-

NaslovnaAutorski članciRecenzijeBilly Gibbons – Hardware (2021)

Billy Gibbons – Hardware (2021)

Billy Gibbons HardwareBilly Gibbons – Hardware

Izdavač:  Concord Records (4.6.2021.)

Producenti:  Billy Gibbons, Matt Sorum, Mike Fiorentino

Trajanje:  36:56

Žanr:  Rock/Blues

Ocena:  7

Pripremanje ovog osvrta poklopilo se sa tužnom vešću o smrti Dastija Hila (Dusty Hill), jedne trećine grupe ZZ Top. Njegov kolega i suosnivač benda, Bily Gibbons, nedugo pre toga oglasio se samostalnim studijskim albumom koji služi kao odličan podsetnik na sve što decenijama udruženo stvaraju. ZZ Top spada među bendove koji su zvukom i imidžom toliko amblematični da se njihova prepoznatljivost neminovno proteže i na zasebne poduhvate članova. U ovom slučaju, to nije nedostatak: vreme i svet obeleženi nestabilnošću, odsustvom sigurnosti, jednostavno zahtevaju postojanje nekakve konstante.

Gibbons je od onih muzičara što, naročito sa dosadašnjim iskustvom i proverenim ugledom, nemaju potrebu za vrludanjem kroz zvučne eksperimente. Pa, iako solo radovima ne „otkriva toplu vodu“, svakako se ne radi ni o recikliranju samog sebe do iznemoglosti. Davno ustanovivši magičnu formulu, nastavlja da je se pridržava uz povremena osvežavanja i dopune, dovoljne da se ne zapadne u monotonu bezizražajnost.

I nova muzička gvožđurija dosledno prati provereni obrazac, vešto oživljavajući sasvim specifičan prostorni ambijent unutar svojevrsne bezvremenosti. Dvanaest pesama sa trećeg studijskog albuma (kome prethodi „The Big Bad Blues“ iz 2018.) bez problema se moglo naći na bilo kojoj od ZZ Top ploča, dok im istovremeno svežina saradničke energije i Bilijevog ličnog entuzijazma pružaju aktuelnost. Pored Gibbonsa (vokal, gitara), sviraju Matt Sorum (bubnjevi) i Austin Hanks (gitara, bas), bez isforsiranog mudrovanja donoseći stari dobri blues rock. Ovo je prikladni soundtrack beskrajnih skitnji i drumskog avanturizma sa propratnim zastajanjem u barovima ili usamljenim lokalima negde na rubu civilizacije, tumaranja na drastičnim relacijama od kazino sala do kabina poluraspalih telefonskih govornica. Pored toga što zaista deluje kao materijal namenski skrojen prema potrebama okorelih lutalica, nosi neospornu iskrenost, prirodnost i jasnu neposrednost izraza.

Intro za početnu „My Lucky Card“ zvuči tako poznato: jednostavan rif, pridruživanje ritam sekcije i vokala, utisak stabilnosti i čvrstine. Bez veće filozofije i okolišanja prati je numera „She’s On Fire“, očigledno veoma inspirisanog i ležernog vokanog narativa sa instrumentalom nalik improvizaciji. Šmek svih ovih minijatura savršeno odgovara vožnji autoputem. Zizijevski stil karakteriše i pesmu sa atmosferom Las Vegasa „More-More-More“, u kojoj ženski prateći vokali pariraju nešto prigušenom glavnom, a gitare su tvrđe, mada i dalje bez rasplinjavanja. Nešto više bluzerski, čak rockabily fazon i odličnu usaglašenost svih instrumenata, pruža „Shuffle, Step & Slide“.

Od pretežne svedenosti i konciznosti upadljivo odskače tek lagana, tekstualnom i glasovnom interpretacijom ispovedna „Vagabond Man“. Svojim baladično ravnim tonom označava presek albuma, unoseći nešto drugačije osećanje. Gibbons dobro vlada vokalom koji direktno posreduje težinu iskustva sadržanog u ispovednim stihovima, iznova ulazeći u sopstvenu, sada demaskiranu kožu nakon razbarušenog avanturizma. Ovde je kvalitet lutanja, naprosto, drugačiji, pa Sorum za pesmu, koju su zajedno napisali, kaže da najbolje opisuje Bilijevu nomadsku dušu „Ciganina-vagabunda, putujućeg minstrela“.

Intrigantnom naslovu odgovaraju nešto provokativniji početak i sličan dalji razvoj kompozicije „Spanish Fly“, prigušenog poigravanja glasom i (pod)tekstom. Poseban retro stil, poput melodije koju ste u drugom obliku odavno čuli, mada niste sigurni gde tačno, obeležava „West Coast Junkie“. I pop i rockabily i pedesete – postignuta je prava mešavina svega, sa uvek istim efektom. „Stackin’ Bones“ pored kantri elemenata osvežava pojačanje u vidu ženskog vokalnog doprinosa refrenima, što je zasluga sastava Larkin Poe.

„I Was a Highway“ kroz priču o propalitetu koga je žena ostavila negde u zabiti, nasred puta, razvija interesantnu metaforu (You’d think I was a highway, the way she hit the road, thought she’s going my way, then tires turned to smoke). Kriptičnu „S-G-L-M-B-B-R“, ponovo tvrđeg zvuka, autor prepušta slušaocima da slobodno dekodiraju. Na albumu se nalazi i jedna interesantna obrada, „Hej Baby, Que Paso“ (u originalu Texas Tornados), čistog zvuka sa dva ubedljiva solo „upada“.

Materijal stvaran usred kalifornijske pustinje i, kako kažu muzičari, potpuno oblikovan datim okruženjem, prikladno zatvara psihodelična meditacija sa dodirom Cohena. Veoma atmosferična „Desert High“ čini da čulima osetite svaku posredovanu senzaciju, od šuštanja i zveckanja zmija, do poput peska i vazduha „suve” naracije što verno sugeriše tromost otegnutog popodneva, stihovima prizivajući Jima Morrisona (The desert toad takes me for a ride / the lizzard king’s always by my side), Keitha Richardsa i Grama Parsonsa (The mountains like painting /  the Joshua Tree / Gram died in room eight and left it all to Keith).

Album ima možda jednu upadljivu manu: traje relativno kratko. Rešenje je, međutim, odmah iza ćoška: kada odvrti svoje, a ruta se nije bitno smanjila, naprosto ga pustite iznova i nećete ni osetiti dok savladavate razdaljinu. Gibbons je vokalno i svirački samouveren, a zabavan vodič na putovanju. Zna svako odmorište, kao i gde treba dodati gas; nepogrešivo oseti kada je vreme za poverljivost ili smeh, dvosmislenost i cinizam. Tvrdoglavo retroaktivan, omiljenim starim modelom jezdi – nezadrživo napred.

Lista pesama:

  1. My Lucky Card
  2. She’s On Fire
  3. More-More-More
  4. Shuffle, Step & Slide
  5. Vagabond Man
  6. Spanish Fly
  7. West Coast Junkie
  8. Stackin’ Bones (ft. Larkin Poe)
  9. I Was a Highway
  10. S-G-L-M-B-B-R
  11. Hey Baby, Que Paso
  12. Desert High