Bitipatibi – Lešnici divlji
Izdavač: autorsko izdanje ( 14.2.2013.)
Producenti: Goran Crevar
Trajanje: 38:54
Žanr: electro/indie/dream pop, alternative/post rock, neo-psychedelia, shoegaze
Ocena: 9

 Neverovatno je kakvu mešavinu emocija može da izazove preslušavanje verovatno najboljeg debitantskog izdanja ove godine, kada uz to saznate činjenicu da je do datuma izlaska svog prvenca bend prestao sa radom.

Ipak, na našu i njihovu sreću, priča o grupi Bitipatibi i njihovom debitantskom albumu „Lešnici divlji“, od pretpostavljenog nesrećnog završetka dobila je srećni nastavak.

Malo koja zemlja izvan angloameričkog podneblja može da se pohvali tradicijom ženskih rock muzičara kao Srbija, kako kao deo S(F)RJ, tako i kao samostalna država. Krajem sledeće godine navršiće se pedeset godina od prve svirke prve all-female jugoslovenske grupe VIS Sanjalice iz Beograda. Tokom skoro pola veka od tog događaja, na ovim prostorima razvila se scena u kojoj, više kvalitetom nego kvantitetom, žene su proširile kako dijapazon i senzibilitet same muzike, tako i populaciju kojoj se sama muzika obraća na onaj njen deo čiji glas se do tada nije čuo, a to je upravo ženska populacija.

Zaostavština Sanjalica, Slađane Milošević, Marine iz Električnog Orgazma, Boya, Magi iz EKV-a, Mine iz Lune, Viktorije (da nabrojim nekoliko njih), primećuje se itekako danas kada je ženskih članova u domaćim bendovima više nego ikad i kada biti žensko u rock bendu je nešto što je najnormalnija pojava, ili kako bi Britanci rekli „goes without saying“. Danas, nažalost, kako je i sama domaća scena u krizi, a kvantitet nadvladava kvalitet, u pravoj masi bendova sa ženskim članovima ili pod njihovim vođstvom, kao i među domaćim rock sastavima uopšte, itekako treba odvojiti žito od kukolja.

Sa tim izdvajanjem kvaliteta od kvantiteta dolazimo do teme ovog teksta, a to je bend Bitipatibi, predvođeni Unom Gašić na vokalima i klavijaturama, i njihov debi „Lešnici divlji“. Sam album je struktuiran školski, nešto manje od trideset devet minuta, dakle taman da stane na LP (koga nažalost nema), sa svojih osam pesama. Još jednom (kao i u prethodnih par recenzija koje potpisujem kao autor) ide pohvala studiju Digimedija i producentu Goranu Crevaru na odlično odrađenom tehničko-produkcijskom delu posla bez kog ovaj materijal sigurno ne bi bio ovakav kakav je završio na samom albumu.

„Mi smo od šećera“, koja otvara album, ujedno i prvi singl sa albuma, nažalost, i pored odlične instrumentacije, ima pojedine vokalne deonice nisu baš razumljive, što zbog reverbiranja vokala, što zbog visokog registra, pa bi Gašićeva mogla da poradi na razgovetnosti prilikom snimanja ovakvih vokalnih deonica na narednim izdanjima. Ovo će ujedno biti prva i poslednja zamerka na spisku. Naredna, indiepop pesmica „Žurka“, je idealan primer tekstualno-muzičkog minimalizma koji se provlači kroz ceo album i koji pokazuje da u pravim rukama je itekako moguće napraviti dobru pesmu sa dva-tri akorda.

Ono što je takođe karakteristično kako za „Žurku“ tako i za naredne „Andrija“ i „Letnja pesma“ je jedan infantilizovan tekstualni stil, obojen dečijom percepcijom, kako i sam tekst „Letnje pesme“ kaže „ ja ne mogu da se ljutim; ja sam, ti si jedno dete“. U ovom infantilnom svetu nema mesta odraslim aktivnostima kao što su ekonomija, politika, čak i seksualnosti, koji se u sublimiranoj formi pojavljuje u „Žurci“ u vidu plesa, igranja flipera u „Adriji“, ili sviranja u „Letnjoj pesmi“. Neke će možda dečiji prizvuk asocirati i na „Bicikl“, „Gnome“ ili „Strašilo“ sa debija Pink Floyda „Piper at the Gates of Dawn“.

Sa druge strane, čini se da je infantilizam postao jedan upečatljiv deo popularne kulture, posebno uzimajući u obzir filmsku industriju, s obzirom na činjenicu da su trenutno najpopularniji upravo filmovi bazirani na dečijim pričama adaptiranim za odrasle, kao što su najnoviji filmovi o superherojima, adaptacijama video igara ili tematskih parkova, ili pak o bajkovitim svetovima J.R. Tolkiena ili J.K. Rowling. No, kako će pokazati naredne pesme „Zgrade“ i „Milutine“, „Lešnike divlje“ nikako ne treba posmatrati kao naivni pop album, jer je funkcija ovakvih tekstova alternativni pogled na svet ‒ dakle, stilska a ne žanrovska.

Iako tekstualno najminimalističkija, „Zgrade“ je možda i najbolja stvar na albumu, koja pokazuje Bitipatibi kao punokrvni instrumentalni sastav kome mogu da zavide mnogi rokerskiji sastavi, i prava je psihodelična vožnjica solo klavijatura u pratnji odlične ritam sekcije, Dragan Jovanović (bas) ‒ Marko Ajković (bubanj). Za njom ne kasni ni atmosferično-minimalistička „Milutine“, u kojoj je ovog puta najdominantniji gitarski zvuk Ivana Skopuloviča. Od svih pesama,“Strela“ je nekako najviše popasta, posebno zbog klasičnog ljubavnog teksta, pa je samim tim možda i najmanje zanimljiva na albumu.

Za razliku od nje, najzanimljivija i najoriginalnija na albumu je poslednja pesma, „Teget“, i idealna završnica ovog odličnog izdanja. Ova stvar se nedavno pojavila i na kompilaciji raznih izvođača „Balkan Under the Radar: The Invinsible Scene“, i lepo se uklopila sa ostalim izvođačima, iako su mnogi od njih bili tvrđe-zvučeći i mračniji. „Teget“ je četvoroipominutna džem sesija sa virtuoznom ritmičkom pratnjom, gitarama i klavijaturama koji se međusobno dopunjavaju kao solisti, pritom ne gušeći jedan drugog, i vokala, koji scatovima celokupnoj slici daje jednu sablasnu nijansu.

Za sam kraj i jedna napomena: ovaj tekst je napisan nakon dužeg i temeljnog preslušanja, tako da se nemojte iznenaditi ako vam album (ili bar neke od pesama) ne „legne“ na prvom slušanju. „Lešnici divlji” je album koji će vam sa svakim sledećim preslušavanjem otkriti poneki kutak koji niste opazili do tad, kako samo albumi vrhunskih zanatlija to umeju. A vreme će tek pokazati koliko Bitipatibi spadaju u tu kategoriju.

Spisak pesama:

1. Mi smo od šećera (5:15)
2. Žurka (4:24)
3. Andrija (4:18)
4. Letnja pesma (4:55)
5. Zgrade (5:19)
6. Milutine (4:56)
7. Strela (5:11)
8. Teget (4:36)