-

Abbath – Dread Reaver (2022)

Abbath – Dread ReaverAbbath – Dread Reaver

Izdavač:  Season of Mist (25.03.2022.)

Producent: Endre Kirkesola

Trajanje: 39:00

Žanr: Black ‘n’ Roll

Ocena: 6.7

Od trenutka kada su prelepe drvene crkve u Norveškoj poslednji put bljesnule u plamenu, a gomila tinejdžera sa jakom intuicijom za stvaranje hajpa u medijima „jahala“ ono što je ostalo od satanic panic talasa osamdesetih, deli nas, ni manje ni više, trideset godina. Za to vreme black metal se razvio u nekoliko potpuno različitih pravaca, ali su za nas su ovde relevantna dva, koji ujedno predstavljaju njegova najopštija stilska težišta – „klasični“ drugi talas, koji se s vremenom probio u mejnstrim zahvaljujući „čistijem“ zvuku (npr. Mayhem, Sargeist i Watain) i tzv. sirovi black metal, gde muzikalnost ustupa abrazivnoj atmosferi i neortodoksnim produkcijskim rešenjima (čitaj: lošem zvuku), beskompromisnom minimalizmu i ideološkom čistunstvu (npr. Ildjarn, Black Cilice i francuski „krug“ Les Légions Noires).

Glavni razlog za naglašavanje razlike između ovih stilova tiče se preterane ozbiljnosti kao faktora zajedničkog obema strujama koji, pored ostalih, diktira njihovu privlačnost u očima publike. Stvar je u tome da, za razliku od veterana drugog talasa, čija je produkcijska opremljenost i tehnička pedantnost često u koliziji sa zlom i mračnom fantazijom moći kakvu plasiraju, adeptima „sirovine“ bolje polazi za rukom da u slušaoca održe dobrovoljnu suspenziju neverice, budući da nisu obremenjeni stegama komercijalnih interesa, muzičkim pravilima i svakodnevnom normalnošću.

U ovakvo nezavidnoj situaciji, iznenađuje da se među „starim glavama“ jedino Abbath, čuveni bivši gitara-bas-vokal Immortala, dosetio da bi ironično distanciranje u odnosu na hiperozbiljnost blekerskih žanrovskih tropova moglo odvesti u estetsku teritoriju srodnu onoj koju zauzimaju klasične rok zvezde. Narodski rečeno, mejnstrim blekčini je bio preko potreban jedan takav David Hasselhoff, koji bi mogao da pridobije solidnu bazu fanova bez pribegavanja tinejdžerskom sektašenju, spontanoj piromaniji i ubilačkim porivima. Tako, naoružan impresivnim metal-vokabularom, i solidnim vokalnim i narativnim sposobnostima, koje je bezbroj puta pokazao tokom višedecenijske karijere, Abbath nikada nije shvatao imidž svoje scene previše ozbiljno, dajući maha za žanr potpuno nekarakterističnoj, klovnovskoj neozbiljnosti.

Istoimeni solo-projekat, zasnovan 2015., kada je zbog nesuglasica oko vlasničkih prava proteran iz Immortala, dozvolio je Norvežaninu da svojim rockstar držanjem odvrne  harizmu do daske i da na dva solidna albuma nasmešljivim, hrapavim vokalom, trijumfalnim rifovima, razornim blestbitovima, te jednostavnim pozajmljenicama iz heavy metala pokaže šta ga čini jednim od najvažnijih izvoza sa norveške scene.

Nastavljajući ovaj trend, sveža ploča, „Dread Reaver“ na kojoj se, uzgred, ponovo uspešno potpisala povratnica, basistkinja Mia Wallace (čuvena po svom projektu The True Endless),  predstavlja tipičan black ’n’ roll cirkus, koji se ne ustručava teatralnosti epskih proporcija. Kao režuća bura koja silazi sa strmih, fantastično disproporcionalnih litica kako bi sravnila sve pred sobom, očigledno se opredelivši za teretan, nabrekao zvuk, mahom u srednjem-nižem registru, Abbath rifuje i solira sa pompeznošću jednog arena-rokera u samom jeku popularnosti.

Naravno, potrebno je odmah preduprediti moguće paralele sa drugim savremenicima koji obitavaju u ekosistemu ovog mikrožanra. Ovde nema podrugljive blackthrash britkosti jednog Aura Noir, niti umorne, nadmene nostalgije Darkthrone. Ne shvatajući sebe previše ozbiljno, „Dread Reaver“ se iz mase drugih izdanja izdvaja duboko stilizovanom, holivudskom prezentacijom koja mrak, zimu i promrzline pretvara u ep vredan borbene montaže u nekakvoj visokobudžetnoj Netflix drami o zajebanim gorštacima, ali držeći istovremeno i dovoljan „koeficijent“ da postane deo vinil kolekcije naslušanih metal-štrebera.

Prijatna strana ove pitkosti je i to, što ova ploča može da igra ulogu koju su pre nekih deset godina uspešno ispunjavali Dimmu Borgir i Cradle of Filth – pristupačna, ali zavidna doza borbenosti i agresije može pomoći u muzičkom sazrevanju nove generacije budućih fanova ekstremne muzike, i poslužiti kao odskočna daska za prilagođavanje zvuku koji odudara od onoga što serviraju YouTube algoritam i prva strana glavnih striming servisa. Da ovaj album, iako bez sumnje crn, ipak snažno flertuje sa nekim mejnstrim strujanjima, pokazuje već sam početak prve trake „Acid Haze“, započete stingerom, koji kao da je preuzet direktno s početka nekog sintpop spota iz osamdesetih, kako bi se odmah zatim survao u olujnu uvodnu sekciju, naglašenu udaljenom naracijom.

Ovakvi akcenti i epizode, od kojih se izdvaja mističan i zločest flamenko uvod u savršeno smeštenoj „Dream Cull“, još više naglašavaju blokbastersku raskoš, imitirajući kinematografski ritam, i dajući kontrasne momente mira, potrebne za najavljivanje intenziteta predstojećih metal-napada.

S druge strane, baš kao što je slučaj sa masom holivudskih kreacija, mnogima se, bez sumnje, stapanje ovih gromoglasnih izliva maskuline energije jedan u drugi može učiniti zamarajućim, ili čak monotonim. Gusta produkcija, baš kao prava mećava, izuzetno dobro krije detalje iza prenaglašene ritam sekcije, te se neretko momenti kvalitetnog muziciranja gube iza debelih slojeva basa, uvek u sporu sa „šupljim“ snerom. Ipak, nespreman da napusti proveren prijem kojem je pribegavao sa bivšim bendom, Abbath se i dalje efektivno služi gotovo onomatopejskim, low-end rifovima. Iako ga to neće odvesti na top-listu tehnički najboljih gitarista, s obzirom da su u muzici generalno retki primeri stvaralaca koji umeju da sonično dočaraju određeni fenomen ili mesto, harizmatični frontmen definitivno zaslužuje reč hvale za transponovanje atmosfere zimske oluje u vihor crne metalurgije,

„Dread Reaver“ ima malo filera ali, dodatno potvrđujući da su kaveri generalno pošast muzičke industrije koja što pre treba da izumre, obradi „Trapped Under Ice“ od Metallica ovde svakako nije mesto. Srećom, album takođe obiluje hajlajtovima – šta vredi, recimo, jedna evokativna, ritualna završnica u Septentrion, ubitačni juriš cele „The Deep Unbound“, pa i fantastična, zavijena lirika, koju je po treći put napisao tekstopisac Simon Dancaster – iako se, posmatran kao celina, stapa u jednorodan masiv.

Takva konstatacija sama po sebi ne znači ništa loše – konzistentnost, jednoličnost pa u nekim slučajevima i monotonija, neretko mogu ići „na ruku“ muzici, u zavisnosti od raspoloženja koje se od nje traži. Ovde pak, problem leži u tome da Abbath nastoji da bude što borbeniji i intenzivniji, ali u znakovnom domenu komercijalne metal muzike, automatski isključujući svaku mogućnost odvažnih eksperimenata, improvizovanih doskočica, drske neposrednosti, pa čak i slučajnog, ali dragog amaterizma. U tom smislu, i omot albuma već govori dovoljno – Abbath preuzima ulogu komičnog, crvenog đavola sa stereotipičnim rogovima, koji bi verovatno i starijoj populaciji pre izgledao smešno i nakaradno, negoli zastrašujuće i zlonamerno.

Stoga, ovde nema preterane originalnosti, otkrovenja, ni dementnih naleta istinskog besa – samo solidan Motörheadoliki zanos za jedno hladno, letnje poslepodne koji, iako ne pomera granice, zaslužuje tri-četiri obrta. U jednom od skorašnjih intervjua, Abbath je izjavio kako ne namerava da prestane sa izbacivanjem novog materijala u doglednoj budućnosti, što je svakako zaslužno hvale, jer očigledno ima još šta da pokaže, ali ultimativno, mislim da govorim u ime svih, kada tvrdim da bi najbolji mogući scenario bio onaj koji najduhovitijeg suverena tame vraća na tron starog, besmrtnog kraljevstva.