesama:

1. I Contain Multitudes
2. False Prophet
3. My Own Version of You
4. I’ve Made Up My Mind to Give Myself to You
5. Black Rider
6. Goodbye Jimmy Reed
7. Mother of Muses
8. Crossing the Rubicon
9. Key West (Philosopher Pirate)
10. Murder Most Foul