-

Alitor – II (2020)

Alitor IIAlitor – II
Izdavači: Adv. Promo / Ragnarök/ Doc Gator/ TIOLI Records (27. 11. 2020)
Producent: Luka Matković
Trajanje: 41:20
Žanr: Melodic Death / Thrash Metal
Ocena: 6/10

 

 

Metalci se na ovim prostorima retko mogu pohvaliti time da neko zaista obraća pažnju na njihov rad, ali su se u poslednjih nekoliko godina pojavili sastavi koji žele da se bore za svoju poziciju. Ekipa koja se svakako dosta cima oko toga većinski izlazi iz studija Citadela, a jedan od tih sastava je i Alitor predvođen Markom Todorovićem. Glavno oružje ovog sastava leži u njihovim energičnim nastupima u kojima zaista ništa ne prepuštaju slučaju i imaju sjajnu komunikaciju s publikom.

Na svom drugom izdanju “II” Alitor ostaje veran svojim thrash i death osnovama, ali se mogu čuti i mnogi uplivi sludge, groove i black metala i ostalih srodnih žanrova. Bend je u svoju nemirnu prirodu uspeo da ugradi i mnoge mirnije elemente u obliku atmosferičnih podloga, prijatnih gitarskih razlaganja i numera nešto svetlijeg tona. Alitor se i ovoga puta može pohvaliti mnoštvom jakih rifova i sjajnom, preciznom i moćnom svirkom koja će onima koji vole da slušaju virtuozne izvođače neverovatno prijati. Ipak, u ovom kvalitetu se nalazi i glavna mana albuma. Izvođači su očigledno potpuno svesni svojih kvaliteta i žele da nam prikažu svaki od njih, što često može umarati slušaoca. Povremeno možete imati osećaj kao da slušate veliko nadmetanje između članova, a ne pesme koje imaju svoj početak i kraj. Za Alitor se može reći da im zaista ničega ne manjka, već da ima mnogo suvišnih stvari. Redukcija je glavna reč koja manjka u njihovom muzičkom vokabularu. Previše je različitih delova, previše tonova i previše bubnjeva koji vas iz sve snage udaraju u potiljak, a nedostaje čvrstih struktura i pamtljivih vokalnih i instrumentalnih tema. Takođe, primetićete da u ovoj recenziji neće biti mnogo reči o pevanju, a o tekstovima nimalo, jer sve što se dešava u toku pesama retko ostavlja prostora da se za te stvari uopšte zainteresujemo.

Za prvu pesmu na albumu “The Tempest Within” se ipak ove kritike ne mogu uvažiti i ona predstavlja možda najjaču stvar na izdanju. Iako će vam prvi harmonijski deo verovatno parati uši, ulet ritam sekcije ispraćen intenzivnim udarcima duple bas pedale i gruvi gitarskog rifa potpuno će promeniti taj neprijatni osećaj i zainteresovati vas za ovaj album, da bi kasnije snažni instrumentalni stampedo dodatno ubrzao vaše otkucaje. Aranžman je dobro osmišljen tako da slušalac bez napora prelazi iz jednog dela u drugi i jedva oseti da pesma zapravo traje 6 minuta. Poslednji deo najviše pokazuje stranu Alitora koja odstupa od thrash osnove. Prvo vas dočeka blekersko blastovanje, koje kasnije biva prekinuto outrom u stilu najmoćnijih sludge i doom metal bendova. Ovaj deo dosta podseća na završnicu naslovne numere albuma “Oddyssey to the Room 101” sastava Quasarborn čiji frontmen Luka Matković je producent albuma Alitora, tako da možda upravo tu treba tražiti krivca za ovu sličnost. Kad bi sve pesme na izdanju bile ovakve zaista bismo pričali o baš baš jakom albumu.

U numeri “Present Tense” već nailazimo na neke probleme koji su se dali nazreti i u prvoj numeri, koju pak nisu uspeli da pokvare. Prva stvar je pevanje, koje će posle ove numere biti gotovo identično u svakoj narednoj. Druga stvar su sve gitarske solaže s udvojenim i neudvojenim gitarama s kojima moramo da se borimo, tako da se stvara utisak kao da slušamo neki guitar battle. Treća stvar su aranžmani, koji su često kao sekirom isečeni i pretrpani s toliko rifova da do samog kraja pesme, a kamoli celog albuma nemate za šta da se uhvatite. Sve ovo izaziva preveliki komunikacioni šum između benda i komzumenta dela.

Homo Ignoramus” na svom uvodu pokazuje sklonost sastava ka nešto sporijim i atmosferičnijim elementima koji im sjajno leže. Ipak, ovaj zanimljiv deo se prekida naglim uletom u brzi deo pesme koji vas ponovo ostavlja zbunjenim. Kao da se samo desi. Ipak, ova stvar pokazuje da je bend u stanju da nekada i žrtvuje svoju virtuoznost koju pokazuje kroz solaže i prezentuje nam aranžmansko rešenje sa više igre s dinamikom i tempom, što je za svaku pohvalu.

Fall.Ing” otkriva da bend može da napravi i pamtljive muzičke i vokalne delove, ali i na scenu vraća gitarski dvojac koji se od njene sredine nalazi u gitarskom klinču, kvari dojam refrena i lagano ga briše iz uha slušalaca. Kao da slušamo neku pesmu Dragonforcea, gde ništa osim brzog letenja po gitari nije bitno.

Instrumental “Euphoria” se direktno lepi na lagani kraj pesme “Fall.Ing” i otkriva jednu dosta pitomu stranu benda kroz njihovu veštinu da stvore gotovo klasičarsku kompoziciju na gitarama. Ovde su već dve gitare iskorišćene do svog punog potencijala. Muzičari u ovoj numeri pokazuju jednaku virtuoznost, ali je ona upakovana u jednu prijatnu estetiku i atmosferu koja izrazito prija uhu slušaoca ne stvarajući utisak da se tu neko takmiči, već da se radi o kreiraju jedinstvenog muzičkog dela. Takođe, ovo je jedna od tonom svetlijih kompozicija (uz još jednu do koje ćemo stići) na izdanju i to definitivno čini da se ona istakne.

Consecration” bi mogla biti najbolja pesma na albumu da je samo bolje osmišljen način na koji se njen refren veže sa strofama. Refren, koji podseća na neke komercijalnije radove Machine Heada, je pamtljiv, moćan i vokalna deonica je upečatljiva, ali nažalost bend u njega uleće potpuno neartikulisano, što nekoga može toliko izbaciti iz koloseka da ugasi ovu pesmu. Utisak dodatno kvari nova borba petlova (čitaj šredova) u drugom delu pesme.

Naredna numera na kojoj gostuje Luka Matković je primer da se na pesme Alitora može nabaciti melodična vokalna linija, a da se ne umanji snaga muzike u pozadini. “The Warm Wind” je hrabar komercijalniji iskorak Alitora koji će neki thrash fanovi možda dočekati na nož. Ipak, reč je o pohvalnom osveženju u diskografiji, kojim ovaj bend širi svoj muzički arsenal. Za svaku pohvalu je sveden, a efektan aranžman ove numere koju ćete već posle nekoliko slušanja zapamtiti i pevušiti.

Ako se za “The Warm Wind” moglo reći da je jednostavna i komercijalna, za “Some Sort of Thruce” se može reći sve obrnuto. Iako odiše sjajnim pojedinačnim delovima, ova pesma kao da se sastoji od nekoliko numera koje su silom prilika spojene u jednu. Dosta konfuzno i bez neke jasne ideje oko koje se ova pesma gradi. Sve ono što su bile boljke albuma, kao da je stalo u ovu jednu pesmu. Da stvar bude još estetski neprivlačnija pobrinule su se gotovo narodnjačke gitarske harmonije na njenom kraju.

Alitor se zaista može pohvaliti izvanrednim muzičkim sposobnostima za koje bi neki muzičari prodali dušu, ali članovi benda moraju da nauče da vrednuju princip “more is less”. Ovako na albumu “II” dobijamo jedan vrtlog sjajnih pojedinačnih delova u kom nismo u stanju da zapamtimo i izdvojimo neke momente, a samim tim ni da se vežemo za određene pesme. Kao najupečatljiivije na izdanju svakako iskaču najkompletnija pesma “The Tempest Within“, “Consecration” zbog svog pamtljivog i moćnog refrena, ali i instrumentalna “Euphoria” i “The Warm Wind” kao kompozicije koje predstavljaju potpuno osveženje u radu benda. Ako ovakve pesme budu put kojim će se kretati na narednom izdanju ispred sebe ćemo imati sigurno imati jedan veliki metal bend.

Spisak pesama:

1. The Tempest Within
2. Present Tense
3. Homo Ignoramus
4. Fall.Ing
5. Euphoria
6. Consecration
7. The Warm Wind feat. Luka Matković
8. Some Sort of Truce